Ne u NATO

Nije nužno da se u slučaju ukrajinske krize istorija ponovi, sve dok Zapad preduzima korake kako bi izbegao da bude uvučen u iznenadnu eskalaciju. Tri zapadne zemlje - stalne članice Saveta bezbednosti UN (Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države), zajedno s Nemačkom i Evropskom unijom, trebalo bi da imenuju zajedničkog visokog izaslanika koji bi konstantno i diskretno bio na vezi s Ukrajinom, NATO i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Sadašnji „normandijski format“ (pregovaranje u krugu Rusije, Ukrajine, Nemačke i Francuske) očigledno nije adekvatan. U agendi tih kontakata, na prvom mestu morala bi da bude primena mirovnog sporazuma Minsk 2 postignutog u februaru, uključujući demilitarizaciju i prisustvo posmatrača u istočnoj Ukrajini, te dogovor oko uslova za organizaciju lokalnih izbora. Ruska zabrinutost zbog ekspanzije zapadnih institucija na istok u periodu posle završetka Hladnog rata treba da bude uzeta u obzir, čak i ako se ruskoj strani u tom smislu ne izlazi u susret. NATO treba da eksplicitno kaže da Ukrajina neće postati njegov član, dok EU treba da ostavi otvorenom mogućnost ukrajinskog ulaska u njeno članstvo kao podsticaj reformama u toj zemlji. Zapadni partneri Ukrajine bi takođe trebalo da se zauzmu za neformalne, direktne kontakte između ukrajinske vlade i raznolikih aktera u istočnoj Ukrajini koji se sada podvode pod etiketu „separatista“. Time bi počela gradnja poverenja i stvaranje osnova za buduću decentralizaciju zemlje. Istovremeno, Zapad treba da se snažnije angažuje na ekonomskoj podršci Ukrajini i njenim antikorupcionaškim reformama, kao i da se postara da pomoć stiže i u oblasti koje kontrolišu „separatističke“ snage. Ovim se ne želi reći kako Zapad treba da isključi mogućnost da Ukrajini pomaže kroz vojnu obuku i snabdevanje vojnom opremom; ali to mora da čini s merom i u sklopu podrške političkom procesu. Ni Ukrajina ni Zapad ne bi imali koristi od eskalacije konflikta - što je važno istaći s obzirom na debatu koja se poslednjih meseci vodi u američkim spoljnopolitičkim krugovima (i ne samo njima) o tome treba li ukrajinsku vladu snabdeti ubitačnim oružjem. Ono što NATO može i treba da učini - na transparentan način - jeste podizanje odbrambene moći svojih članica koje se graniče s Rusijom. Zapad bi takođe dobro postupio ako bi poradio na jačanju stabilnosti privreda i institucija država u ruskom „bliskom inostranstvu“ (što je termin kojim se u Rusiji označavaju zemlje u njenom neposrednom okruženju, prim.). Sankcije uvedene Rusiji bi trebalo zadržati sve dok mir ne zaživi. Ako Rusija ne promeni kurs, naglasak bi trebalo da bude na tzv. pametnim sankcijama, kojima se ciljaju pojedinci i specifični entiteti, a ne ruski narod. Ako u Ukrajini konačno dođe do demilitarizacije, a Rusija pruži uverljive dokaze spremnosti da svoju ozlojeđenost leči političkim sredstvima, Zapad bi Rusiji trebalo da ponudi smisleno obnavljanje saradnje. To bi moglo da se odvija kroz okvire kakve predstavljaju Svetska trgovinska organizacija, Grupa osam, a posebno Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, koju bi trebalo revitalizovati. Copyright: Project Syndicate, 2015.