Zbog crnog zlata do novog rata

Zahvaljujući revolucionarnoj tehnologiji eksploatacije uljnih škriljaca, Amerika je u poslednje četiri godine povećala dnevnu proizvodnju nafte za nezamislivih 1.000.000 barela. S druge strane, proizvodnja nafte u ostatku sveta uglavnom stagnira. Svet je tako dobio novog naftnog hegemona koji je Rusiju ostavio na drugom i Saudijsku Arabiju na trećem mestu. Uljni škriljci su gotovo niotkuda zauzeli i znatan, novootkriveni udeo u naftnim rezervama Amerike. Samo prošle godine, pronađeno je 5,5 milijardi novih barela, od ukupno 36,5 milijardi. Prema tvrdnjama Fajnenšl tajmsa, reč je o porastu rezervi od 9,3 odsto, jednom od najvećih u poslednjih vek i po. Ležišta uljnih škriljaca u formaciji Baken u Severnoj Dakoti sama kriju više nafte od bilo kojeg pojedinačnog naftnog polja koje je lane otkriveno. Ako je suditi na osnovu aktuelne proizvodnje i ukupnih rezervi, smatra Nikola Jovanović, programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), zvanični Vašington ima svako pravo da likuje. „Ovakav sled događaja Ameriku čini energetski samodovoljnom, što ima dve geopolitičke posledice: manju zavisnost od energenata, samim tim i dešavanja na Bliskom istoku, kao i bolju poziciju prema Rusiji“, predočava naš sagovornik. Povećana proizvodnja sirove nafte u SAD dovela je do manje globalne potražnje, a samim tim i pojeftinjenja ovog energenta, pa je cena u poslednjih šest meseci opala za čak 44 odsto, na 59,95 dolara po barelu. S obzirom na to da, prema nekim podacima, američke kompanije mogu profitabilno da posluju tek po ceni od 70 do 80 dolara po barelu, može delovati da im trenutna cena nikako neće odgovarati. Dugoročno gledano, to verovatno i jeste slučaj, budući da je reč o uglavnom privatnim kompanijama kojima je, prirodno, profit na prvom mestu. Međutim, ako znamo da će vlada po nižoj ceni lakše uvoziti naftu u slučaju pada proizvodnje, i naročito ako znamo da isplativost proizvodnje u Rusiji uglavnom ne silazi ispod u novonastalim okolnostima astronomskih 120 dolara po barelu, zbog čega će ruske kompanije izvesno smanjiti produktivnost, što će se preko poreza odraziti i na državni budžet, jasno je da će SAD u bližoj budućnosti imati ulogu svojevrsnog globalnog energetskog regulatora. Ovakav sled događaja doveo je do grotesknog i za većinu neočekivanog saveza između Rusije i članica OPEK-a (Organizacija zemalja izvoznica nafte), poglavito Saudijske Arabije. Na nedavno održanom sastanku u Beču, ministri energetike dva posrnula naftna hegemona predočili su da ne planiraju smanjenje obima proizvodnje i isporuke nafte, čime žele da zaustave pad cene „crnog zlata“. „Saudijska Arabija igra dvostruku igru. Ovom odlukom je izvršila udar na američke proizvođače, jer su oni faktički jedini konkurenti koji mogu da naglo povećaju proizvodnju i samim tim ugroze cenu od 100 dolara za barel. Međutim, istovremeno je sličan pritisak izvršila i na Rusiju. Ipak, njihova najveća briga je trenutno Amerika, jer je ona ta koja ima i nalazišta i tehnologiju koju bi mogla prodati po svetu. Pravi haos bi nastao tek tad, jer se procenjuje da Kina i Argentina imaju najveće resurse uljnih škriljaca“, tvrdi za NIN anonimni izvor. Rizikuju li onda SAD daljim obaranjem cena pogoršanje odnosa s članicama OPEK-a? „Iako paradoksalno zvuči, još uvek nema klasičnog naftaškog rata između SAD i OPEK-a. Americi je cilj samodovoljnost, a ključnim proizvođačima iz OPEK-a povećanje udela na tržištima u Aziji. I jedni i drugi su zadovoljni trenutnom cenom nafte i nisu nesrećni što je Rusija u problemu. Međutim, izostanak blagog oporavka ili dalji pad cena nafte bi ipak i za njih bio previše, pa bi neko od pomenutih aktera morao da smanji proizvodnju, što će gotovo sigurno biti kompanije iz SAD“, objašnjava