Demagoško bildovanje plata

Foto Đorđe Kojadinović

Izjava premijera Aleksandra Vučića da bi već do kraja ove godine plate i penzije mogle biti povećane, odnosno vraćene na nivo pre njihovog smanjenja, odjeknula je kao bomba u ovdašnjoj javnosti. Otkud sad takvo čudo, kad smo pre samo pet meseci upravo od Vučića slušali kako su ove teške, nepopularne mere neophodne da bi nam opstao budžet, te kako se neće ponašati neodgovorno kao prethodna vlada DS-a, koja je tokom krize povećala plate i penzije.

Da li nam je stvarno toliko svanulo u poslednja dva, tri meseca, da li je višegodišnje propadanje zaustavljeno i preokrenuto nekim čarobnim štapićem i da li nam je u tom slučaju uopšte neophodan MMF?
Šta je to u budžetu toliko ohrabrilo premijera? To što će umesto 55 milijardi dinara, rupa u državnoj kasi u prva tri meseca, kako je najavio, iznositi svega 27 milijardi dinara. Ipak, cifre su neumoljive i vraćaju u surovu stvarnost, pa čak i površno kopanje po budžetskim podacima za ovu i prošlu godinu, pokazuje da razloga za optimizam baš i nema.

Uspeh kojim se premijer hvali, upravo je posledica smanjenja plata i penzija, neuobičajeno ranih uplata dividendi javnih preduzeća, koje su sa kraja godine pomerene na januar i februar, kao i manjih, mizernih ulaganja države u infrastrukturu. Na smanjenim platama u prva dva meseca uštedelo se oko šest milijardi dinara, na smanjenim transferima fondovima socijalnog osiguranja, od čega ubedljivo najveći deo ide na penzije, čak 14,6 milijardi. Zajedno je, dakle, samo na ove dve stavke ušteđena oko 21 milijarda dinara ili 175 miliona evra u odnosu na isti period 2014.

S druge strane, iako se Vlada hvali dramatično boljom naplatom poreza i suzbijanjem sive ekonomije, poreski prihodi su u istom periodu porasli samo za 3,5 milijardi dinara ili tri odsto. Povećani su praktično samo neporeski prihodi, tačnije uplate dividendi javnih preduzeća, pre svega Telekoma i Aerodroma Nikola Tesla. Priliv po tom osnovu povećan je za 14 milijardi dinara ili čak 108 odsto u odnosu na januar i februar 2014. Na nesreću, državne kompanije samo jednom godišnje uplaćuju deo dobiti u državnu kasu, pa na ovakav priliv u narednom periodu ne bi trebalo računati.

Niko u Vladi očito nije želeo stvari da pogleda i iz drugačije perspektive. Šta bi bilo da nisu smanjene plate i penzije i da su javna preduzeća dividendu uplatila krajem godine, kao što je uobičajeno, a ne pre nego što su predala završne račune? Tada bi rezultati bili poražavajući, jer minus u državnoj kasi na kraju marta ne bi bio 27 milijardi dinara, kao što se Vučić hvali, već bi bio veći za 35 milijardi dinara (za 21 milijardu bi bili veći troškovi za plate i penzije, dok bi prihodi po osnovu dividendi bili manji za 14 milijardi dinara). Bez mera štednje i pritiska na javna preduzeća da što pre uplate dobit u državnu kasu deficit bi se popeo na 62 milijarde i za sedam milijardi dinara bi premašio limit dogovoren sa MMF-om za prvi kvartal. Drugim rečima, bez smanjenih plata i penzija, i bez vanrednih neporeskih prihoda, računica NIN-a pokazuje da bi tempom iz prva dva meseca godinu završili sa budžetskom rupom od 248 milijardi dinara, što je za skoro 500 miliona evra više od planiranog deficita.

I računica Fiskalnog saveta pokazuje da je prerano za radost, jer je manji deficit od očekivanog posledica jednokratnih uplata dobiti javnih preduzeća, ali i podbačaja ulaganja u infrastrukturu za čak pet milijardi dinara. Kada bi se isključili ovi efekti, stvarni deficit bi iznosio oko 40 milijardi dinara, tvrde u Fiskalnom savetu i napominju da je MMF za prvi kvartal predvideo nešto labaviji deficit od 55 milijardi, dok je realno bilo da bude 50 milijardi. Dakle, rezultat u prvom tromesečju bolji je od planiranog za desetak milijardi. Ipak, s obzirom na to da se ozbiljno kasni sa drugim ključnim merama - planom za otpuštanje u javnom sektoru i reformom javnih preduzeća, EPS-a, Železnica, Srbijagasa i petrohemijskog kompleksa, njihovo odlaganje bi moglo pojesti ne samo ostvarene uštede, već i mnogo više, možda i aranžman sa MMF-om, ako se ništa brzo ne promeni.

