Aerodrom srce tajnih ugovora

Foto Oliver Bunić

Ako nas je Beograd na vodi sasvim iznenadio, ne svojom lepotom već prodajom nepostojećih stanova u još nepostojećim zgradama, moguće je da nas nova ozbiljna iznenađenja tek čekaju. Jer Sporazum o saradnji i podsticanju investicija sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji je Srbija potpisala u februaru 2013, a Skupština ratifikovala u martu te godine, toliko je širok da podrazumeva mogućnost pojedinačnih ugovora iz oblasti privrede, poljoprivrede, energetike, zdravstva, infrastrukture i bilo čega drugog, ali i skrivanje tih ugovora pod velom poslovne tajne. Upravo zato su DS i pokret Dosta je bilo ocenili da je ovakav krovni Sporazum sa Emiratima protivustavan, i podneli još letos inicijative za ocenu ustavnosti Ustavnom sudu, a Transparentnost Srbija je predložila izmene Ustava kako bi se sprečilo da međudržavni sporazumi budu iznad najvišeg pravnog akta. Odgovora za sada nema, a njihova procena je da je to zbog političke pozadine ovog sporazuma, zbog čega se čekaju povoljnije političke okolnosti da se o tome odluči.

Šta sve stručnjaci vide kao neustavno u ovom sporazumu? Profesor prava na Univerzitetu Union, Momčilo Grubač, ujedno ministar pravde u vladi u senci DS-a, za NIN objašnjava da taj sporazum u potpunosti suspenduje sve domaće zakone i obesmišljava ih. U članu 6. predviđeno je da svi ugovori, programi i projekti koji budu zaključeni u skladu sa tim sporazumom ne podležu javnim nabavkama, javnim tenderima ili drugom postupku predviđenom nacionalnim zakonodavstvom Srbije. Prema tome, u odnosima sa Vladom UAE i sa fizičkim i pravnim licima koja ona odredi, Vlada Srbije ima potpuno odrešene ruke, ne vezuje je nijedan propis domaćeg zakonodavstva. Celokupan pravni poredak Srbije u tim slučajevima je suspendovan, kaže Grubač , uz ocenu da to ima za cilj da partneru iz Emirata obezbedi monopolski ili dominantan položaj na tržištu.

Istina je da ovo nije prvi međudržavni sporazum koji je Srbija potpisala, ali je najsveobuhvatniji i primenjiv na najrazličitije slučajeve, objašnjava Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparentnosti Srbija. Dosadašnji sporazumi bili su konkretniji, pa smo sa Rusima potpisali Energetski sporazum koji je podrazumevao da prodamo NIS i Banatski Dvor, a da zauzvrat dobijemo Južni tok. Nije se ostvario dobro po nas, ali je bio javan i podložan oštroj kritici. Sa Azerbejdžanom i Kinom sklopljeni su sporazumi za izgradnju Koridora 11 i ulaganja u Kolubaru. Problem kod arapskog krovnog sporazuma je što ne znamo šta se sve krije iza njega, šta je sve do sada potpisano, a još manje šta bi tek moglo biti pod njegovim okriljem dogovoreno. I to sve u tajnosti.


Foto Oliver Bunić

Građani Srbije ne znaju koliko je do sada potpisanih ugovora pod tim krovnim sporazumom, ni koliko memoranduma ili protokola. Sigurno je da postoje ugovori za Jat sa Etihadom, mada su od šest objavljena samo dva i to frizirana. Znamo da postoji ugovor o bačkoj zemlji sa Al Ravafedom i da bi trebalo da se potpiše ugovor za Savski amfiteatar u Beogradu, što je popularno nazvano Beograd na vodi, a javnost ga zove Beograd pod vodom. Znamo da postoje pozajmice za navodnjavanje, koje se ne koriste pošto se ništa ne radi na tome i da postoji pozajmica za budžet od milijardu dolara. I to je sve što znamo. Međutim, detalje pojedinih ugovora ne znamo, a siguran sam da postoji i jedan broj tajnih ugovora sa Emiratima, recimo o vojnoj saradnji i izvozu naoružanja, tvrdi za NIN Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo i bivši ministar privrede, koji tvrdi da tajni ugovori uvek ostavljaju prostor za korupciju. Podseća i na razna obećanja o Mubadalama, čipovima, hiljadama radnih mesta, ali od toga nije bilo ništa.

