Ugled na iznajmljivanje

Foto profimedia.rs

U istinski demokratskim društvima - za razliku od onih koja su to samo nominalno - ima mnogo načina da političar sebi upropasti karijeru; nekad je dovoljna i jedna neinteligentna, neodmerena izjava. U takvim društvima nosioci javnih funkcija i za prekršaje moralne prirode ponekad snose veće konsekvence nego što će u nekim drugim, slabije uređenim sredinama njihove pandane snaći čak i za očigledna kršenja zakona. I to je, naravno, uzor koji bi trebalo slediti.

Da dobro razmisle o moralnoj (ako već ne krivičnoj) odgovornosti vremena će sada na pretek imati i Malkolm Rifkind i DŽek Stro, dvojica veterana britanske političke scene koji su u više vlada na ministarskim funkcijama ukupno sastavili skoro četvrt veka. Najpoznatiji kao nekadašnji ministri spoljnih poslova, danas poslanici u Donjem domu parlamenta, konzervativac Rifkind i laburista Stro su već i po biološkom imperativu - obojici se bliži 69. rođendan - na zalasku karijera; ali su one sada naprasno prekinute zbog nepromišljenosti i lakomosti koju su ispoljili pred skrivenim kamerama, nudeći svoje dobre usluge - za adekvatan honorar, razume se - nepostojećoj kineskoj kompaniji. Rifkind i Stro su, naime, uleteli u stupicu koju su im postavili novinari televizije Čenel for i Dejli telegrafa, predstavljajući se kao predstavnici izmišljene firme; i tako pokazali da ni višedecenijsko političko i diplomatsko iskustvo nisu dovoljni da se prepozna nameštaljka i obuzda poriv za lakom zaradom. Hvaleći se uticajem koji imaju, i postavljajući cenu svojih usluga na 5.000 funti dnevno (Stro) ili čak između 5.000 i 8.000 funti za pola radnog dana (Rifkind), sebi su, umesto unosne zarade, osigurali tek ubrzani odlazak u političku penziju. Stro, doduše, nije ni mislio da se ponovo kandiduje na izborima ovog maja, ali zato pretenduje na prelazak u Gornji dom, u koji se ulazi imenovanjem; dok je Rifkind morao da odustane od još jedne kandidature i podnese ostavku na mesto šefa važnog parlamentarnog odbora za bezbednost - mada će ostati njegov član ovo malo vremena preostalog do raspuštanja aktuelnog saziva.

Ovde mora da se kaže da je poslanicima dozvoljeno da se tokom trajanja mandata bave drugim poslovima - što uključuje i obavljanje direktorskih ili savetničkih funkcija, te pružanje konsultantskih usluga - sve dok je to u skladu s kodeksom ponašanja i dok se poštuje obaveza da se svi tako stečeni prihodi evidentiraju. Rifkind i Stro smatraju da nisu uradili ništa što nisu smeli, i tvrde da bi parlamentu prijavili ovaj poslovni interes; s druge strane, međutim, članovima parlamenta je izričito zabranjeno postavljanje poslaničkih pitanja, podnošenje predloga zakona ili amandmana na zakone te pozivanje ministara da to čine ukoliko se to radi u interesu zainteresovanog pojedinca ili organizacije, i za to dobija novčana nadoknada. A po tom pitanju pozicija Rifkinda i Stroa nije baš najjasnija. To sada treba da utvrdi parlamentarni odbor za etičke standarde, ali on taj posao neće stići da završi pre izbora, tako da će na epilog ovog slučaja morati da se sačeka.

U međuvremenu, evo kako stvari stoje. Smatra se da su Rifkind i Stro prekršili barem tri od sedam osnovnih pravila ponašanja koja obavezuju nosioce javnih funkcija u Britaniji: nesebičnost, integritet i poštenje. Stro je prekršaj počinio već i time što se s predstavnicima nepostojeće firme sastao u parlamentu: priručnik za članove Donjeg doma zabranjuje da se službene prostorije koriste za privatne poslove. Preporučujući se tobožnjim predstavnicima kineske kompanije ispričao je i kako je svojevremeno iskoristio uticaj da izdejstvuje promenu propisa u EU u korist kompanije EDF Men, za šta je na godišnjem nivou bio plaćen 60.000 funti; pohvalio se i kako je uspeo da ubedi jednog bivšeg ukrajinskog premijera da progura promenu zakona kako bi njegove odredbe išle u prilog poslovnim interesima te kompanije u Ukrajini.



