Svi bi u voz koji nosi medalje

Osvajanjem srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Španiji, košarkaška reprezentacija Srbije iznova je igru koja je na ovim prostorima oduvek značila više od sporta vratila u središte interesovanja. Sve je izgledalo kao da je legendarni Aleksandar Đorđević deo svoje igračke harizme jednostavno prosuo po svojim izabranicima. Ovog puta kao selektor. I kada je nakon Dušana Ivkovića sedao na najnezahvalniju klupu srpskog sporta, Đorđević je bio u teškoj poziciji koja je podrazumevala neizbežna poređenja sa trofejnim Ivkovićem. Ni nakon Španije situacija nije mnogo prijatnija, ovog puta jer javnost podrazumeva osvajanje medalje na Evropskom prvenstvu. Kada sam postao selektor rekao sam da ne bih ni preuzimao nacionalni tim da ne mislim da je moguće osvojiti bilo koje takmičenje na kojem učestvujemo. To nije odraz arogancije, već način na koji shvatam košarku i sport generalno. Nikada se nisam bavio sportom zbog zdravlja, nego zbog takmičarskog naboja koji nosim i nikada neću priznati da je bilo ko bolji dok to ne dokaže na terenu. Pre par meseci rekao sam da na EP idemo na zlatnu medalju i to je dobro prihvaćeno i od igrača i stručnog štaba. To ne znači da ćemo je i osvojiti, ali niko nam ne može zabraniti da se pripremamo kao pravi šampioni za taj cilj i mi ćemo se u skladu sa tim i ponašati, kaže Đorđević u intervjuu za NIN.

Naglašava da je na reprezentaciji istorijska odgovornost jer je košarka nacionalni brend, te da su uspesi građeni pre svega kroz rezultate nacionalnog tima. Imamo talenat, karakter, temelji su istorijski postavljeni a ambicije uvek moraju da budu najviše. Što se tiče javnosti, nikada nije bilo realnog razmišljanja, niti će ga biti upravo zato što su u prošlosti ostvareni najviši mogući dometi. I zato se niko neće zadovoljiti ničim manjim od postolja na kome se dele medalje. Ali, niko ne može da mi postavi više zahteve nego što ih ja mogu sam sebi postaviti, niti iko može biti moj veći kritičar od mene samog, priča selektor reprezentacije.

Evropsko prvenstvo biće i kvalifikaciono za Olimpijadu. Kakva su vaša očekivanja?

Rekao sam kakve su ambicije i samo velikim radom možemo do njih. Nemačka dolazi sa ciljem da osvoji medalju, Italija je, po meni, jedan od kandidata za medalju ukoliko budu igrali svi njihovi NBA igrači, o snazi Španije ne treba trošiti reči. Turska je, takođe, težak protivnik.

Minulih godina, bilo je otkazivanja igrača koji nisu uvek bili motivisani sportskim razlozima. Utisak je da je sada ponovo vraćen kult reprezentacije

Koliko vidim, igrači i te kako imaju ambiciju da igraju za reprezentaciju. Ali to je normalno kada se postižu uspesi. Svi žele da uskoče u voz koji garantuje medalje i titule. Najteže je bilo kada nije bilo rezultata, velika odgovornost je bila na onima koji su tada igrali. Ulazak u tu mašinu ne podrazumeva osvajanje medalje, ali podrazumeva velike kritike koje neki igrači nisu bili spremni da podnesu. Otkazi su i stizali po tom kriterijumu. Strah od neuspeha, koji je posledica javne kritike, bio je razlog otkaza. Oni koji su tada igrali pokazali su veliku hrabrost, odgovornost i ponos. Najbolji primer je Miloš Teodosić, ali i svi ostali igrači koji su imali kontinuitet. Oni koji su se igrali sa ugledom reprezentacije, a mi znamo ko su ti igrači, mogu biti sigurni da nemaju poštovanje i podršku ni ljudi iz košarkaške organizacije ni navijača. Niti će ga više imati.

Hoće li se ovo uzimati u obzir prilikom sastavljanja reprezentacije za Evropsko prvenstvo?

Do sada je uzimano u obzir, ne vidim zašto ne bi i ubuduće.

Da li država prepoznaje priliku i za sopstvenu promociju i da li adekvatno prati vaš uspeh?

Ne bavim se politikom ni Košarkaškog saveza, ni države. Mislim da je tu stvar dobro formulisao predsednik Vaterpolo saveza Milorad Krivokapić koji je rekao da savezi treba da traže novac da bi radili, da država treba da pomogne kako bi bili omogućeni optimalni uslovi i osvajanje medalje. Na taj način najbolje ćemo promovisati Srbiju. Finale Svetskog prvenstva, utakmica protiv SAD, gledala se u više od 180 zemalja. To ima određenu težinu. Znamo kakvo smo interesovanje pobudili i ovde i u dijaspori i šta košarka znači u Srbiji. Igrači su se ponašali dostojanstveno, to je bio jedan od mojih prvih zahteva, jer je to jedini način da se pokaže kako se predstavlja zemlja. Košarka je minulih godina medijski na internom planu zasluženo predstavljana na loš način, jer su je tako interpretirali sami akteri. Upravo je zadatak reprezentacije da pokaže da su reprezentativci izabrani, elita i da to ne sme biti svako. Ta pravila ponašanja postavljena su mnogo pre nas, mi smo na njima odrasli. To je ono što sam zacrtao svakom od nas i sa čime treba da živimo svaki dan.

Klupska košarka prolazi kroz agoniju. Gase se bivši evropski šampioni, velikani su na ivici egzistencije. Može li država da pomogne ili je izlaz u privatizaciji?