I zaista, nemoguće je saznati koliko je tačno ugovora i koje vrednosti do sada sklopljeno sa Emiratima. Iz Ministarstava privrede i Ministarstva odbrane NIN nije dobio odgovore na postavljena pitanja, a na sajtu Vlade objavljen je samo krovni Sporazum, dva ugovora o Er Srbiji i jedan sa Al Ravafedom. Ostali ugovori su pod velom tajne.

Srpsko-arapska bajka počela je da se razvija u zimu 2013, kada je šeik Muhamed bin Zajed prvi put posetio Srbiju i zadivljen ski-stazama i lepotama Kopaonika odlučio da kupi za sebe na srpskoj planini jedan hotel. Početkom jula te godine već je postao vlasnik hotela Jugobanke na Kopaoniku, koji je kupio od Vlade Srbije za 1,5 miliona evra preko kompanije Properti investment LLC iz UAE. Već tada je bilo jasno da se arapski ugovori neće dobro završiti po nas, jer je Direkcija za imovinu taj hotel prethodno otkupila od suvlasnika za 2,1 milion evra, a prodala ga direktnom pogodbom šeiku za 600.000 evra manje. Da li je novac i gde uplaćen takođe se ne zna, ali se zna da je hotel srušen do temelja, a radovi na novom luksuznom objektu još nisu ni počeli.


Foto Oliver Bunić

U leto 2013. usledio je ugovor sa Etihadom, čiji su delovi predstavljeni javnosti tek godinu dana kasnije nakon ogromnih pritisaka. Deo stručne javnosti isticao je tada da je arapska strana dala kredite, a ne investicije i to daleko manje od srpske strane, a dobila je 49 odsto udela, dok je sav rizik poslovanja prebačen na državu Srbiju. Ugovor sa Etihadom je štetan iako se hvale profitom od 2,7 miliona evra u 2014. A ne kažu da im je Aerodrom oprostio 16 miliona evra taksa, Ministarstvo finansija dve milijarde dinara, a NBS još četiri milijarde dinara. Da ne govorim o subvencijama koje im je država dala te godine. A sumnjam da ima poslovne dobiti jer je Er Srbija samo u prvom kvartalu 2014. napravila gubitak od 15 miliona evra, tvrdi Radulović. I ostale poznate ugovore ocenjuje kao vrlo štetne po nas, jer za bačku zemlju, kako kaže, nema nikakvih investicija. Država je sa Al Ravafedom osnovala zajedničko preduzeće, uložila oko 20.000 evra, a Al Ravafed oko 80.000 evra. Ta firma uzima kredit iz Emirata, kojim će kupiti zemlju, a onda će od prihoda koje ostvari vratiti taj kredit. Smešno je to nazivati investicijom, kaže on.

Prodaju bačke zemlje Grubač ocenjuje kao izigravanje domaćeg zakonodavstva jer Zakon o poljoprivrednom zemljištu zabranjuje prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima. On prodaju bez tendera, pod plaštom međudržavnog sporazuma, vidi kao diskriminatorsku prema građanima Srbije i strancima iz EU, kojima to nije ponuđeno, a napominje da se među tom imovinom nalazi i zemljište u postupku restitucije, čime Vlada daje u zakup, pa čak i prodaje tuđu imovinu, što predstavlja tešku uzurpaciju privatne svojine. Ovim ugovorom, koji, kako kaže Grubač, krši brojne domaće zakone, ali i Ustav, stavljen je van snage skoro celokupni pravni poredak Srbije, što su potpisnici znali, pa su zbog toga odgovorni za svesnu i neprikrivenu sabotažu nacionalnog zakonodavstva.

Ni najnoviji arapski projekat kompanije Igl hils, Beograd na vodi, nije dobro prošao ni u pravnoj ni u stručnoj javnosti. Ne samo da nije bilo konkursa za idejno, urbanističko rešenje već ni za investitora, a pretprodaja stanova bez poznate cene, kvadrature, pak čak i lokacije, pretvorila se u sprdnju građana i stručnjaka. Ipak, razloga za smeh nema, jer o ozbiljnosti namere Vlade da sprovede ovaj naum svedoči činjenica da će za Beograd na vodi biti donet lex specialis, koji će u parlamentu braniti lično premijer. Radulović ocenjuje da se ni ovde ne radi ni o kakvoj investiciji, jer je arapska kompanija dobila za džabe zemlju u najatraktivnijem delu Beograda, vrednu stotine miliona evra, a pošto stanove prodaje unapred, tim novcem će i graditi.

