Odlazak plemića modernosti

Foto Jelena Janković

Davno je oprostio svojoj majci kada ga je ostavila ocu i udala se za drugog čoveka. Zvala se Jelica, zvali su je Muca. NJeno devojačko prezime bilo je Ivačković, prolazno Ćirilov, a potom je bila Miladinov, objašnjavao mi je njen sin Jovan:

Moju majku je obeležilo samoubistvo njene majke. Kada je moja baka htela da se razvede od mog dede, tražila je dozvolu od svoje stroge majke, autoritarne fabrikantkinje koja je poživela 97 godina, i nije je dobila. Ona je uzela dedinu pušku i ubila se. Našli su je na mansardi u lokvi krvi moja tada 13-godišnja majka i moj 12-godišnji ujak.

Zahvalan sam svojoj majci što je postupila drugačije u životu. Kad se još pre Drugog svetskog rata zaljubila u doktora Nenada, ona se nije ubila, već je ostavila oca i mene i 1943. godine otišla sa njim u Padej. Venčali su se i kasnije živeli, što u Kikindi što u Beogradu, zajedno do njegove smrti. Kada je ostala sama, došla je kod mene. Umrla je 1998. godine u 88. godini.

Bila je zanimljiva žena, duhovita, cinična. Jednom sam je, odlazeći iz kuće, opomenuo da ne izlazi, jer su meteorolozi javili da će biti veoma vruć dan, te se starijim ljudima ne preporučuje da izlaze iz kuće. A ona mi je uzvratila: Pa, što ti onda izlaziš iz kuće?

Kada je ostao da živi sa ocem, Jovan je imao 12 godina. Kaže da je bio veoma samostalno dete, odlikaš koji je imao sve petice. Nikad ga nisu pitali da li uči. Učio je bez ičije kontrole. Otac se ubrzo ponovo oženio Sonjom, koja je znala nekoliko jezika i Jovana je učila latinski. Sa njom je čitao Molijera u originalu. Kada je umrla, ostavila mu je kuću u kojoj je živela sa ocem. Otac je bio gradski beležnik, pored toga i mason i član Rotari kluba, te ga je, posle Drugog svetskog rata, nova vlast popreko gledala.

Posle završene gimnazije došao je u Beograd, gde je upisao i završio studije filozofije, da se više nikad ne vrati u Kikindu:
Studirao sam i počeo da pišem pozorišnu kritiku u Studentu. Prve predstave o kojima sam pisao odvele su me na pozorišni put. Dedinac je uočio moju kritiku o Hvalisavom vojniku u režiji Miroslava Belovića i zamislio da se osposobim za dramaturga prateći probe u JDP. Tako sam iz poslednjih redova partera gledao kako režira veliki reditelj Mata Milošević Na dnu i epohalno moderno shvaćenu Nušićevu Ožalošćenu porodicu. Već 1955. godine bio sam angažovan kao mlađi dramaturg, iako tada još nije postojala klasa dramaturgije na Akademiji. Prvi upravnik mi je bio Velibor Gligorić, a inicijator da se osposobim za dramaturga Milan Dedinac.

Mnogo godina kasnije,1985, Jovan će doći na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ostati na tom mestu do 1999. godine. O svojim prvim upravnicima, Gligoriću i Dedincu, govorio je kao o intelektualcima od kojih je mnogo naučio, koje je voleo i poštovao. Iste godine kada je primljen u JDP, Jovan Ćirilov se oženio Majom Marković, svojom gimnazijskom ljubavi, sa kojom je bio od svoje sedamnaeste godine. U braku su proveli četrnaest godina, za koje kaže da su bile boemske. Majin otac je bio pravnik, rodom iz stare beogradske porodice, a majka vrlo obrazovana Hrvatica. U njihovoj kući gajio se kult Miroslava Krleže, sa kojim će se Jovan kasnije sresti.

Ivo Andrić je, za razliku od Krleže, bio uzdržan i introvertan gospodin. On je, kao i Mata Milošević, bio sin služavke, a obojica izrazito gospodstveni. Krleža je opet bio ekstrovertan, bujan, otvoren. Jednom smo bili zajedno u Ženevi za vreme gostovanja Ateljea 212 i to je bilo zanimljivo druženje.