Jovanović. Podsećanja radi, cene su se pre šest godina kretale iznad 120 dolara po barelu, s procenama da će do 2014. premašiti granicu od 200 dolara. Kao što smo videli, trenutno iznose oko četvrtinu prognozirane cifre. Naš sagovornik smatra da ovaj podatak verno oslikava kompleksnost geopolitičkih, bezbednosnih, finansijskih i tržišnih faktora koji utiču na berzansku robu poput nafte. Kako tvrdi, više se nikada neće dogoditi da, kao u sedamdesetim godinama prošlog veka, prosto regulisanje ponude odredi cenu nafte. „Ovaj podatak nam govori i da alternativni izvori energije smanjuju apsolutnu zavisnost globalne privrede od nafte, ali i da je globalna ekonomija suočena sa strukturnim problemima, budući da je ovaj pad cene nafte uzrokovan ne samo povećanjem proizvodnje u SAD, već i manjom globalnom potražnjom.“ I, zaista, pogledamo li po svetu, jedino se američka privreda ubrzano oporavlja. Na nivou Evropske unije je prisutna stagnacija, a Rusija tone sve dublje u recesiju. Novi naftni trendovi odražavaju ovakva stremljenja, pa je pitanje treba li da nas čudi što, po Jovanoviću, niske cene nafte najviše odgovaraju nekome ko do sada nije bio prisutan u ovoj geopolitičkoj jednačini. „Najviše odgovaraju Kini koja trenutno stvara istorijske zalihe. Trebalo bi da ekonomski odgovara Americi i Evropi, međutim, paradoksalno, odgovor tamošnjih berzi je negativan. Očigledno je da na Zapadu preovladava strah da je pravi uzrok pada cena nafte zapravo usporavanje globalne ekonomije. Zato su besmisleni dalji naftni, hladni i drugi, ratovi. Svetu je neophodna nova razvojna paradigma i bolja međusobna ekonomska koordinacija“, zaključuje Jovanović. Budući da postoje mišljenja da je niska cena nafte jedan od preduslova razvitka nove, spasonosne paradigme, prognoza našeg sagovornika da se cena neće menjati tokom cele 2015. godine može da ima utešni prizvuk. I, zaista, isplativost proizvodnje nafte deluje kao ključan geopolitički faktor, iz kojeg god ugla da je sagledamo. Jedino je šteta što se sukobljuje s ozbiljnim problemom koji uvek nekako završi na drugom mestu prioriteta, i to u najboljem slučaju. Naime, za godinu dana će se zaključiti pregovori o održivom razvoju i borbi protiv klimatskih promena, koji se vode pod okriljem Ujedinjenih nacija. Istraživanja Savetodavnog veća evropskih akademija nauka (EASAC) i pojedinih tela EU ukazuju da eksploatacija jednog kubika uljnih škriljaca podrazumeva ispumpavanje 25 kubika vode iz okruženja. Proizvodnja jednog barela nafte ovim putem drastično smanjuje biodiverzitet i ostavlja 25 odsto više materije nego što je za proizvodnju bilo potrebno. Emisija štetnih gasova iz uljnih škriljaca veća je od one koja se dobija tradicionalnim tehnikama proizvodnje. Jedino još neko da upozori da životna sredina i globalno geopolitičko i privredno-ekonomsko prepucavanje nikako ne mogu ruku podruku. Pored ekoloških, borba za naftnu i geostratešku prevlast poprima i vrlo konkretne geopolitičke obrise. Američko pomaganje Kurda u Kurdistanu najčešće se tumači kao pomaganje borbe protiv Islamske države. Malo ko, međutim, pominje da je cena proizvodnje tamo zaista mizernih 20 dolara po barelu. Amerika to sigurno ima u vidu. Vizura Rusije je nešto šira pa i opasnija. Pre godinu dana, kada su SAD izbile na prvo mesto proizvođača nafte, Putin je Arktik proglasio vojnim prioritetom. Ne bez razloga – pod ledom se nalazi 30 odsto rezervi prirodnog gasa i 13 odsto neotkrivenih naftnih polja. Sada, godinu dana kasnije, aktivirao je bazu na ostrvu Kotelnji u Novosibirskom arhipelagu, nefunkcionalnu još od doba Sovjetskog Saveza. U planu je izgradnja aerodroma i još jedne baze koja će ugroziti 160 godina star prirodni rezervat, koji je pod zaštitom UNESKO-a. Protivpožarne, mornaričke i pešadijske vežbe su uveliko u toku.