Ne vozimo svemirski brod po Zemlji

Nije baš uobičajeno i pogotovo se poslednjih godina i decenija nije baš dešavalo da je na čelu Zavoda za kulturu Vojvodine jedan od najpriznatijih književnih stvaralaca i to u punom pesničkom i esejističkom zamahu. Vladimir Kopicl je trenutno njegov samouvereni direktor.

Realnost mi šapuće da sam u Zavodu manje zbog knjiga koje pišem ili koje sam napisao a više zbog svog decenijskog uredničkog iskustva i zasad uspešnog bavljenja kulturom i umetnošću na skoro svim frontovima sem, srećom, ratnog. S druge strane, valjalo bi da posle već dvogodišnjeg preuređivanja poslova u Zavodu, nešto od tog i javno zazvuči kao relativno smislena i izazovna pesma. To nam se, kanda, upravo i događa, ponajpre s projektima u domenu podrške kreativnim industrijama, u međunarodnoj i saradnji s nevladinim organizacijama. Naravno, svoju reč uvek treba da kaže i tzv. tržište, od tržišta ideja i projekata pa do knjižara. Verujem da je to pravi test za instituciju kakvoj težimo i da ni tu nećemo omanuti.

Da ne bih i ovaj razgovor, kako je danas već uobičajeno, počeo pitanjem o novim i najnovijim projektima Zavoda za kulturu Vojvodine, možda bi najpre trebalo objasniti u čemu je posebnost ove institucije?

Posebnost, koju sam zatekao i koju ćemo negovati je ponajpre vidljiva u razuđenosti delovanja Zavoda. Ova kulturofirma se još pri svom osnivanju 2003. godine svom osnivaču, a to je AP Vojvodina, obavezala da se bavi promovisanjem savremenih kulturnih strategija, istraživanjem i razvojem novih kulturnih modela u Vojvodini, umrežavanjem postojećih institucija kulture i afirmacijom multikulturalnosti kao privilegije našeg društvenog konteksta. I bavi se, mada je voditi danas kulturnu instituciju u Srbiji otprilike kao voziti svemirski brod po Zemlji. Bavimo se, dakle, dosta živahno zadatim poslom uz živo delovanje dva izuzetno angažovana časopisa, koji ne samo da se zovu Interkulturalnost i Most nego tako i deluju, sa odličnim odjekom u svetu nauke, pa i kod stvaralaca. Bavimo se svojim poslom uz čvrsto opredeljenje za saradnju s najboljima u oblastima kojima smo posvećeni. Po meni, podrška najboljim stvaraocima je i jedna od primarnih kulturnih misija, jer nije tajna da značajan deo para za kulturu u ovom delu sveta nažalost završi kod ambicioznih ali istrajnih i stranački ili drugačije politički korektno pozicioniranih antitalenata koji smatraju da im sve večno pripada pa večno i nasrću. Dok najboljima ostaje privilegija da stvaraju negde po strani, najčešće u društvenoj senci i nauštrb opstanka svojih najbližih.

Kako je tekla i šta nam je zapravo donela transformacija nekadašnje Kulturno-prosvetne zajednice u Zavod za kulturu Vojvodine?

Donela nam je prvo saznanje da treba da osvežimo sopstvenu svest o kulturi, pa onda tako formatiramo i institucionalno oruđe koje nam aktivno pomaže da u kulturi ne simuliramo i ne živimo život primeren polovini 20. veka, nego da živimo i razvijamo baš ovaj 21. vek. Mi smo u Zavodu, odlučno na razvojnoj poziciji, što nipošto ne znači da nas baština ne zanima. Naprotiv, naše najotmenije izdanje u dva pogolema toma, na srpskom i engleskom, posvećeno je upravo kulturnoj baštini Vojvodine, a sasvim nedavno smo u sklopu projekta Novi kreativni prostori Vojvodine objavili istoimenu knjigu u kojoj su se vizionarski nastrojen arhitekta, vrlo napredna ekonomistkinja i sve uticajnija kulturopolitičarka stavili u službu ideje da ispitamo i analiziramo 47 objekata industrijske i građevinske baštine u 17 gradova i opština Vojvodine. Zašto? Pa da bismo im podarili novi život u kontekstu razvoja kreativnih industrija, kako se to inače radi u svetu, na opštu polzu rodu. Odlična saradnja lokalnih samouprava i istovrsna podrška Pokrajinskog sekretarijata za kulturu ovom projektu već sad me navode na pomisao da će se sve to i zbiti. I time se, recimo, ja baš ponosim.