Jovan Ćirilov se nije previše politički eksponirao i smatrao je da se svi problemi između neistomišljenika mogu dogovorom rešiti. Kao mlad je bio član SKOJ-a, potom član Saveza komunista Jugoslavije, a decembra 2003. bio je na izbornom spisku Demokratske inicijative Nebojše Čovića. Međutim, za mnoge koji pamte, za one koji su slušali i gledali, ostao je najviše upamćen kada je sa govornice Sava centra, na 12. kongresu SKJ 1982, kao jedan od delegata, uzeo reč i počeo da govori o pravu manjina. Pobunio se protiv ugnjetavanja manjina i tražio je da se ukine zakon protiv homoseksualizma. Mnogo godina kasnije, u intervjuu časopisu Plejboj 2004. godine rekao je: ... Iznerviram se kad mi neko kaže Ti si homoseksualac. Odmah odgovorim: Otkud znaš šta sam, kad ni sam ne znam? Sve je to mnogo složenije, ta borba između animusa i anime, osećam i jedno i drugo u sebi, pa zbog toga nisam načisto. Ne verujem u monogamiju jer je ona strana ljudskoj prirodi, i partnerima sam uvek praštao erotske izlete. Smatram da mi je dozvoljeno sve što ne ugrožava slobodu, život i interes drugih. Nisam idealan čovek.



Diplomski rad Jovana Ćirilova bio je posvećen Žan-Polu Sartru, francuskom filozofu. Branio ga je pred profesorom Milošem Đurićem, a u komisiji su bili profesori Veljko Korać i Mihajlo Marković:

Jugoslovensko dramsko pozorište je bilo drugo pozorište na svetu u kojem je odigrana nova Sartrova drama Zatočenici iz Altone. Sartr je došao u Beograd na jednu od predstava i sećam se kako se udvarao glumici Nadi Gregorić. Ipak smo pomalo i razgovarali. On je hvalio jugoslovenski put u socijalizam, ali nam reče da je pitao Tita šta je to sa filozofima Korčulanske škole i zašto su kod njega u nemilosti neki beogradski intelektualci.. To njegovo pitanje je, recimo, Mihiz shvatio kao da ih je Sartr denuncirao Titu. Ja opet mislim da on nije imao predstavu o Titovoj osetljivosti na svaku primedbu naših pisaca i filozofa, pogotovu kad su rečene jednom Sartru.

U korpus susreta koje je Ćirilov imao sa značajnim ljudima druge polovine 20. veka, spadaju i razgovori sa predsednikom Jugoslavije Josipom Brozom Titom kada je dolazio na predstave u Jugoslovensko dramsko pozorište:

Onaj čuveni šarm o kome su svedočili Čerčil ili neki drugi veliki državnici, Tito je pokazivao po pravilu samo pred njima, onima koji su mu bili važni i koje je hteo da impresionira. Ko mu nije bio važan, pred njim se nije ni trudio. A većina oko njega smejala se njegovim neduhovitostima. Ja sam znao da nemam čime njega da impresioniram, niti da njega posebno zanima ono što ja radim. I onda sam ga pitao, da bih malo olabavio atmosferu: Kako se vi, druže Tito, brijete? On me je pogledao hladno, onim svojim plavim čeličnim očima gotovo ošinuo pogledom, bez namere da odgovori, ali je zato tu bila mnogo spontanija Jovanka i krenula da nam priča: Tito se brije svim i svačim, kako kad - sa penom, bez pene, brijačem, žiletom, električnim aparatom, Svašta on ima...

Kao retko ko, Jovan je sjedinio u sebi dramaturga i prevodioca, ali i pisca koji je ostavio dragocena svedočanstva o ljudima i događajima iz kulture. Tu svoju pisanu ostavštinu ovako mi je objasnio:

Volim da budem svedok epohe. Mira Trailović mi je često govorila: Jao, nemoj da pišeš gde smo sve bili i sa kime smo se sve družili, ljudi će nam zavideti! Ja ne mislim tako. Ja baš mislim da treba da ostavim svoje svedočanstvo o svom vremenu.

