Kad država obitava u tabloidu

Sve što se ima reći o medijskoj sceni Srbije već je rečeno, iz mnogo usta i pera. Pre godinu i po dana Tanjug je iz intervjua sa mnom preneo: “U atmosferi u kojoj se ‘pravda’ deli naslovima, a ne presudama, svi su potencijalni, još neotkriveni kriminalci, silnici i bestidnici i, istovremeno, svako može na dan ili dva da bude zaodenut plaštom heroja pred ushićenom masom. Pretpostavka nevinosti iščezava, propisi i procedure se povijaju po diktatu znanih i neznanih interesa; institucije i službenici podređuju se, umesto vladavini prava, potrebi da se afera raspali ili ugasi. Gromoglasne najave i hapšenja, tiha puštanja, podaci iz poverljivih dokumenata, milioni i beda, fotografije i montaže, činjenice i podmetanja, medicinski kartoni i bankovni računi, svadbe i sahrane mešaju se u blatište istine, poluistine i laži u kome se više ne zna ko je žrtva, ko kriminalac, šta je pravda, a šta zlo; šta je nagađanje, šta podmetanje, a šta stvarnost.” Prljavu oštricu tabloidizacije poslednji je osetio poznati beogradski glumac protiv koga je privatna optužba osvanula na naslovnoj strani, a da ni istraga pokrenuta nije, a kamoli optužnica stupila na pravnu snagu ili, tek o tome nema reči – doneta pravosnažna sudska presuda, što je pojava za koju se priča da je nekad služila da označi krivce. Niti je prvi, ni poslednji. Moglo bi mu se desiti, ako već nije, da ga nazove urednik i kaže mu da celu stvar ne treba da shvata lično! I zaista nije lično, jačoj strani. Tabloidizacija je u svetu nastala usled težnje za većim tiražom među ispotprosečno obrazovanim čitaocima – što ih je više, to je tabloid isplativiji. Međutim, kod nas je odnedavno dobila „viši“ smisao, postala je državni projekat. Ozvaničeno je to pre nekoliko godina kada je državni sekretar sa velikim uticajem na uređivačku politiku najmanje jednog tabloida i pokojih „umerenih“ novina postao „koordinator u Vladi za odnose sa medijima“. Rekao mi je otvoreno, pošto smo se javno razišli u oceni kvaliteta jednog zakonskog projekta, a posle mojih zamerki reformi sudstva, da „niko ne stoji toliko dobro u medijima da može da spreči objavljivanje naručenog negativnog teksta o sebi“. Da li slučajno, uskoro sam o sebi čitao kako svakodnevno u zatvoru posećujem „pedofila ubicu“ i gledao svoju fotografiju pored fotografija nastradalog deteta i osuđenog kriminalca. Koga, uzgred, nikada u životu uživo nisam video. Ali, koga to interesuje dok traži ili teškom mukom čuva posao, traži vezu za operaciju, otplaćuje kredit za stan koji je uzeo verujući u ocene resornog ministra da će nam svetska ekonomska kriza ići naruku, pozajmljuje pare da bi dete poslao na ekskurziju... Od tada do danas, tabloidizacija je od državnog projekta postala državna politika. U godišnjem Izveštaju za 2013. godinu ocenio sam da je tabloidizacija medija, opisana u Izveštaju za 2012. godinu, prerasla u tabloidizaciju države. U svim državama obitava poneki tabloid, kod nas država obitava u tabloidima. „Za tabloidizaciju, banalizaciju Srbije nisu krivi tabloidi, već pojedinci unutar institucija koji ne znaju, neće ili ne smeju da svoje planove, politike, ideje i rešenja sprovode institucionalno, otvoreno i odgovorno, već svoj cilj postižu iz senke netransparentnog i pravno i etički neregulisanog medijskog prostora u Srbiji.“ Javno sam govorio i o „tabloidnom uterivanju straha“ (Vreme, 4. 4. 2014), te „ogađivanju“ javne scene umnim i etičnim ljudima koji nisu spremni na sve da bi dokazali da su u pravu, te se pred najezdom novokomponovanih eksperata i šarlatana povlače u svoje mikrosvetove, potiskujući u sebi i radi sebe, svest o tome da, kao intelektualna elita društva, imaju i neku moralnu obavezu prema njemu (NIN, 17. 