Pojeo sam sopstveni strah

Foto Zoran Lončarević

Prvobitno je imao ideju da napiše neku vrstu istorije Holokausta u Srbiji, jer je tokom Drugog svetskog rata stradalo više od 80 odsto Jevreja. O tome se malo zna, kao što se malo zna da je samo na teritoriji Beograda bilo šest logora. Počeo je da prikuplja građu, a onda je shvatio da toga ima mnogo i da bi morao da piše roman na više od hiljadu stranica. Iza svega što je sakupio, bilo je zlo. I okrenuo se zlu, njegovoj erupciji i nasilju, i njegovoj izvesnosti. Kroz ljudske sudbine, hteo je da pokaže gde je zlo. U prvoj verziji knjige imao je podnaslov Roman o zlu. Kada je razmislio, shvatio je da se zlo ne može tako jednostavno objasniti. Mogu se prikazati ljudske sudbine koje je zlo pokosilo, može se govoriti o narodima koji su stradali od zla, ali šta je zlo, na to pitanje nije imao odgovor. Osim, da zlo ima bezbroj lica, da se javlja u bezbroj vidova na različitim mestima zemaljske kugle i da sve čega se zlo dotakne, gubi smisao. Opisati zlo koje je ljudima pričinjeno često prevazilazi mogućnost čovekovog jezika.

Knjiga koju je napisao Filip David (75) dobila je na kraju naslov Kuća sećanja i zaborava, i završava se rečima: To je sve što je želeo, svet bez bola, nepravdi, očajanja. Bez zla. Postoji takav svet. U jednom drugačijem, skrivenom poretku stvari. Ne propušta da kaže kako je urednik Lagune Igor Marojević umeo precizno da mu kaže čega je bilo previše, a čega premalo, i stoga njegove intervencije smatra dragocenim.
Najbolji deo sveta ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade čine njegova supruga Vera, sin Daniel, kći Hana koja je dobila ime po čuvenoj pesmi Oskara Daviča, i njena deca Lav i Ani.

Ako je ovo knjiga o zlu koje je počinjeno prema ljudima, Jevrejima pre svega, možete li govoriti o zlu koje je počinjeno prema vama kao Jevrejinu?

Rodio sam se s tim problemom i tokom rata sam morao kao dete da se krijem sa svojim roditeljima. Nisam smeo da izgovorim svoje pravo ime, već sam naučio da se zovem Fića Kalinić. Posle rata je sve to prošlo i osećao sam se dobro zaštićen, i čak sam svoje jevrejsko poreklo ponekad osećao kao prednost u godinama posle Holokausta, jer su ljudi imali više pažnje prema meni i mojoj porodici, prema malobrojnim preživelim Jevrejima. U gimnaziji su me često, umesto David, zvali Jakov, ili bi kazali neko drugo jevrejsko ime, ali ni tada ni danas nisam smatrao da je tu bilo neke loše namere. Događalo se ponekad, mnogo kasnije da čujem onu užasnu rečenicu: E, malo ih je Hitler ubio, i zbog toga sam se ponekad loše osećao. Jer, iza toga stoji ideja da su Jevreji deo svetske zavere protiv ostatka sveta. Ta priča uvek dobija na glasnosti kada nastupaju velike krize, onda je najlakše objasniti da su one posledica navodne svetske zavere vladara iz senke. Devedesetih godina sam počeo to da osećam kao izvestan problem, a razlog je bio pre svega u onome što sam pisao, uglavnom u Našoj Borbi. Čak je i Mira Marković u nekom svom tekstu napisala: Evo, sad se u ove stvari upliću i oni kojima maternji jezik nije srpski. Bila je to direktna reakcija na neki moj stav koji joj se nije dopao. A tih antisemitskih reagovanja uvek je bilo i biće. Ima i onih, a to su napisali u svojim knjigama, kako su srpskom kulturom kao daljinskim upravljačem u ime stranaca dirigovali Eli Finci, Čelebonović, Davičo i, zamislite, Danilo Kiš. To jesu zaista velike besmislice, ali uvek ima onih koji još više veruju kada su izrečene gluposti veće.

Zlo, neminovno, izaziva strah. Kako pamtite svoj prvi, ili najveći, strah?