Ne postoji ta država koja može da nosi čitav sport. Srbija je mala, siromašna država. Svi su na državnim jaslama i svi traže novac. Mi moramo da možda i najjači brend koji imamo košarku, vratimo na pozicije koje joj pripadaju. Košarka je pokret, nešto što nosi mase, prenosi duboke emocije. Nigde ne možete u Evropi videti 20.000 ljudi kao na Partizanovim i Zvezdinim utakmicama, tu energiju koja se prenosi sa tribina na teren i obratno. Tu strast moramo da predstavimo ljudima koji bi uložili novac. Moj predlog, i u to moramo da ubedimo sve, jeste da naša dva najveća kluba igraju srpsku ligu, a ne ABA ligu koja je izgubila svaku draž. Istovremeno, moramo da obezbedimo da ta dva kluba igraju i Evroligu sa A licencom i to dugi niz godina i da imamo još jedno mesto u Evrokupu koje bismo obezbedili kroz naše takmičenje. Tako bismo svaki put kad su Zvezda ili Partizan domaćini imali prepunu Arenu, utakmice protiv vrhunskih ekipa i igrača. Samim tim i naši igrači bi postajali bolji, a reprezentacija bi svakog leta bila bliža borbi za medalju jer bi baza iz koje izrastaju igrači bila jača, kvalitetnija. Omogućili bismo, na ovaj način, da Zvezdu i Partizan vide u košarkaškim centrima u Srbiji, kakvi su Čačak, Kraljevo, Valjevo, Novi Sad, Užice Garantujem pune hale, viši kvalitet, mnogo veći rad, priliv igrača iz unutrašnjosti, veće ambicije svih aktera naše lige, pa čak i izgradnju novih infrastrukturnih objekata poput hale u Kraljevu. Od januara o tome razgovaram sa prvim čovekom Evrolige Đordijem Bartomeuom i znam da postoje šanse da tako nešto ostvarimo. Država ne treba da daje novac jednom ili drugom klubu, već fenomenu ovih prostora - košarci. Napravićemo plan, prezentovaćemo ga i verujem da i u materijalnom smislu možemo da obezbedimo da Zvezda i Partizan igraju Evroligu. Novac koji bi bio uložen, zapravo, bio bi samo kreditna linija koju bi Zvezda i Partizan vraćali prodajom karata. Neka odvoje sumu dobijenu od 5.000 prodatih karata iz prepune Arene i tako vraćaju dug državi, banci ili privatnom sponzoru, sasvim svejedno. Istovremeno, lokalne samouprave bi obezbeđivale funkcionisanje klubova u unutrašnjosti. Još jedan zadatak je da troškove takmičenja svih klubova svedemo na nulu. Pokazali bismo da vodimo računa i o ostalima, a ne samo o Zvezdi i Partizanu. Svoj deo kolača dobili bi i veliki i mali klubovi.

Zašto ste odbili Olimpijakos, tražio vas je i veliki Real, da li je bilo razgovora sa Špancima?

Nisam dozvolio ni da počnu pregovori. Zahvalio sam se Olimpijakosu i Realu čim sam od menadžera čuo da postoji interes. Preuzeo sam reprezentaciju, a ta dva posla ne mogu zajedno da se obavljaju punom snagom i podjednako uspešno u isto vreme.

Vidite li sebe uopšte u klupskoj košarci?

Naravno, kad završim ili ako završim posao sa reprezentacijom.

Mnogi talentovani igrači nestaju zbog uticaja menadžera. Može li se makar ograničiti njihov uticaj?

Menadžeri imaju svoj interes novac. Ali, vrhunski igrači svojim kvalitetom sami odlučuju gde će da igraju. NJima klubove ne mogu da biraju menadžeri, ne može menadžer da vodi računa o njegovoj karijeri. NJegov posao je da nađe što bolji ugovor i stavi što više ponuda na sto, a ne da igraču prikriva ili pogrešno predstavlja ponudu. Košarkaško tržište je jako usko i svi sve znaju. Sistem skautinga je na takvom nivou da nijedan menadžer ne može da proda igrača a da ga vlasnik kluba ne poznaje. Dok sam bio igrač, sam sam birao koju ću ponudu od pristiglih da čujem. Na meni je bilo da li ću je prihvatiti. Ima mnogo zakulisnih igara, provlačenja interesnih informacija u medijima, koje mi u košarci i te kako dobro umemo da pročitamo. U vrhunskim klubovima, kod vrhunskih trenera i generalnih menadžera te priče ne prolaze. Moj stav je da menadžeri ne uzimaju proviziju od klubova, to je apsurd, sukob interesa... Isključivo igrači treba da plaćaju menadžere, kao što je to slučaj u NBA ligi. Oni zastupaju njihov interes, a ne interes klubova. Kako igrač da bude siguran da je najbolje predstavljen kada menadžer uzima novac kako od svog klijenta, tako i od kluba koji treba da plati istog igrača!?

Za kraj, svesni ste da će srebro iz Španije biti zaboravljeno ako ne odemo na Olimpijadu?

Na meni je da, vodeći računa najpre o ljudskim a potom i igračkim karakteristikama, sastavim ekipu pravih ljudi koji će nas predstavljati i da na sebe preuzmem najveću odgovornost ukoliko izostane cilj koji smo zacrtali plasman na Olimpijadu. Moj cilj je da se što više puta sretnemo sa Amerikancima, jer samo igrajući sa najboljima možemo da se približimo tom nivou. Do prošlogodišnjeg finala, u poslednjih deset godina samo smo jednom igrali s njima, u Indijanapolisu 2002. godine. To je neprihvatljivo. Oni više ne žele da ikada izgube od bilo koje reprezentacije.

Može li ih više iko ikada pobediti?

To mora da bude san. To će se jednom sigurno desiti, teško je reći kada. Daj bože da to bude Srbija.