Sveta srpska reč

Nekome treba oduzeti i tako će biti. Nekome se to neće sviđati i to će biti. Pa šta? Velikoj većini nas se nije sviđalo koliko su neki dosad uzimali od nacionalnog kolača. Da se malo ujednačimo po šansama, gospodo!

Ako ste i pomislili da je ovo citat iz ekspozea ili kakvog intervjua aktuelnog premijera Srbije, prevarili ste se. Ovo je deo teksta Tihomira Lešića, koji je leta 1965. napisao u NIN-u, u jeku rasprave o velikim privrednim reformama socijalističke Jugoslavije. Samo je umesto gospodo, pisalo drugovi.

Nadalje, taj naš kolač je bio sasvim neracionalno deljen između mase proizvođača, dakle onih koji taj kolač mese i peku, i onih koji ga seku, a počesto se to poistovećuje sa aparatom. Aparat treba da izvršava a proizvođači da odlučuju. To je reforma, pisao je tada Lešić, dok u istom tom broju NIN-a jedan drugi tekst, naslovljen Zidanje administracije, svedoči da je i tada administracija bila preširoka, preskupa, preglomazna, predimenzionirana, neproduktivna i imala previše vlasti u rukama.

Tako se jedan dobojski ftiziolog, piše NIN, redakciji obratio pismom u kojem je obaveštava da godinama zbija neslane šale sa administracijom odgovarajući na razne upitnike neozbiljno, a da to niko iz administracije nije primećivao, niti mu zbog toga prigovarao.

Šta li bi napisali danas? Mnogo manja država ima daleko brojniji aparat, a pritom ravno pola veka ne uspeva ni da ga precizno i do poslednjeg zaposlenog prebroji.
Ali da je samo državni aparat muka koju ova država muči od 1965! I tekst iz iste godine, posvećen niskoj produktivnosti, svedoči da jedva upola iskorišćavamo ono što imamo, te da je jugoslovenska produktivnost iznosila samo 19 odsto američke ili oko 50 odsto francuske, a jedan od međunaslova nosi naziv zbog čega bolje radimo u inostranstvu nego kod kuće.

Trideset pet godina kasnije, u intervjuu NIN-u povodom godišnjice petooktobarskih promena tadašnji premijer Zoran Đinđić reći će gotovo istu stvar: Kada bi ljudi u Srbiji prihvatili sivu realnost, shvatili bi da plate mogu da im budu onolike kolika je produktivnost. A produktivnost nam je najniža u Evropi i plate ne mogu da rastu ako produktivnost ne raste.
I baš to je ključ, složiće se ekonomisti, neuspeha ili kratkog daha svih dosadašnjih ekonomskih reformi. Preraspodela postojećeg ili srpskim jezikom rečeno presipanje iz šupljeg u prazno.

Neproduktivnost i trošenje onoga što prethodno nismo stvorili i zaradili, stvaranje deficita i neophodnost da se on pokriva, terala je i socijalističku Jugoslaviju, a kasnije i tranzicionu Srbiju da barem jednom u deceniji priprema, usvaja i sprovodi korenite reforme sistema.
Idejni tvorci prve velike reforme iz 1965. formalno su bili Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, a faktički Kiro Gligorov, tada sekretar za finansije SIV-a, zbog čega se i pamti kao Kirina reforma. Ona je trebalo da pravednije raspodeli BDP, oživi privredu, reformiše samoupravni socijalizam, potpuno napusti plansku privredu, liberalizuje tržište... I naravno, baš kao i svaka pre i posle nje, izrodi stabilan i konvertibilan dinar, što nikada nije uspelo. Baš kao što nikada nijedna reforma nije izrodila ništa do kratki predah. I zato se od Kirinih reformi do danas svašta na ovim prostorima promenilo - nekoliko država, društveno uređenje, bilo je ratova, sankcija, socijalnih i ekonomskih potresa, prirodnih katastrofa Ali jedna reč je, ipak, jednako živa kao i tada - reforma.
Svedoci tog vremena kazaće da su promene od pre pola veka imale dobre početne rezultate: kratkotrajno oživljavanje privrede, početak proizvodnje čuvenog fiće, čvrst dinar, bolji životni standard...



