Koliko nisko evro može pasti

Američki dolar svakog dana obara nove dvanaestogodišnje rekorde, dok evro, čini se, neumitno klizi, pri čemu gotovo svi ekonomisti i političari prihvataju i podržavaju skorašnja događanja na deviznom tržištu. Francuski predsednik Fransoa Oland nedavno je ushićeno pozdravio slabljenje evra. „Kada je jedan evro jednak jednom dolaru, to stvari čini ugodnim i jasnim”, izjavio je Oland predstavnicima industrijalaca. Ali, čak i kada stvari izgledaju „ugodno i jasno” investitori treba da preispitaju uvrežena shvatanja. Svakako najpopularnija opklada u 2015. je da li će evro biti slab, a dolar jak i da li je takav trend promena deviznog kursa već dostigao svoj maksimum? Glavna pokretačka snaga dosadašnjeg trenda je monetarno razmimoilaženje, oličeno u zatezanju monetarne politike američkih Federalnih rezervi (FED) uz istovremeno održavanje kamatne stope Evropske centralne banke (ECB) na najnižem nivou i skoro pokretanje programa monetarnih olakšica (ubacivanje u opticaj 60 milijardi evra svakog meseca, prim. ur.). Pitanje je, međutim, koliko je ovo razmimoilaženje monetarnih politika već doprinelo trenutnoj vrednosti valuta? Odgovor zavisi od toga koliko ljudi je još nesvesno da će se jaz između visine kamatnih stopa FED-a i ECB-a širiti, ili koliko ljudi ne veruje da će ta razlika otići predaleko. Prošle godine, mnogi investitori pitali su se da li je ECB sposobna za kupovinu državnih obveznica zbog protivljenja Nemačke, a mnogi su sumnjali i u spremnost FED-a da pooštri monetarnu politiku, jer bi to moglo da priguši američki oporavak. Tu se i krije odgovor na pitanje zašto je evro pre godinu dana vredeo 1,4 dolara i zašto ja i mnogi drugi stručnjaci sada očekujemo da padne ispod vrednosti dolara. Ali prostor za iznenađenja je danas mnogo uži. Da li iko još veruje da je američka ekonomija na ivici recesije? Ili da Bundesbanka ima moć da preinači odluku Marija Dragog, predsednika ECB-a? Sa toliko monetarnog razmimoilaženja koje je unapred uzeto u obzir, možda bi više pažnje trebalo usmeriti i na druge faktore koji mogu da utiču na kretanje valuta u narednim mesecima. Posmatrano iz ugla jačeg dolara i slabijeg evra, izgleda da postoje tri moguća scenarija. Jedan je da FED može znatno brže nego što se očekuje da počne da podiže kamatne stope. Drugi je da investitori i blagajnici korporacija sada agresivnije počnu da pozajmljene evre menjaju u dolare, kako bi zaradili na visokim kamatnim stopama u SAD. I treći je da centralne banke i vlade iz Azije i Bliskog istoka iskoriste pogodnosti programa kupovine državnih obveznica ECB, da prodaju rastući udeo svog nemačkog, italijanskog ili francuskog duga u evrima i da taj novac ulože u američke državne dužničke papire sa većim prinosom. Sve su to mogući scenariji. Ali najmanje četiri faktora mogu da gurnu devizni kurs dolara i evra na drugu stranu. Prvo, to je efekat jakog dolara na američku ekonomiju i monetarnu politiku. Ako dolar nastavi da raste, ekonomska aktivnost SAD i inflacija će oslabiti. U tom slučaju, FED će umesto povećanja kamatnih stopa, brže nego što se očekivalo, početi da razmatra mogućnost njihovog smanjenja. Drugo, treba ozbiljno sumnjati u to da će azijske i bliskoistočne vlade u stvari želeti da imaju veće dolarske rezerve, naročito ako se zna da će pretvaranjem evra u dolare značajno izgubiti. Tim pre što su evre sticale posle 2003, kada je odnos između valuta bio znatno drugačiji. Takođe, mnoge zemlje su decenijama pokušavale da pobegnu iz dolara i da svoje devizne rezerve, iz finansijskih i geopolitičkih razloga, pretvore u druge valute, jer je Amerika sve više sklona tome da koristi svoju valutu kao instrument spoljne politike, čak i ratovanja. Korišćenje dolara kao oružja u Vašingtonu je poznat proces. Kina, Rusija, i Saudijska Arabija, na primer, možda bi bile primorane da protiv svoje volje mnogo više rezervi prebace u američke trezorske zapise. Treći faktor koji sugeriše da trend slabljenja evra prema dolaru ne može trajati duže je trgovinski disbalans između evrozone i SAD. Taj jaz je već širok. MMF je jesenas procenio da će 2015. trgovinski deficit SAD biti 484 milijarde dolara, dok će evrozona imati 262 milijarde dolara suficita, a gotovo je sigurno da će se jaz dodatno proširiti, jer je evro oslabio za 20 odsto od prošle jeseni, kada je MMF objavio ovu prognozu. Posledice toga su da će se stotine milijardi dolara kapitala godišnje preusmeriti iz Evrope u SAD, samo da bi se održao sadašnji odnos evra i dolara. Ako se, međutim, prekookeanski trgovinski disbalans dodatno proširi, biće potrebni još veći prilivi kapitala da održe trend slabljenja evra. Tako veliki tokovi kapitala su mogući, ali pitanje je čime će biti vođeni? To pitanje dovodi do konačnog i najvažnijeg razloga zašto će se trend preokrenuti u suprotnu stranu ili će se u najmanju ruku evro stabilizovati. Veće kamatne stope u SAD će privući neke investitore, ali će neki možda da pobegnu iz dolara, ako kombinacija mnogo konkurentnijeg evra, ogromnih monetarnih stimulansa ECB-a i slabljenja fiskalnih pritisaka u Francuskoj, Italiji i Španiji počne da generiše stvarni oporavak evrozone. U tom slučaju priliv globalnog kapitala u evropske akcije i drugu imovinu, koja je sada znatno jeftinija od aktive u dolarima, može lako da nadmaši pretvaranje u dolarski keš i investicije u američke obveznice zbog rasta kamatnih stopa u SAD. Šta onda može da uspostavi ravnotežu između suprotstavljenih snaga koje deluju na odnos evra i dolara? Niko to ne može sa sigurnošću da tvrdi, ali jedna stvar je sigurna: razlika u prekookeanskim kamatnim stopama može da dostigne od jedan do dva odsto godišnje. A investitori, kupovinom pogrešne valute, mogu da izgube taj iznos u jednom danu, čak i satu, kada se trend preokrene! Kao što znamo iz japanskog i švajcarskog iskustva, poslednjih decenija prodaja valute sa niskom kamatnom stopom, da bi se jurili veći prinosi u dolarima, često se ispostavljala kao - skupa greška. © Project Syndicate, 2015.