Bilo je to u okupacijskim godinama. Nisam imao više od tri-četiri godine. Krili smo se pod lažnim imenima u fruškogorskom selu Manđelos. Živeli smo u stalnoj strepnji da se ne otkrije naš pravi identitet, da zbog toga ne strada čitavo selo. Jednom kada su čitavo selo gonili u privremeni logor blizu Rume, ja sam onako mali jedva hodao, a majka je u rukama nosila mog tek rođenog brata. Nismo smeli da zaostanemo, jer onaj ko zaostane biva streljan. Nisam više mogao da hodam, a majka me bodrila pokazujući u daljini jedno drvo ubeđujući me da je to trešnja i da ništa neće ostati za nas ako stignemo poslednji. Obožavao sam trešnje, i to mi je dalo snagu da idemo dalje. Dobro se sećam kako je u logoru, naočigled svih, ubijen jedan čovek. Nisam razumeo šta se to događa, ali strah ljudi oko mene na neki način osetio sam i ja.

Da li ste osetili strah devedesetih? Pisali ste oštro protiv režima.

Ne. Mislim da je David Albahari nekom prilikom rekao da se čovek plaši dok ne pojede svoj strah. E, pa, ja sam pojeo svoj strah. Ali, jednom, iskreno govoreći, osetio sam strah. Deset dana posle ubistva Slavka Ćuruvije, zbog toga što je navodno tražio bombardovanje Srbije, što je naravno bila neistina, pojavio se na čitavoj stranici tekst dopisnika Politike iz Rima Dragoša Kalajića (dopisnik je postao zahvaljujući Miri Marković), koji se, inače, još pre devedesetih deklarisao kao fašista i pristalica Musolinija. U tom tekstu, Kalajić piše (tekst je napisan za vreme bombardovanja), da smo Vojin Dimitrijević, Biljana Srbljanović i ja lokatori, zaduženi da navodimo strane bombe. Bezočna i opasna izmišljotina u vreme kada je izbezumljen narod bio spreman da veruje svakoj izmišljotini! Sklonio sam novine da ih moja supruga ne vidi. Ali to se nije moglo sakriti. Taj tekst bio je neka vrsta presude i poziv na obračun sa izdajnicima. Svako sa ulice dobija pravo da likvidira izdajnika i njegovu porodicu.

Ni to vam nije bila opomena?

Niko mi nije mogao zabraniti da u zemlji koja je bila moja, gde sam se rodio i živeo, ne govorim i pišem ono što sam mislio. I to nije bilo samo zato da se ukaže na zablude, manipulacije i stereotipe u koje nas je tadašnja politika zarobila. Pisao sam protiv politike srpskih vlasti, koja je vodila Srbiju u propast, što se na kraju i dokazalo. Imao sam tih godina pozive da odem u inostranstvo, sa porodicom, ali nisam hteo. Ovo je bila i ostala moja domovina, niko nije imao pravo da me otera, a sam nisam želeo da odem. Možda i iz neke vrste inata. Nisam hteo da idem iz zemlje gde sam rođen, gde su rođeni moji roditelji. Moji koreni jesu jevrejski, ali ovo je moja domovina. Takva kakva je, a sve što činim jeste da postane bolja, da se ponosim, a ne stidim što u njoj živim. Samo istina oslobađa, samo u istinu verujem.



I ranije ste bili u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Šta je novo saznanje kada se dobije?

Pa, na konferenciji za štampu rekao sam da je ova nagrada veoma značajna za knjigu, ali opasna za zdravlje pisca. Naravno, u šali. Dodela nagrada traje zapravo nekoliko nedelja, od trenutka kada se objavi spisak svih prijavljenih i objavljenih knjiga, pa se objavljuje izbor od trideset knjiga, koji se potom svodi na desetak, na pa tri i na kraju dodeljuje se nagrada. Mediji to prate, a stvara se određena takmičarska tenzija. Hteli, ne hteli, uključuju vas u to. Zaista, nisam mogao da slutim da postoji toliko interesovanje medija i čitalaca za dodelu ove nagrade. A to je, na kraju krajeva, ako ništa drugo, dobro za knjige o kojima se govori.

Krug se zatvorio. Radovali ste se NIN-ovoj nagradi kada su je dobijali vaši najbliži prijatelji - Borislav Pekić, Mirko Kovač i Danilo Kiš. Nažalost, nema više ni jedno od njih da bi se danas radovao zbog vas?

Kada sam pisao roman često sam pomišljao kako ne smem da izneverim svoje prijatelje. Poslao sam roman Mirkovoj supruzi, slikarki Bobi Matić, zamolio je da pročita i kaže mi svoje utiske. Kada se javila sa lepim rečima to mi je bilo kao da sam dobio nagradu. Još uvek ne mogu da shvatim da su zauvek otišli moji dragi prijatelji iz grupe. Istovremeno smo objavili svoje knjige, družili se, razmenjivali prijateljske kritike. Meni je to puno značilo kao najmlađem u našoj grupi. I kada bi se sada neko od njih pojavio na vratima, ne bih bio iznenađen, jer za mene su oni živi.