Najavljeni su i zanimljivi međunarodni projekti...

U aprilu i maju imaćemo dve međunarodne konferencije s temama Kultura i politika: politika kulture i Evropa: (ne)ispričana priča, gde će glavnu reč imati naučnici, odnosno književnici, a do kraja godine takav ritam neće se izgubiti, nego će se samo fokus zbivanja seliti u oblast likovnih umetnosti, kreativnih industrija itd. Sa Istarskom kulturnom agencijom već smo preliminarno dogovorili karakter i većinu programskih stavki oktobarskog gostovanja dosta jake ekipe naših umetnika u Puli i drugim gradovima ove hrvatske županije. Spremni smo i za prezentacije kulture Vojvodine poput lanjskih u Ulmu ili Briselu, a biće i nekih iznenađenja, kao što je i red, čak i u sferi formom malih ali zgodnih zbitija. Ovih dana ugovaram za kraj leta obeležavanje 30 godina postojanja sjajnog zagrebačkog književnog časopisa Quorum u Novom Sadu. Biće to lep i važan skup.

Ovo je sad moderna institucija koja na novi način promišlja sve mogućnosti za kulturu koja je posvuda u defanzivi (kao i naše glave, otkad smo iz proizvodne prešli u potrošačku epohu)

Dabome, mi živimo u svetu spektakla čije sunce nikada ne zalazi u carstvu moderne pasivnosti, što reče Gi Debor, ali nisam baš jako uveren da su kultura i umetnost u nekoj pogubnoj za njih vrsti defanzive baš zbog potrošačke epohe. Vorhol, na primer, pa Demijan Herst, pa i naša Marina Velika Abramović lepo su pokazali i svetu i nama da umetnosti ima mesta i u svetu potrošnje i u svetu spektakla ako je umetnost. Mene lično, kao umetnika i kao nekog ko treba da se direktorski stara o kulturi, više brine aktuelna napast čitave mirijade kuratora, art-društvenih posrednika i polit-korektnih mešetara koji umetničke akademce i ine mlade artiste sve netolerantnije poučavaju da moraju biti pripadnici i propovednici nekakve lokalno ili globalno društveno angažovane neo-agitovke, da bi uopšte pokazali svoje radove. Nagledao sam se toliko takvih art gnjavaža s kao-angažovanim, kao-umetničkim ili kao-anti-umetničkim likom da od toga trenutno više strepim nego od potrošačkog društva kao mogućeg fatalnog ofanzivca na kulturu i umetnost.

Kako ste smislili, pronašliprostor za delovanje i širenje vaše izdavačke delatnosti a da se ona ni u čemu ne meša i ne poklapa sa drugim izdavačima?

Verujem da izdavačka delatnost institucije kakvu vodim u najvećoj meri treba da prati projekte koje realizujemo, ne samo u tematskom nego i u tipološkom smislu, što se već u protekloj sezoni i desilo. Recimo, da objavimo zbornike tekstova s međunarodnih konferencija koje pravimo poput već objavljenog Evropa: stalne i nestalne granice, da svako istraživanje koje sprovodimo završi u knjizi i u pratećem CD formatu, da odgovarajućim publikacijama osvežimo tradicionalne Dositejeve dane, inoviranu književnu manifestaciju Milici u pohode, autore koje smo nagradili itd. Ostalo je jasno. Podstičemo i podsticaćemo najbolje autore i podržavaćemo ih tražeći od njih nove rukopise. Drugo, tražimo i tražićemo knjige od onih koji mogu i znaju da nam prirede ono što nedostaje a ne bi trebalo da nedostaje. Otud sad u Zavodu edicija Crveni čot koja će objavljivati samo vrhunske romane, poeziju, eseje. Otud i dvojezična edicija Katapult kao promo za mlađe autore i one koji pišu na jezicima nacionalnih manjina. Otud i izdanja poput studiozne dvotomne monografije Igora Antića i nekolicine drugih autora iz sfere likovne umetnosti, performansa, muzike. Dok sam tu uradiću sve da tako i ostane. A posle i više, ako zatreba.