Dug put u Evropu

Foto Đorđe Kojadinović

Ko bi danas poverovao da je još knjaz Miloš Obrenović shvatio da je prvi zadatak na putu povratka Srbije u tokove evropske civilizacije donošenje građanskog zakonika. U to vreme postojala su samo dva i to u dve vodeće evropske sile - Francuskoj (1804. godine) i Austriji (1811. godine), s tim da je Holandija prihvatila francuski Code Napoleon (1838. godine). Srbija potom (1844. godine, dakle kao treća ili četvrta u zavisnosti od kriterijuma) donosi svoj prvi eklektički Građanski zakonik (najveći broj rešenja je preuzet iz austrijskog GZ, jedan broj iz francuskog, a deo se zasnivao na srpskom običajnom pravu). Josip Broz je i formalno ukinuo Srpski građanski zakonik 1946. godine, tako da sada gotovo sve evropske i ostale države (od kojih većina nije ni postojala 1844. godine) imaju svoj građanski zakonik, ali Srbija ga nema! Međutim, ako smo danas ponovo na evropskom tragu i odavno izašli iz vremena Miloša Obrenovića, ne znači i da je Miloš izašao iz nas. Naročito kada su u pitanju neke zakonske inovacije i pravni instituti kojih kod nas nije bilo.

I dok je britanska kraljica Elizabeta Druga upravo odobrila zakon kojim se legalizuju istopolni brakovi u Engleskoj i Velsu, koji je usvojio Donji dom britanskog parlamenta, naš prednacrt to tek predviđa kao mogućnost... Žena i muškarac koji žive u vanbračnoj zajednici imaju prava i dužnosti kao i supružnici koji su venčani, a zajednica lica istog pola uređuje se posebnim zakonom. Ovako glasi jedan od članova prednacrta Građanskog zakonika u delu koji se odnosi na porodične odnose. NJime se prvi put u domaćem zakonodavstvu pominje mogućnost da lica istog pola žive zajedno!

Osim ove revolucionarne novine, Zakonik donosi niz sasvim novih predloga: izjednačavanje crkvenog i građanskog braka, ozakonjenje surogat majke, zabranu fizičkog kažnjavanja dece, uvođenje alimentacionog fonda, preciziranje bračnog ugovora, liberalizaciju usvojenja dece kad su u pitanju stranci Tu su i značajne novine u opštem delu, kao što su ozakonjenje eutanazije, zabrana kloniranja ljudskih bića ili zabrana primene biomedicinskih tehnika radi izbora pola deteta.

Što se tiče zajednica života lica istog pola (vanbračne zajednice), Prednacrt predviđa mogućnost regulisanja tog pitanja posebnim zakonom. Priznavanje prava na sklapanje braka licima istog pola nije ni razmatrano kao opcija koja bi trebalo da bude obuhvaćena tim posebnim zakonom, ne samo zbog toga što to nije u skladu sa našim Ustavom, koji izričito predviđa da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom (čl. 62/2 Ustava), nego i zato što bi to u ovom momentu bilo preuranjeno, imajući u vidu da je takoreći donedavno (do 1994. g.) homoseksualni odnos predstavljao krivično delo i da je u svesti naroda još ukorenjeno shvatanje da je taj odnos nešto neprihvatljivo i nedopušteno, a ta shvatanja se kod nas sporo i teško menjaju. Psiholog Žarko Trebješanin kaže da kod većine naših građana samo pominjanje gej brakova izaziva veliki otpor jer veruju da će odmah nakon toga na red doći i njihov zahtev za usvajanje dece.

Jedna od značajnijih novina predložena je u alternativi čl. 24 PGZ kojim se, ukoliko bi se Ustav menjao i to omogućio (jer sadašnji izričito predviđa da se brak može zaključiti samo pred nadležnim državnim organom čl. 62/2 Ustava) predlaže uvođenje crkvene forme braka kao punovažne. Eutanazija ili ubistvo iz milosrđa moglo bi da bude legalizovano u Srbiji do kraja 2015. godine. Prednacrt građanskog zakonika predviđa pravo neizlečivim bolesnicima na dobrovoljni i saglasni prekid života ali, dok jedni podržavaju ovu instituciju, drugi su protiv nje. Naročito su protiv lekari.

