Bilo je nagodbi i pritisaka na sud

Foto Đorđe Kojadinović

Postoji nekoliko načina da steknete uvid u značaj onog što je radio Haški tribunal. Sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu potpuno se promenio nakon 22 godine s obzirom na međunarodne okolnosti u kojima danas živimo. Građani sveta danas očekuju da svi lideri koji iniciraju oružane konflikte budu i osuđeni za to. Pre 22 godine o tome nije moglo ni da se razmišlja, kaže u intervjuu za NIN DŽefri Najs, tužilac u procesu Slobodanu Miloševiću. Mnogi slučajevi završeni su na zadovoljavajući način ili bar nije bilo kontroverzi. Problemi koji su se pojavljivali u nekim procesima, rezultat su političkih pritisaka, kaže Najs.

Rekli ste da nije bilo mnogo kontroverzi u procesima. Kako objašnjavate da nisu osuđeni hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač, bošnjački vojni komandant Naser Orić, bivši lideri OVK Ramuš Haradinaj i Hašim Tači? Svojevremeno ste izjavili da je krivac za oslobađanje ovih ljudi glavni tužilac Tribunala Karla del Ponte.

Nisam dovoljno informisan o tim slučajevima jer nisam sve vreme pratio te procese. Bez obzira na ograničen uvid u ove slučajeve, postoji opravdana sumnja da je u nekima od njih bilo političkih pritisaka. Moguće da je takav pritisak išao preko sudija, kao što je to u svom pismu objasnio sudija Frederik Harhof (danski sudija razotkrio je razdor u redovima Suda i sugerisao da je predsednik, Amerikanac Teodor Meron, vršio pritisak na druge sudije da omoguće oslobađajuće presude najviših srpskih i hrvatskih vojnih zapovednika) ili je to bila Karla del Ponte.

U čemu je odgovornost Karle del Ponte?

Ona je napravila dogovor sa srpskim vlastima da se zatamne dokumenti koji se odnose na transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije. Ti dokumenti su otvoreni na suđenju generalu Momčilu Perišiću, a mnogi Bošnjaci veruju da su upravo sakriveni delovi mogli da budu ključni za presudu Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH za genocid. Takođe, pravnici koji su bili uključeni u Haradinajev slučaj sugerisali su Del Ponteovoj da nije bilo dovoljno dokaza za optužnicu.

Zašto je Karla del Ponte insistirala da se baš protiv Haradinaja podigne optužnica?

Karla del Ponte je očekivala da će optužujući Haradinaja odobrovoljiti srpsku stranu da uhapsi Karadžića i Mladića.

Kako objašnjavate činjenicu da je bilo i misterioznih likvidacija svedoka upravo u ovom slučaju?

Nemam detaljno informacija, ali ono što je bilo očito jeste da su dva tima pravnika bili pod pritiskom da podignu optužnicu. Rekli su da nema dovoljno dokaza. Onda je Del Ponteova instruisala dva pravnika da, ipak, podignu optužnicu. Bili su uplašeni i pristali su. Sve to dešavalo se mnogo pre nego što su svedoci počeli da nestaju.

Imate li saznanja da je bilo uništavanja dokaza o trgovini ljudskim organima na Kosovu? Štampa u Srbiji je pisala da je generalni sekretar UN u svom izveštaju od 16. februara 2011. ukazao da je Unmik predočio ove informacije Tribunalu još 2003. godine, ali da je sud uništio pomenute dokaze.

Moja saznanja su bazirana na dva dokumenta. Jedan je objavio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, a drugi se tiče forenzičkih nalaza i objavila ih je štampa u Britaniji. Ono što je uništeno bio je mali deo dokaza. To se desilo nakon što je Karla del Ponte rekla da tu nema nikakvog značajnog materijala. Čudno je da se neki navodi u ovom slučaju ponovo pominju u njenoj knjizi 2008. godine. Ono što je, takođe, iznenađujuće jeste da se isti navodi ponavljaju u izveštaju Dika Martija, bez ikakvog obelodanjivanja dokaza, izuzev njegovih tvrdnji o razgovorima sa svedocima. Ti svedoci nikada nisu identifikovani.