Rifkind se pak potencijalnim poslodavcima predstavio kao neko ko je u stanju da zainteresovanima omogući pristup bukvalno svakom britanskom ambasadoru bilo gde u svetu, kao i da članovima vlade prosledi pitanja u ime kompanija zainteresovanih za ovaj ili onaj zakon, a da pritom izbegne pominjanje imena tih firmi - što je takođe prekršaj. Ali mimo formalnih ogrešenja o etička pravila, verovatno najgore od svega zazvučalo je ipak Rifkindovo neverovatno objašnjenje kako je samozaposlen, odnosno da mu niko ne daje platu, te da stoga mora da se snalazi, kao da nije poslanik s godišnjim primanjima od 67.060 funti (preko 92.000 evra). Članovi parlamenta, uzgred, imaju i pokrivene troškove funkcionisanja poslaničke kancelarije, troškove boravka u Londonu i u izbornoj jedinici, te putne troškove.

Zarada izvan parlamenta svakako je nešto što jedan broj poslanika izdvaja u odnosu na druge kolege. Prema Dejli telegrafu, poslanici Konzervativne stranke su prošle godine radeći izvan parlamenta zaradili ukupno 4,74 miliona funti, u poređenju sa 2,05 miliona koliko su prihodovali laburistički poslanici. Independent, pak, navodi da je lane ukupno 20 poslanika više zaradilo izvan parlamenta nego u njemu, te da je deset najplaćenijih ostvarilo prihod od najmanje 178.000 funti (poređenja radi, ukupna prošlogodišnja primanja premijera Dejvida Kamerona iznosila su 142.000 funti); da preko 50 poslanika drži direktorsku poziciju u makar jednoj kompaniji, te da je njih 295 u 2014. makar nešto zaradilo izvan parlamenta

Sve ovo je razlog zbog koga se lider opozicionih laburista Ed Miliband već duže vreme zalaže da se poslanicima zabrani da tokom mandata zauzimaju plaćene direktorske ili konsultantske pozicije, kao i za to da se iznos koji mogu da zarade izvan parlamenta ograniči na 10-15 odsto od godišnje plate - mada je istovremeno (kao i čelnici drugih vodećih partija) i protiv preporuke nezavisnog parlamentarnog tela da bi poslaničku platu trebalo povećati na 74.000-75.000 funti godišnje.

Ali mnogi se ne slažu s Milibandom. Uostalom, kao što ukazuje Patrik Vintur u Gardijanu, nekad se smatralo poželjnim da se poslanik van parlamenta bavi svojim uobičajenim poslom. Problem je, međutim, što javnost danas drugačije gleda na to, jer takve poslanike doživljava kao pohlepne, kaže on.

Treba da se upitamo kakve poslanike želimo: profesionalne političare koji nemaju nikakve druge interese, ili ljude s regularnim profesijama uklopljene u stvarni svet izvan vestminsterskih odaja, nadovezuje se Filip DŽonston u Dejli telegrafu. Kao što treba razlučiti da li su debelo plaćena direktorska pozicija ili mesto u nekom upravnom odboru () isto što i bavljenje lekarskim ili advokatskim poslom tokom poslaničkog mandata, nastavlja on. Paradoksalno, što je parlament više gubio od prestiža, to su zahtevi koji se postavljaju pred političare postajali sve veći, barem kad su u pitanju vreme i energija koje ulažu u taj posao, kad već ne njihova sposobnost i inteligencija. () Ali ako bi se političarima onemogućilo da zadrže svoje redovne poslove tokom trajanja poslaničkog mandata onda bi malo ko i hteo da se kandiduje na izborima, rezonuje DŽonston.

Treba li, dakle, političare podsticati da se bave dopunskim aktivnostima kako bi sačuvali kontakt sa stvarnošću, ili ih na svaki način onemogućavati da svoj već povlašćen status koriste kako bi stekli još veće privilegije? Eto, postoje i zemlje u kojima je ovakvo pitanje moguće postaviti a da ne izazove hvatanje za stomak. Od muke ili od smeha, svejedno.