Da komšiji crkne krava

Foto Tanjug/AP

Poslednji statistički podaci upućuju na zaključak da je evrozona možda na tragu oporavka. Šta je pokretač ovog napretka? I šta može da se učini da on postane održiv?
Neposredne znake oporavka nije teško uočiti. Prošle godine, evrozona je bila na ivici druge recesije, koja je mogla da poprimi oblik latiničnog slova W. Kada je upala u deflaciju, Evropska centralna banka (ECB) je konačno popustila monetarne dizgine i vrlo agresivno lansirala program kvantitativnih olakšica, koji uključuje i kupovinu državnih obveznica. Druga mera je negativna kamatna stopa.

Momentalno su usledile i finansijske posledice: evro je naglo pao, prinosi na dužničke papire u jezgru i na periferiji evrozone spustili su se na veoma niske nivoe, a berze su počele snažno da se dižu. Sve to, zajedno sa oštrim padom cene nafte, ubrzalo je ekonomski rast.
Drugi faktori su, takođe, pomogli. Fiskalni teret uzrokovan merama štednje biće manji ove godine, jer je i Evropska komisija postala malo blaža. I banke su likvidnije i mogu više kapitala da plasiraju privatnom sektoru.
Kao rezultat ovih faktora, rast je nastavljen, a vrednost kapitala u evrozoni je nedavno nadmašila vrednost kapitala u Americi. Slabljenje evra i agresivne mere ECB-a mogu da zaustave deflatorne pritiske kasnije u toku godine.

Ali za značajnije i održive stope oporavka još postoji dosta izazova. Za početak, politički rizici mogu naglo oporavak da izbace iz koloseka. Grčka će, kako se neki nadaju, ostati u evrozoni. Ali teški pregovori između vlade koju predvodi Siriza i ECB, MMF-a i Evropske komisije, mogu da izazovu neželjene efekte, ako se sporazum o finansiranju zemlje ne postigne u narednih nekoliko nedelja. Podemos, levičarska partija nastala po modelu Sirize, mogla bi da dođe na vlast u Španiji. Populističke antievropske stranke levice i desnice u Italiji predstavljaju izazov za premijera Matea Rencija. I Marin le Pen, osnivač ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta, dobija podršku biračkog tela pred nastupajuće predsedničke izbore u Francuskoj 2017.

Sporo otvaranje novih radnih mesta i spor rast prihoda mogu da nastave da budu pogonsko gorivo za populistički jake reakcije, naspram mera štednje i reformi. ECB čak predviđa da će stopa nezaposlenosti u evrozoni u 2017. biti 9,9 odsto, što je znatno više od 7,2 odsto koliko je iznosila pre krize, 2008. Mere štednje i reforme izazvale su u zemljama periferije zamor, koji se sudario sa rastućim skepticizmom zemalja jezgra, jačajući time podršku antievropskih partija u Nemačkoj, Holandiji i Finskoj.

Druga prepreka za održivi oporavak je to što evrozona ima loš komšiluk. Rusija postaje sve upornija i agresivnija u Ukrajini, Baltiku i čak na Balkanu, dok su sankcije koje je EU uvela Rusiji istovremeno pogodile mnoge evropske privrede. Tik ispred vrata evrozone gori Bliski istok, poslednji teroristički napadi u Parizu i Kopenhagenu, i napadi na strane turiste u Tunisu, podsećaju Evropu da stotine džihadista domaćeg porekla mogu da se vrate iz Sirije, Iraka ili ko zna odakle i pokrenu dalje napade.

Treće, dok politika ECB-a troškove pozajmljivanja drži na niskom nivou, udeo privatnog i javnog duga u bruto domaćem proizvodu (BDP) zemalja periferije je visok i dalje raste, jer se nominalni BDP jedva povećava. Što znači da će održivost duga ostati problem za ove ekonomije i na srednji rok.

Četvrto, fiskalna politika postaje kontradiktorna, jer Nemačka nastavlja da odbacuje sve glasnije savete kako bi trebalo da primeni kratkoročne stimulanse. Tako veća potrošnja Nemačke neće moći da bude neka vrsta kompenzacije za dodatne mere štednje u zemljama periferije ili značajnog manjka koji se očekuje u narednom trogodišnjem periodu. Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, predstavio je nedavno investicioni plan u iznosu od 300 milijardi evra.

Peto, strukturne reforme koje se odvijaju brzinom puža takođe koče potencijalni rast. Uostalom, dok su strukturne reforme neophodne, neke mere poput liberalizacije tržišta rada i penzione reforme, mogu da povećaju štednju u evrozoni i na taj način oslabe agregatnu tražnju, što se dogodilo Nemačkoj nakon tamošnjih strukturnih reformi pre deset godina. Konačno, evropska monetarna unija i dalje je nepotpuna. NJena dugoročna održivost podrazumeva i razvoj u potpunu bankarsku, fiskalnu, ekonomsku i konačno političku uniju. A i proces daljih evropskih integracija je u zastoju.

Ako stopa nezaposlenosti u evrozoni na kraju 2016. i dalje bude visoka, stopa inflacije ostane daleko ispod ciljanih dva odsto, a fiskalna politika i strukturne reforme povećavaju kratkoročni teret za ekonomski rast, jedina moguća raspoloživa alatka za podsticanje oporavka ostaje kvantitativno popuštanje. Ali aktuelno slabljenje evra, koje je rezultat takve politike, potpaljuje rast suficita tekućeg računa evrozone.

Zaista, kako evro slabi, tekući računi zemalja periferija ljuljali su se od deficita, preko balansa pa do sve većeg suficita. Nemačka u jezgru evrozone već je dostigla značajan suficit, u odsustvu politike za osnaživanje domaće tražnje ti suficiti su jednostavno dalje porasli. Tako je monetarna politika ECB-a zapravo zasnovana na izreci da komšiji crkne krava jer povećava trgovinske i valutne tenzije sa SAD i drugim trgovinskim partnerima.

Da bi izbegla ovakav ishod, Nemačka mora da primeni politiku fiskalnih stimulansa, veće potrošnje na infrastrukturu i javne investicije, a da rast plata bude značajniji, jer to može da osnaži domaću potrošnju i smanji suficite u platnom bilansu. Sve dok Nemačka ne krene u tom pravcu, niko ne bi smeo da se kladi da će oporavak u evrozoni biti jači i održiv.

Project Syndicate