Pomenuli ste političke pritiske. Ko je pritiskao pravnike i u kojim još slučajevima?

Osim Haradinaja, i u Miloševićevom slučaju bilo je pritisaka iz Srbije. Odnosili su se na transkripte Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije. To su oni zatamnjeni delovi dokumenta. Drugi pritisak odnosi se na presretnute telefonske razgovore. Postojali su jasni dokazi da su Milošević i Mladić razgovarali i to je zabeleženo u traskriptima. To su bili razgovori koji pokazuju da je Milošević bio upoznat sa događajima u Srebrenici. Drugo, iz ovih razgovora postaje jasno koliko je Zapad mogao biti obavešten šta se tamo događalo. Bili smo blizu toga da od Suda dobijemo odobrenje da tražimo te razgovore, ali je Karla del Ponte bila pod pritiskom da povuče taj zahtev. Znam ko je vršio pritisak, ali mi nije dozvoljeno da to kažem. U svakom slučaju, ovde pritisak nije dolazio iz Srbije. Treći slučaj se odnosi na snimak paravojne formacije Škorpioni. Analiza snimka na kome se vidi ubistvo šest mladih ljudi ukazuje na odgovornost Beograda. Sva lica bila su jasno vidljiva i nemoguće je da ne budu osuđeni ovde, u Srbiji. Koliko razumem, nije bilo istrage institucija odgovornih za ovaj slučaj. Karla del Ponte mi nije dozvolila da istražujem ko stoji iza toga. Pitanje je zašto?

Bili ste tužilac na suđenju Slobodanu Miloševiću. Kako danas gledate na taj proces i kako biste ocenili Miloševića kao ličnost?

Milošević je bio vrlo spretan u skrivanju svoje ličnosti. U sudu bi navukao masku, bio je heroj svog naroda. Po mom mišljenju, bio je nepristojan prema sudijama, ali oni to nisu tako videli. Bio je vrlo surov u svojoj odbrani, a mogao je sebe prikazati kao sofisticiranog, obrazovanog čoveka. Umesto toga, svedoke je ispitivao okrutno, otkrivajući deo svoje ličnosti, za čim nije bilo potrebe. Bio je surov prema ženama koje su gledale ubistva svojih najbližih. Pokušavao sam povremeno da mu ukažem, naravno ne pred javnošću, da njegovo ponašanje šteti svima. Uradio sam to da bih sačuvao svedoke koji su bili izloženi njegovom brutalnom načinu ispitivanja koji nikome nije pomagao. Ali, kod njega to nije funkcionisalo.

Milošević nije priznavao Tribunal, insistirao je da se brani sam, ali neosporno je da je proces trajao prilično dugo. Da li je na to uticala i činjenica da ste tražili da se optužnica objedini, što je i prihvaćeno?

Po modernim standardima to i nije bio tako dug proces, posebno imajući u vidu da je on često bio bolestan. Bez tih pauza suđenje bi trajalo oko dve godine. Naravno, to je mnogo duže ako ga poredite sa Nirnberškim procesom, ali u sadašnje vreme to bi bio uobičajen period. Suđenje je trajalo duže jer su u pitanju bile tri optužnice, ali i sada sam uveren da je Karla del Ponte bila u pravu kada je insistirala da to bude objedinjen proces. To je bilo važno jer smo bili koncentrisani na odgovornost jednog čoveka a ne Srbije kao države. Bilo je neophodno sagledati taj krug i način na koji je otkrivao svoje zločinačke namere, od Bosne, Hrvatske, Kosova, Dejtonskog sporazuma pa sve do ubistva Ivana Stambolića.