Reforma je, međutim, brzo pokazala i mračniju stranu - porast nezaposlenosti, povećanje socijalne nejednakosti, rast spoljnog duga, veliku inflaciju... Posle otvaranja granica za kratko vreme oko pola miliona Jugoslovena sreću je potražilo na Zapadu, a za SFRJ je to značilo i milijarde dolara od deviznih doznaka koje su gastarbajteri slali porodicama. Ali ne zadugo.
Nekoliko godina kasnije, gastarbajteri su sve češće na Zapad odvodili i svoje porodice, smanjen je priliv od doznaka, pa je domovina počela masovnije da se zadužuje za finansiranje deficita. Tako je spoljni dug Jugoslavije 70-ih godina porastao nekoliko puta, a već krajem te dekade zemlja je dostigla gornju granicu zaduženosti. Dinar je gubio vrednost, a kvar u sistemu rešavao se sve češćim devalvacijama. Te 1980, koji mesec nakon Titove smrti, NIN piše o velikoj devalvaciji dinara, desetoj u istoriji predratne i posleratne Jugoslavije. Ubrzo nakon toga počinje i rad na Dugoročnom programu ekonomske stabilizacije, jer se zemlja našla pred ambisom i bankrotom, koji nikada formalno nije proglasila, ali nije mogla da izmiruje dospele obaveze prema kreditorima. Zbog toga su SAD reprogramirale 7,5 milijardi dolara duga, a dogovori o reprogramu kasnije su postignuti i sa drugim kreditorima.

Stabilizacija još jednom podrazumeva konvertibilni dinar, ograničavanje uvoza, podršku izvozu, štednju na rashodima... Pamti se naizmenično vreme vožnje sa parnim i neparnim registarskim tablicama, zbog nedostatka goriva. Epidemija nestašica proširila se na kafu, deterdžent, čak i toalet papir, pa je uvedena čuvena kupovina na bonove.
Evo šta je NIN tada pisao: U okolnostima ekonomske recesije i smanjenja svetske trgovine, jugoslovenska privreda svakako ima još jedan otežavajući razlog da bi povećala izvoz. Međutim, ako se zna da jugoslovenski izvoz u uvozu razvijenih zemalja Zapada učestvuje sa svega 0,3 odsto onda objektivno zaista i postoje neograničene mogućnosti za povećanje prodaje naše robe na ovim tržištima. Ali to nije dovoljno konstatovati. Pitanje je šta izvoziti. Čini se, a to potvrđuju i neka istraživanja, da se prvenstvo treba dati izvozu poljoprivredno prehrambenih proizvoda. Istina, našu poljoprivredu dosadašnjim merama nismo orijentisali na izvoz, iako u mnogim oblastima dostižemo vrhunsku proizvodnju. Šta je danas drugačije?
Ni ova stabilizacija, međutim, nije uspela. Namera da se podstaknu izvoz i ekonomski rast, a da ujedno zemlja redovno servisira svoje obaveze i sprovodi dogovor sa međunarodnim kreditorima, realizovala se kombinacijom štednje i štampanja para. Prihodi su podbacivali, deficit se produbljivao, cene rasle... A savezne vlasti su se s republičkim svađale oko toga ko treba da štedi i podnese teret stabilizacije.

Pred sam kraj zajedničke države, poslednji savezni premijer Ante Marković pokušao je još jednom da stabilizuje ekonomiju antiinflacionim programom i idejom o novom socijalizmu i transformaciji društvene svojine u radničko akcionarstvo. I tada se u NIN-u pominju današnje boljke. Prezaduženost države i privrede, nelikvidnost, niska produktivnost i visoka inflacija.