Ovaj vredni čovek je zajedno sa Mirom Trailović jedan od kamena temeljaca Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, čiji je umetnički direktor i selektor od osnivanja BITEF-a 1967. godine do smrti. O svojoj prijateljici i saradnici Miri Trailović govorio je često i u svakoj prilici je isticao njene kvalitete. Meni je svedočio:

Mira je bila jedna jedinstvena. Bili smo bliski, baš kao što smo umeli da se raspravljamo i svađamo. Ali, između nas je postojalo veliko uzajamno poštovanje. Za mene je poštovanje osnova svakog pravog odnosa među ljudima, posebno među prijateljima. Nikada nisam umeo da mrzim, nisam zlopamtilo, i tako sam, u to sam uveren, život podnosio lako i dobro. Činio sam sve da mi život bude što je mogućno lepši. I da i drugima pored mene njihov život bude takav. Umem da planem, mada retko. Najčešće govorim ljudima u lice šta mislim, a umem da čuvam tajne koje mi povere. Iako, istini za volju, mislim da ih čuvam zato što ih odmah zaboravim. Pamtim dobre trenutke iz života, a ružne se trudim da zaboravim. Imam dosta godina, i mislim da sam ih prilično sadržajno ispunio, ali bez samozadovoljstva. I dalje hranim sebe novim saznanjima. Ona su mi najveća radost.

O pozorištu

Pozorište je moje prvo sećanje u životu. Imao sam tri godine kada me je naša služavka odvela na predstavu u neko amatersko pozorište, čini mi se na nemačkom ili mađarskom. Bilo je to izgleda prikazanje o Hristovom stradanju na krstu...

O ratu

Iz vremena rata imam traumatična sećanja i tvrdim da je za svakog čoveka najstrašnija okupacija stranaca. Ja sam 27. marta 1941. godine bio jedan od onih što su vikali, kao nejako dete: Bolje rat nego pakt! , a kada me je, posle rata, jedan očev prijatelj, nezadovoljan time što se sad hvale komunisti, pitao ko je u Kikindi organizovao proteste 27. marta, ja sam mu odgovorio Sokoli! Zaista sam tako mislio, jer su u Sokolu bili i mladi levičari, kao i na čelu Sokola demokrati LJube Davidovića, kojima je pripadao i moj otac, izrazito patriotski i rojalistički orijentisano građanstvo. Pamtim i strahovladu vojnog komunizma odmah posle oslobođenja i doba Informbiroa, ali sam uveren da je Tito bio u pravu što je prekinuo sa Staljinom i kao dečak bio sam time oduševljen...

O Kosi

Bila je 1968. godina, Atelje 212 je bilo na gostovanju u Americi, a Mira Trailović, Muharem Pervić i ja smo gledali Kosu u NJujorku. Muharem je rekao Miri da to treba ona da igra u Ateljeu, ja sam bio skeptičan, Mira se zapalila. Po povratku u Beograd nije gubila vreme. I 19. maja 1969. godine je na sceni pozorišta u tadašnjoj ulici Lole Ribara, izvedena Kosa. Posle američke, prva evropska premijera. Ostalo je istorija.

Za Beograd i Jugoslaviju s kraja šezdesetih godina prošlog veka, priča o Kosi je više od mita i legende. Ona je dokaz osvajanja slobode, odmah posle studentske pobune 1968. godine, ona je jedan od cvetova u reveru demokratskih sloboda Josipa Broza Tita. Sa Kosom su na scenu došle prve obnažene grudi, pripadale su Nadi Simić, ali i naga tela mladih iz plemena, od kojih je jedno pripadalo i Jugoslavu Vlahoviću, karikaturisti, profesoru, članu redakcije NIN-a. Do februara 1973. godine, Kosa je odigrana 210 puta, gostovala je širom ondašnje Jugoslavije, videli su je posetioci na BITEF-u i na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu. Moja zasluga je bila što sam preveo tu Kosu i bio dramaturg, pomagao sam Miri Trailović na audicijama za izbor plemena.

Kada je Kokan Mladenović 2010. postavio Kosu u Ateljeu 212, bio sam spona između one i ove Kose. I onda i sada sam oduševljen predstavama. Mada, kada sam video Kosu u NJujorku, mislio sam da je to nedostupno nama. A Mira je od početka verovala da to može da se napravi. Posle sam joj pomagao da u tome uspe. I uspela je, kao i Kokan danas.