Zašto ste i vi i Karla del Ponte na početku suđenja iznosili toliko političkih ocena, od onih da je Milošević pravio veliku Srbiju, do tvrdnje da je nameravao da postane novi Tito i napravi novu Srbiju? Čak ste se bavili i njegovim psihološkim profilom. Da li je to posao tužilaštva?

Nisam siguran da smo se toliko bavili njegovim psihološkim profilom.

Opisali ste ga kao čoveka gladnog vlasti, neosetljivog na ljudske patnje, ali kao izvanrednog taktičara i inteligentnog čoveka

U pravu ste, radili smo to jer smo mislili da to može pomoći. Tužilaštvo nije dobro razumelo projekat velike Srbije. Optužnice za Bosnu, Hrvatsku i Kosovo već su bile napisane kada sam preuzeo slučaj i to su radila tri različita pravna tima. Samo u slučaju Hrvatske bio je upotrebljen izraz velika Srbija. U svom uvodnom govoru nisam pomenuo taj izraz, rekao sam samo da je plan bio da svi Srbi žive u jednoj državi. Nismo, međutim, mogli da zaustavimo svedoke da koriste termin velika Srbija.

Proces koji je trebalo da bude kamen temeljac Tribunala nije završen zbog Miloševićeve smrti. Smatrate li to i ličnim neuspehom?

Ako pođemo od toga da je reč o prirodnoj smrti, to je nešto što uvek može da se desi. Vrlo smo se pažljivo odnosili prema njemu budući da je bio bolestan. Možda je i srećna okolnost da nema presude. Nakon završetka procesa prošlo bi još izvesno vreme do izvršenja kazne. To bi bilo loše za one koji su izgubili svoje najbliže, a možda bi i samom Miloševiću kazna dala oreol nekakve žrtve. Ne možemo isključiti ni njegov uticaj na Srbiju koji bi, takođe, možda bio negativan. U svakom slučaju, dokazi su bili skoro kompletirani. Naravno, kao pravnik više bih voleo da je presuda doneta.

Kako gledate na činjenicu da je Vojislav Šešelj 11 godina proveo u pritvoru bez presude?

Iznenađen sam da je sistem dozvolio da sve to traje tako dugo. Iznenađen sam, takođe, da mu je dopušteno da tako nastupa u Sudu i da je oslobođen uz jedan jedini uslov da ne utiče na svedoke.

Tribunal je bez konsultacija sa srpskom vladom insistirao na njegovom puštanju, da bi potom tražio njegovo vraćanje u Hag. Da li vam to deluje amaterski ili u svemu ima i loše namere?

Ne znam mnogo o ovom slučaju, ali u normalnim okolnostima, sudija ne bi nikada oslobodio optuženog bez jasnih garancija Vlade. To Sudu i dalje omogućava da ostane nadležan.

Smatrate li nehumanom činjenicu da neko bude u zatvoru 11 godina bez presude?

Ne mogu o tome mnogo da kažem, jer ne znam koliko je bila lična Šešeljeva odluka da toliko produži ovaj proces. Sud je morao naći način da sve to kraće traje, jer je ovo protivno interesu pre svega žrtava.

Branio bih Mladića

Svojevremeno, pre hapšenja Ratka Mladića, izjavili ste da biste prihvatili da ga branite. Da li i sada tako mislite?

Pravnici i advokati iz kulture iz koje dolazim su tu da bi obezbedili da pravna mašinerija radi na pravi način.

Ne biste imali moralni problem da branite Mladića?

Ne bih imao problem da branim Mladića. Kao što sam rekao, pravna mašina funkcioniše samo ako pravilno postavite svaki njen deo. Svaki advokat iz našeg sistema bi pristao na to.

Prihvatili biste i sad da branite Mladića?

Sada ne, jer sam bio deo tužilaštva. Ali da mi je neko prišao pre nego što sam postao deo tužilaštva, prihvatio bih to.