Kada je prestala opsada Sarajeva, bili ste prvi pisac iz Srbije koji je otišao u ovaj grad?

Iz redakcije Svjetlosti, nekada najboljeg jugoslovenskog izdavača (vodio je Gavrilo Grahovac), pozvali su Mirka Kovača i mene. Na konferenciji za štampu, nisam mogao da se uzdržim, zaplakao sam, videći šta je učinjeno Sarajevu. Moji roditelji su detinjstvo proveli u Sarajevu. Na ulici su nas zaustavljali prolaznici, prepoznajući nas i zahvaljujući na onome što smo pisali i govorili. Bilo je zaista potresno. Shvatio sam tek tada šta je svim tim ljudima značio glas podrške. A jako su bili razočarani što te podrške nije bilo više, što su mnogi ćutali.
Bivalo je i loših iskustava?

I loših i dobrih. Uvek ima onih koji svoj patriotizam izražavaju mržnjom i psovkama. Anonimni noćni pozivi uz uvrede i pretnje. Imao sam i susrete na ulici kada su mi na najgori način pretili likvidacijom i slično, ali i onih susreta kada su mi nepoznati ljudi tihim glasom, da ih neko ne čuje, davali podršku onome što sam javno govorio i pisao.

Koji pisci vam posebno znače?

Veoma volim pisce na jidišu. Ne znam jidiš, ali čitam prevode. Jidiš literatura je karakteristična po posebnoj vrsti fantastike inspirisane sa jedne strane Kabalom, jevrejskom mističnom tradicijom, sa druge svakodnevnim životom u senci stalnih progona i životnih nedaća. Kod nas je poznat Isak Baševis Singer, nobelovac, ali i on je ponikao iz jednog bogatog književnog nasleđa. Srednjoevropska književnost se dobrim delom takođe napajala iz tih izvora, taj uticaj je i te kako prisutan i kod značajnih američkih pisaca jevrejskog porekla. U formalnom smislu i ja koristim iskustva jidiš literature, preplitanje i ukrštanje različitih priča koje se stapaju u jednu celinu.

Bili ste mali kada ste počeli strasno da čitate?

Da, rano sam postao strastveni čitač, pre nego što sam pošao u školu. Verujem da svako ko mnogo čita pre ili kasnije poželi i da piše. Čitanje je najbolja škola za pisce. I moji literarni počeci bili su veoma rani. Kao devetogodišnjak, išao sam u treći osnovne, poslao sam na konkurs tada jedinog dečjeg lista Pionir kratku priču o jednom događaju iz rata, kako smo se spasavali. Među 4.000 pristiglih radova, osvojio sam prvu nagradu. Bio je to foto-aparat, kojim nikada nisam ništa snimio jer nije bilo filmova Druga nagrada je bila fudbalska lopta. Zavideo sam tom dobitniku jer smo u to vreme fudbal igrali takozvanim krpenjačama. Mnogo godina kasnije, sretnem Gordana Mihića i on mi kaže kako je on dobitnik druge nagrade na tom konkursu.

Bili ste urednik dramskog programa Televizije Beograd u vreme dobrih drama i dobrog druženja sa velikim piscima. Kako ih pamtite?

Stariji pisci, kao Oskar Davičo, Veljko Petrović ili Erih Koš, nisu razumeli tu tehnološku novotariju, čak su se na neki način pribojavali da pišu za televiziju. Mlađi pisci su se, za razliku od njih, rado odazivali i prihvatili su ovaj novi medij. Sećam se rado tih početaka dramskog programa Televizije Beograd. Dramska redakcija postala je mesto okupljanja novih, talentovanih pisaca. Ta moja potreba za druženjem, razmenom ideja, knjiga, časopisa, ostala je i do danas. Svakodnevno se sastajem sa svojim prijateljima i nalazim zadovoljstvo u toj vrsti razgovora i druženja.

Kako vidite sadašnju situaciju u Srbiji?

Sve je dosta haotično i konfuzno. Povremeno se dobija utisak da spoljnu politiku vode tabloidi preko svojih skandaloznih tekstova, posebno na račun naših suseda i njihovih političara. Pitam se, takođe, da li iz ove velike krize, ekonomske i političke u kojoj se nalazimo, mogu da nas izvedu oni koji su najvećim delom u prošlosti tu krizu proizveli.