Tako direktor Lekarske komore Srbije Dragan Delić izjavljuje da bi voleo da vidi ko će da ga natera da ubije čoveka, pa makar i iz milosrđa.
Moj posao je da se borim za život pacijenta do poslednjeg trenutka i to radim 30 godina, i radiću i ubuduće. Samim tim o eutanaziji i ne razmišljam, rekao je Delić.
Kada je o eutanaziji reč, pravna situacija je zamršena. Tako, na primer, u Nemačkoj član porodice bolesnika koji želi da umre sme toj osobi da stavi na raspolaganje preveliku dozu tableta za spavanje. Ali, kada bolesnik popije tablete, porodica mora da pozove dežurnu lekarsku službu da ne bi bila optužena za uskraćivanje prve pomoći. Mnogi Nemci koji žele da prekrate sebi muke odlaze u Švajcarsku gde normalno rade organizacije za pomoć pri umiranju.

Vrlo značajna novina je i regulisanje rađanja za drugog. Rađanje za drugog (surogat materinstvo) po Zakonu o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja (2009. g.) nije dozvoljeno, što nije u skladu sa našim Ustavom, koji predviđa da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i da država podstiče roditelje na rađanje dece i pomaže im u tome (čl. 63 Ustava).

Zabranom surogat materinstva ne samo da je povređeno ustavno pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece, za koje Ustav ne predviđa mogućnost da zakonom ili na drugi način bude ograničeno, nego i ustavno načelo o ravnopravnosti polova (čl. 15 Ustava) i ustavna zabrana diskriminacije, koja uključuje i zabranu diskriminacije po osnovu pola (čl. 21 Ustava).
Bez obzira na to što je ovo jedini način da neki parovi dobiju potomstvo, proceduru nije moguće obaviti u Srbiji. Naš zakon ne dozvoljava postojanje surogat majki, rađanje dece za novac ili kao uslugu bliskim rođacima, a sankcionišu se i pokušaji njihovog uvođenja u proces vantelesne oplodnje... U Zakonu o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, koji je stupio na snagu 1. januara 2010. godine, navodi se da je zabranjeno da se u postupak vantelesne oplodnje uključi surogat majka.
Rađanje za drugog je inače dopušteno u Grčkoj, Izraelu, Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Belgiji, Velikoj Britaniji, Holandiji, Australiji (u državama Viktorija i Kvinslend), u nekim državama SAD, Indiji i drugim zemljama.

Krupnija novela se odnosi i na uvođenje alimentacionih fondova, iz kojih bi se isplaćivalo izdržavanje koje je sud odredio pravnosnažnom i izvršnom odlukom a koju roditelj dužnik izdržavanja izbegava da izvrši. Reč je o potrebi da se pomogne deci čiji roditelji ne žive zajedno da lakše i brže ostvare svoje pravo na izdržavanje od roditelja dužnika, u slučaju kada roditelj dužnik izbegava izvršavanje svoje obaveze.

Roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu, uz stari moto batina je iz raja izašla, jer prednacrt (GZ) predviđa zabranu fizičkog kažnjavanja dece.
Prednacrt Građanskog zakonika, koji će se ubrzo naći na javnoj raspravi, trebalo bi da precizira način usvojenja, posebno kada našu decu žele stranci, tako što će odredbe biti usklađene sa Konvencijom UN o pravima deteta.

Ovo su samo neki od predloga izmena Građanskog zakonika. Postojeće stanje je rezultiralo znatnom pravnom nesigurnošću, budući da je nedovoljna regulativa uvek idealna podloga za (pre)široko tumačenje i time nejednako postupanje u jednakim slučajevima. Otklanjanje takvog stanja već je, samo po sebi, korak bliže ka Evropi i njenim pravnim standardima.

Koliko košta surogat majka

Surogat materinstvo dozvoljeno je u SAD, Kanadi, Engleskoj, Poljskoj, Rusiji i Češkoj. Cena u Poljskoj je između 10.000 i 15.000 evra, ali cene nisu fiksne i oko njih može da se pregovara. U Kanadi surogat majka ne može da bude plaćena, ali ima pravo na nadoknadu troškova koji se kreću od 30.000 do 40.000 evra. Surogat materinstvo dozvoljeno je u šest američkih država i košta od 50.000 do 120.000 evra. Troškovi zahvata u Rusiji su 42.000 evra, u Velikoj Britaniji od 8.000 do 17.000, a u Ukrajini od 20.000 do 30.000 evra. Ono se radi i u Indiji, gde košta oko 5.000 evra.