Dirljivi entuzijazam

Foto Dalibor Tonković

Nije teško bilo pogoditi Mamma mia! Pozorišta na Terazijama je garantovan hit, kao što je to uostalom bio, i još uvek jeste, i u ostatku sveta, od Vest Enda do Brodveja, od Rija do Moskve, od Šangaja do Manile. Nije teško ni pretpostaviti zašto je to tako - neodoljive pesme koje svi tako dobro znamo jednog od najvećih pop bendova svih vremena stavljene su u kontekst prijatne, generacijski mudro pozicionirane priče koja osvaja svojom lepršavošću i nepretencioznošću. Ta lepršavost naravno ne znači da ovde sve nije savršeno iskalkulisano, elementi zapleta aludiraju na generacijsko iskustvo (seksualne slobode, porodica sa jednim roditeljem, feminizam itd), te računaju na momentalno prepoznavanje i sentiment svih onih roditelja iz publike koji eto imaju prilike da se podsete kako su (baš uz ove pesme) bili luđi (a možda to još uvek jesu) no što su njihova deca to danas. Sveprisutni entuzijazam i optimizam (muzički, životni) opominje (sve nas) životno posustale da je najvažnije pitanje stava, i da život (pa i u onim zrelim godinama) nikad nije iscrpeo sva svoja iznenađenja, te da avantura, sreća ili ljubav možda čekaju iza ugla. A uz Abine pesme, nekako je u to lako poverovati, bar u ta dva i po sata u pozorištu.

Mjuzikli ovog gabarita su naravno pre svega i dobro osmišljeni poslovni potezi gde se ništa ne prepušta slučaju. Muzički i rediteljski aspekti predstave strogo su zaštićeni te se u lokalnim produkcijama zapravo uvek radi o više ili manje doslednoj varijanti unapred postavljenog koncepta pre no o nekakvom autorskom tumačenju materijala. Ali i u tako usko postavljenom prostoru, pokazaće se, moguća su iznenađenja pa i kreativni pomaci.

Ono što pleni u izvedbi Pozorišta na Terazijama jeste nepatvoreni, gotovo dirljivi entuzijazam i vanserijski polet čitavog, za naše prilike velikog ansambla. Relativno mala scena za ovaj tip produkcije doprinela je da kontakt sa publikom bude neposredniji, intimniji, reakcije momentalne i gotovo saučesničke. Tom osećanju zajedništva i razumevanja mnogo je doprineo i odličan prepev pesama Slobodana Obradovića, koji uspeva da bude veran i Abinim pesmama i zapletu komada. Plesne koreografije Mojce Horvat već poslovično plene svojom energičnošću dok je u dobro ritmovanoj režiji Juga Radivojevića glumcima pruženo dovoljno prostora da se opušteno prepuste ulogama koje očigledno igraju sa uživanjem. Razumljivo, ženski deo ekipe je ovde u prvom planu, mada je Slobodan Stefanović svog Sema izneo sa retkom preciznošću, kako glasovno, tako i glumački. Dušica Novaković, Ivana Knežević, Milena Živanović, svaka na svoj način prišle su svojim ulogama sa strašću i energijom kakva se retko viđa, ali u ovoj postavi diva absoluta je bez sumnje Jelena Jovičić, na vrhuncu svoje igre, posebno u izuzetno emotivnom showstopper songu The Winner Takes It All.

Sve u svemu, Mamma mia! Pozorišta na Terazijama je u svom domenu, sa svedenim sredstvima i u ovom kontekstu, jednostavno rečeno trijumf!