6. 2014). Gledali smo nedavno na sajtovima nekih medija isečke snimka incidenta, snimanog kamerom Žandarmerije, u kome su „deblji kraj“ izvukli brat predsednika Vlade, brat gradonačelnika Beograda i dvojica pripadnika „Kobri“ u njihovoj pratnji. Retko ko se upitao kako je moguće da se službeni zapis - snimak operativca Žandarmerije (malo je poznato da ta jedinica snima sve svoje intervencije) nađe u medijima. Još manje se ljudi zamislilo pred okolnošću da je snimak ispresecan, što se kosi sa svim pravilima o dokumentovanju i upućuje da su isečci pažljivo odabrani i tendenciozno pušteni u javnost, te su prestali da budu dokument, a postali sredstvo za stvaranje željenih zaključaka u javnom mnjenju. Sredstvo u čijim rukama? Ko ima moć da oduzme službeni snimak (dokaz u krivičnom postupku, ako ga bude), iseče ga i pusti u medije? Svakako ne istraživački nastrojen novinar. Upitao sam se javno, na Tviteru, znaju li novinari koji objavljuju informacije iz „anonimnih“ bezbednosnih izvora šta su oni tim izvorima? Naivno od mene, naravno da znaju. Pristali su na to iz nekog interesa. Bolje je pitanje zašto mi kao društvo i pojedinci koji o sebi jako visoko mislimo (najviše volimo da nam se kaže „ljudi su naša najveća komparativna prednost“, dakle – boljeg smo kova od drugih nacija) pristajemo da budemo konzumenti takvih predstava? Zašto tabloide kritikuju svi, ali ih kupuju i čitaju, nose pod miškom, citiraju, retvituju, „prelistavaju“ na TV-u upravo predstavnici naše „elite“? A onda, kada dođe i njihov red za naslovnu stranu, šokirano šire ruke i traže zaštitu: „Vidite li šta mi rade, ovo je najveća nepravda, sumrak ljudskih prava, reagujte!“ Čine to čak i, besramno, isti oni koji su do juče, dok su bili na vlasti, istim tim tabloidima teledirigovali. A gde su tu visoki međunarodni, pre svega evropski standardi, u koje smo se uzdali očekujući da ćemo ih sve više živeti dok koračamo evropskim putem „kao model u regionu“? Da li su spustili glavu dok pored njih najmoćniji čovek Srbije na legitimno pitanje novinara odgovara serijom ličnih diskvalifikacija i protivpitanja? Pri čemu, ironije li, novinar koga uzimam u verbalnu zaštitu radi u već pominjanom tabloidu - istom onom koji je na naslovnoj strani, bez suđenja i presude, čoveku sa likom, imenom i prezimenom prikačio silovanje i pedofiliju. Od svih pitanja koje je postavio novinaru (tačnije – novinarki), predsednik Vlade samo nije pitao – zašto radite u listu koji gazi po ljudima? Zato što odgovor zna – od rada u tabloidu za čoveka koji od rada živi i hrani porodicu ima i gore – rad nigde. Da li i međunarodna zajednica glede iz te ucenjene perspektive? Preti li svetu neko veće zlo od gušenja slobode medija i izražavanja, zbog koga treba ćutati na „sitnice“? Pitam jer se iz gotovo svih zemalja regiona čuju glasovi upozorenja na sve autoritarniju vlast i sve veće otklone od donedavno „svetih“ ljudskih prava i vladavine prava. Da li je neko globalno moćan zaključio, možda posle sagledavanja posledica „arapskog proleća“ da ovaj kraj sveta nije zreo za pravu demokratiju, jer je bez autoritarne vlasti sklon da sklizne u nestabilnost? Ili je na svetskoj pozornici ponovo postavljena šahovska tabla sa raznobojnim figurama (ovaj put u više nego dve boje), gde svakoj boji treba što više piona. NJima se štite vrednije figure, po potrebi se žrtvuju zarad kasnijeg dobitka, njima forsira neprijatelj, pomera front. Sve dok je pion presvučen pravom bojom – dobar je, bez obzira na to da li je iznutra šaren. A pion na to pristaje jer – svaki pion sanja da postane kraljica.