Markovićev program obezbedio je na kratke staze konvertibilnost (sedam dinara za nemačku marku), zaustavio je divljanje cena, smanjen je spoljni dug, počela su da se osnivaju nova preduzeća... I tako dok je trajalo šestomesečno zamrzavanje plata, cena i kursa.
Politika države posebno u Srbiji nije pogodovala investiranju... Novi investicioni ciklus valjalo bi početi odmah. Srbija ima neke prednosti koje drugi ne uvažavaju, a kojih se ne smemo lako odreći. Prvo, to je energetika, drugo je poljoprivreda, a ne smemo zanemariti ni relativno rudno bogatstvo. .. Zato proklamujemo otvorenost za investicije domaće, strane, privatne, državne. Nema nijednog oblika finansiranja koji nismo spremni da koristimo, sve do koncesija, govorio je krajem 1989. u intervjuu NIN-u, potpredsednik Izvršnog veća SR Srbije Miroslav Mišković, sada jedan od najbogatijih srpskih biznismena, objašnjavajući zbog čega se Srbija protivi programu Ante Markovića.

Zanimljivo je, međutim, da se i 1965. u nizu NIN-ovih tekstova pominje zabrinjavajuće stanje u Železnici i preispituje ispravnost odluke da se gradi nova železara u Smederevu. Takve neracionalnosti godinama su samo povećavane, pa ekonomisti svedoče da je 97 odsto jugoslovenskog duga koji je stizao na naplatu sredinom 80-ih zapravo posledica promašenih investicija u preduzeća poput Železare i desetina takvih diljem bivše države.

Rat, sankcije, izgubljena tržišta, nekontrolisano štampanje novca i finansiranje neefikasne privrede, uvešće okrnjenu SR Jugoslaviju početkom 90-ih u nezabeleženu hiperinflaciju. Na čelo centralne banke, opet nakratko, došao je Dragoslav Avramović, koga su mnogi doživeli kao spasitelja. Preko noći, država je, brisanjem nula sa novčanica još jednom dobila konvertibilni dinar, a građani još jedan predah. Program monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka, ipak, nije odmakao dalje od kreiranja superdinara ili Avramovog dinara. I sam njegov tvorac kasnije je za NIN priznao grešku.

Pogrešio sam jer sam verovao da neće biti problema kada se uspostavi zdrav dinar. Banke su prve krenule u rušenje dinara, jer su odobravale kredite i kome treba i kome ne treba. Potcenio sam i sve strukturne slabosti privrede, govorio je deda Avram, koga su ekonomisti u startu kritikovali zbog nastavka politike štampanja novca, oživljavanja privrede i najave javnih radova.

Jedan od njih, autor Ekonomije destrukcije Mlađan Dinkić, koga će kasnije neki označiti kao grobara srpske tranzicione ekonomije govorio je o Avramoviću ovako: Danas je definitivno jasno da Avramovićev program nije uspeo jer on suštinski ništa nije ni pokušao da menja. A i da jeste, sigurno je da mu onaj koji ga je učinio guvernerom i čudotvorcem to ne bi dozvolio. Ubacivanje zdravog novca u bolesnu privredu nije samo po sebi moglo imati iscrpljujuće dejstvo, kazao je Dinkić za NIN oktobra 1995.

Iako se o reformi društvene svojine govorilo prečesto, pravu privatizaciju Jugoslavija je videla tek nakon 2000. Nažalost, i njenu ružnu stranu. Bolji život i veći životni standard namirisali su malobrojni dobitnici tranzicije i to samo do početka svetske ekonomske krize koja je donela nove otkaze i pad svih ekonomskih parametara, osim javnog duga i budžetskog deficita. Sistem do dan-danas nije reformisan i nema dana u kome se ova sveta srpska reč ne pomene bar nekoliko puta. A sve dok bude tako reforma neće biti završena.