Zato mi nije jasno kakva je to investicija i šta su oni uložili? Na taj način mogla je država to da radi i sama ili još bolje da raspiše tender, a pod ovim uslovima bilo bi zainteresovanih i domaćih i stranih investitora. Zašto bismo privilegovali samo jednog?, pita se Radulović i napominje da je besmisleno verovati da će se u Beogradu prodati milion i osamsto hiljada kvadrata, pa pretpostavlja da će se napraviti dve kule, prodati 310 stanova, a da ništa sem toga neće ni biti izgrađeno.

Zanimljivo je ipak zašto se, s obzirom na to da je krovni Sporazum širok i omogućava direktne pogodbe, za ovaj projekat donosi lex specialis? Radulovićevo objašnjenje je da se time učvršćuje ovaj projekat, odnosno popravlja pravna sigurnost za tu investiciji u slučaju da ceo sporazum jednog dana padne na Ustavnom sudu. Tada bi mogli biti oboreni i svi ugovori koji su pod tim krovom sklopljeni, ali moguće ne i Beograd na vodi, koju bi štitio upravo lex specialis. Zato nije nemoguće da u daljim projektima, a izvesno je da će ih biti, ova vrsta pravnog presedana zaživi, kako bi se predupredile posledice mogućeg pada sporazuma, za koji Radulović veruje da će nositi ne samo političku već i krivičnu odgovornost.

Šta se još krije iza ovog sporazuma od tajnih ugovora ili onih koji bi tek mogli uslediti? Gotovo je izvesno da je potpisano više ugovora o vojnoj saradnji i izvozu oružja, ali osim onog iz februara 2013, između Jugoimport SDPR-a i kompanije iz Emirata EARTH, o razvoju raketnog sistema Alas, vrednog 220 miliona dolara, nikakvih drugih zvaničnih informacija nema. Ne znamo ni zašto je ministar odbrane Bratislav Gašić prošlog meseca bio u višednevnoj poseti Emiratima, ni da li su potpisani novi ugovori i kakvi. Vojni ugovori su verovatno podvedeni pod državnu tajnu, a Radulović napominje da je vojna saradnja očigledno vrlo jaka, možda i najjača komponenta celog sporazuma. O tome je pisao letos i nezavisni arapski portal Middle East Eye, u tekstu pod nazivom Mutne radnje UAE u Srbiji, u kome se tvrdi da bi oružje iz Srbije moglo biti preko Emirata distribuirano po Bliskom istoku. U prilog tome navodi se da su UAE prema podacima Međunarodnog instituta za istraživanje mira iz Stokholma, četvrti po uvozu oružja u svetu, a da su samo u 2012. potrošili 19 milijardi dolara na uvoz naoružanja. Arapski portal je tada pisao da su Emirati imali problem sa uvozom oružja sa dobro regulisanih tržišta, pa je recimo Švajcarska nakratko obustavila izvoz, jer je ustanovila da se oružje izvezeno u Emirate našlo u rukama pobunjenika u Siriji. Analitičar Timoti Eš iz Standard banke, za ovaj portal ocenio je da baš zbog toga UAE traže nova, slabo regulisana tržišta, poput Srbije. Ako je izvoz naoružanja presudno važan deo Sporazuma sa Emiratima, mogli bismo postati svojevrsna braća po oružju.


Foto Oliver Bunić

Uz vojne sporazume, nepoznanicu predstavljaju i mogući poslovi sa EPS-om. BIRN je objavio da je pod okriljem međudržavnog sporazuma u decembru 2013. potpisan Memorandum o razumevanju između EPS-a i arapske kompanije Amplex o nabavci brojila direktnom pogodbom, po principu ključ u ruke, uz obavezu čuvanja tajnosti podataka. Ceo posao vredan je oko 500 miliona evra, a Amplex je preuzeo obavezu da najveći deo brojila kupi od domaćih proizvođača. Vrednost samih brojila procenjena je na 150-200 miliona evra. S obzirom na to da Ministarstvo energetike ni nakon ponovljenih zahteva poverenika Rodoljuba Šabića da objavi Memorandum to nije učinilo, kažnjeno je maksimalnim iznosom od 180.000 dinara. Iako se ovaj memorandum do sada nije ostvario, ostaje pitanje hoće li i kada biti objavljen i da li se od ove ideje sasvim odustalo.