Iako u Misiji MMF-a u Beogradu ne žele da komentarišu optimistične najave premijera o većim platama i penzijama, iz samog sporazuma jasno je da takva opcija ne postoji. Ako prihodi budu veći od planiranih u 2015, višak bi se koristio za otplatu javnog duga. Ako prihodi budu veći u značajnijem iznosu, deo bi mogao da se koristi, i to u dogovoru sa MMF-om, za najprioritetnije infrastrukturne projekte u narednim godinama! Tako piše u tački 10 sporazuma sa MMF-om.

Jedini črst osnov pozitivnog pomaka u budžetu leži upravo u smanjenim platama i penzijama, pa bi poništavanje tog dogovora, zapravo srušilo ceo temelj, ionako klimave kuće. Na stranu to što je apsolutno neuobičajeno da se promena aranžmana pominje kao mogućnost nakon samo mesec dana njegove primene. Verovatno je sve to dobro poznato i Vladi, a posebno premijeru, pa se logično nameće pitanje šta se krije iza njegove najave mogućeg podizanja plata i penzija. Valja podsetiti da je ovoj izjavi prethodila i tvrdnja da mu je neprijatno koliko nam dobro ide, iako istini za volju ogromna većina građana to baš i ne oseća, pa se stiče utisak da se ne radi o ishitrenim, nesmotrenim rečima već o pripremi terena za nekakav novi poduhvat.

Mnogo je onih koji veruju da bi ovo mogla biti svojevrsna predizborna izjava, politički marketing, koji bi trebalo da vrati poljuljano poverenje profesora, lekara i zaposlenih u javnom sektoru u naprednjačku vladu. U svetlu mogućih prevremenih izbora ovakve najave trebalo bi da osiguraju dobar izborni rezultat uprkos nekim već sprovedenim teškim merama. U prilog tezi da bi ovo mogao biti nagoveštaj izbora, ide i činjenica da se druge, još teže mere - otpuštanja u javnom sektoru i javnim preduzećima, a prekobrojni se samo u ovoj godini mere desetinama hiljada, unedogled oteže. Kao i poskupljenje struje, ali i rešenja za Petrohemiju, Azotaru i MSK. A sve su to uslovi već za prvu reviziju aranžmana u maju, kada će MMF vagati učinjeno.



Nije isključeno ni da je ovakva izjava, koja uz aranžman sa MMF-om pruža samo lažnu nadu, suštinski upućena prosvetarima u štrajku, ne bi li se primirili, ali i svima drugima koji bi mogli slediti njihov primer. Možda otuda ograda premijera da će sa predlogom sačekati dok ne vidi rezultate u narednim kvartalima. I u tom slučaju, ovakva izjava predstavlja politički marketing, kojim bi premijer navodno pokušao sve da izbori bolji položaj javnog sektora, ali zli MMF to nije dao. Ovakvo herojstvo bilo bi čista demagogija jer MMF-u nije važno gde i kako će Vlada štedeti već samo koliko. Ako Vlada može da smanji subvencije, rashode za robu i usluge ili bilo šta drugo u istom iznosu, MMF ne bi imao ništa protiv da se plate i penzije odmah vrate na staro. Nevolja je što nema mnogo prostora za uštede, pa najave premijera znače samo vetar u jedra prosvetarima u štrajku, koji se s pravom pitaju zašto su im smanjene plate ako nam ide tako dobro.

Zato najava podizanja plata i penzija može imati još jednu, vrlo opasnu dimenziju - neku vrstu alibija za prekid aranžmana sa MMF-om, ne zato da bi se podigla primanja već zbog toga što možda neće biti ispunjeni drugi uslovi - od stvarnog i realnog rešenja za Železaru, preko otpuštanja 25.000 ljudi do kraja godine iz javnog sektora, do rešenja sudbine petrohemijskog kompleksa. Većinu ovih poslova Vlada je već trebalo da završi. Prekid aranžmana sa MMF-om i mogući izbori, značili bi sasvim izvesno nove velike izdatke i poniranje srpske ekonomije u još dublji vrtlog od postojećeg. A to ne može doneti nikakvo dobro ni onima zbog kojih se navodno sve to čini - profesorima, lekarima, sudijama