Gotovo je izvesno da će uz tajne, biti i novih ugovora, a otvoreno je pitanje šta bi kompanijama iz Emirata još moglo biti zanimljivo u Srbiji. Sve što im padne na pamet. To je sada pitanje mašte Aleksandra Vučića i njegovog tima, jer takav ugovor nikada ni sa kim nismo imali. Od Srbije je napravljena banana država, tako da mogu da se potpišu ugovori sa bilo kojom kompanijom iz Emirata i da se zaobiđu svi domaći zakoni. Zato bi bilo pametno domaćim privrednicima da što pre odu u Emirate i tamo registruju preduzeća preko kojih bi investirali nazad u Srbiju jer bi onda trebalo da dobiju privilegovan tretman po tom sporazumu, ističe Radulović.

Sagovornici NIN-a saglasni su da ima još toga što bi moglo biti u fokusu arapskih kompanija. Nenadić veruje da bi to mogle biti neke od kompanija koje čekaju privatizaciju, a drugi ne isključuju ni EPS i delove te kompanije, Telekom i brojne monopole, jer u Srbiji postoji više od 500 javno-komunalnih preduzeća, a i vojvođanska zemlja bi mogla biti predmet novih ugovora. Već se u javnosti pominjalo posebno interesovanje Arapa za koncesiju ili kupovinu Aerodroma Nikola Tesla, ne samo zbog Er Srbije već i zbog izvoza oružja, ali i moguće druge robe. Kao moguća investicija pominjana je i Luka Pančevo.

Ako se krene kao sa Beogradom na vodi, onda se sve i svašta može proglasiti javnim interesom. Na taj način izvršna vlast može da radi sve što joj je volja. Pravne prepreke za nju ne postoje. To je jako opasno jer bi izvršna vlast vladala apsolutno, bez zakona, kaže Grubač i podseća da su novi ugovori mogući u oblasti industrije, privrede, carina, finansija, bankarstva, transporta, informisanja, komunikacija, zdravstva, energetike, vojske Dakle, bez kraja i konca.

Ako se razvoj Srbije bude temeljio na tajnim ugovorima i lex specialis-ima, kraj ovdašnje korupcije i spornih poslova Vlade ne bi se ni nazirao. Svi ovakvi poslovi mogli bi postati predmet novih izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i novih zahteva i građana Srbije i EU da se iznesu na svetlost dana i izvuku iz magle u kojoj je sve moguće, pa i to da se ugovori vredni milijarde evra sklapaju tajno, bez tendera.

Katastrofalan bilans

Iskustva Srbije sa međudržavnim sporazumima po pravilu su loša. U Energetskom sporazumu sa Rusima ostali smo bez šargarepe, Južnog toka, a prodali smo NIS i Banatski Dvor. NIS nismo dali ispod cene, dali smo ga budzašto. Otišla su s njim i gasna i naftna nalazišta, podignute su cene gasa za našu industriju, poput Azotare i MSK, koje ne plaćaju Srbijagasu, a on ne plaća Gaspromu. Na kraju će sve preuzeti Rusi, kaže Radulović. I međudržavne sporazume za izgradnju puteva i mostova sa Azerbejdžanom i Kinom ocenjuje kao loše, jer smo uzeli od njih kredite, a oni uposlili svoje firme. Kao bolje rešenje vidi da država sama uzme kredite, uposli isključivo domaće firme i podigne i građevinsku industriju i BDP.


Foto AP

I Blera plaćaju Arapi

Od kada je iz Vlade nezvanično potvrđeno da savetnički angažman Tonija Blera plaćaju fondovi iz UAE, javnost se pita zašto bi i sa kojim motivima Arapi to činili, a Transparentnost Srbija smatra da bi i to angažovanje moralo da bude predmet javne nabavke. Nenadić ističe da su dva modaliteta primanja donacija drugih država. Prvi je novčana donacija Vladi, nakon koje mora da se sprovede javna nabavka, ali ovakve donacije nema u budžetu za 2015. i naredne dve godine. Drugi način je direktna donacija usluga, bez postupka javne nabavke, ali i to bi moralo biti objavljeno u Informatoru o radu Generalnog sekretarijata Vlade, čega nema.