Ubistva taložena godinama

Foto Oliver Bunić

Najpre je u selu Lozovik muškarac puškom usmrtio suprugu a potom i sebe, da bi nedugo zatim stigla vest o masakru koji je u selima u okolini Kanjiže počinio Rade Šefer. On je dan posle svadbe svog sina u selu Orom ubio roditelje svoje snahe, da bi se potom vratio u Martonoš, gde je oduzeo živote snahi, supruzi i njenim roditeljima. Naposletku, Šefer je i sam stradao tokom krvavog obračuna sa članovima sopstvene porodice. Tragični niz nastavljen je u Čačku gde je lokalni biznismen usmrtio suprugu, a potom izvršio samoubistvo. Istovetan scenario odigrao se u beogradskom hotelu Slavija gde je suprug ubio ženu, a potom digao ruku na sebe.

Ovakva ubistva, tvrdi Vesna Stanojević, koordinatorka sigurnih kuća i direktorka Savetovališta protiv nasilja u porodici, nemaju veze sa siromaštvom i socijalnim pritiscima kojima su građani izloženi decenijama. Razlozi su sasvim drugačije prirode. Nasilnici nisu mirni, tihi i povučeni, već lečeni ili prikriveni psihijatrijski slučajevi, kaže ona. Reč je o psihološkim profilima kod kojih se, prema njenim istraživanjima, nezadovoljstvo taloži godinama. I obično je reč o kompleksima niže vrednosti koji se stvaraju još u detinjstvu. U odraslom dobu samo kulminiraju, a ponekad se manifestuju psihijatrijskim oboljenjima. Ako ih, na primer, žena odbije ili ne posluša, takve osobe nemaju visok prag tolerancije i pribegavaju nasilju, kaže Stanojevićeva.

Statistika koju Stanojevićeva vodi govori da su porodični nasilnici mahom u detinjstvu nevoljeni. Često se pojavljuju u sredinama u kojima otac svoje muško dete ponižava i poručuje: Nisi muško, kao devojčica si, kakav si ti muškarac.

Kada potom uđu u sredinu vršnjaka koji nastave da ih omalovažavaju, odrastaju kao osobe koje Stanojevićeva prepoznaje kao ličnosti koje nisu u stanju da se nose s problemima i imaju poteškoća u komunikaciji.

Ako neko govori da je nasilnik bio tih, povučen, miran, ne govori iskreno. Čoveku iz Kanjiže je već oduzimano oružje, prijavljivan je zbog nasilja u porodici i zbog toga se razveo. Na dan svadbe je pretukao ženu, policija ga je pustila nakon prijave, a mi pričamo da je bio tih, miran i povučen?! Kome to pričamo!? Ili se nasilje nad ženama ne računa!? Ili mi to nasilje na neki način prihvatamo kao narod u kojem po patrijahalnom modelu muškarac ženu shvata svojinom?! Pretući suprugu ili dete nije tako strašno. Naše je, pa možemo da radimo s njim šta nam je volja. I na kraju, smatramo da je to stvar porodice, nema nikakve veze sa nama. Nije tačno. To je stvar društva!, kaže Vesna Stanojević.

Ona je ubeđena da je reč o ozbiljnim psihopatama kod kojih je patološka ljubomora čest okidač za ubistva. Upozorava da ova pojava mora biti tretirana kao psihijatrijski problem. Patološka ljubomora vuče korene iz detinjstva. Odgajan u porodici kao nevoljeno dete, nasilnik vremenom reaguje tako što ne voli ni sebe a ni druge i planira kako da se osveti. To čini usled nedostatka snage i ličnog digniteta, navodi Stanojevićeva.

Ona kaže da je problem neretko i u postupanju policije i upravo navodi slučaj Radeta Šefera, koji je prijavljivan zbog nasilja, ali i ukazuje da nije bilo adekvatne reakcije. Ovo se naročito odnosi na unutrašnjost Srbije. Žene prijave nasilje, ali nasilnici sede sa policajcima u kafanama, imaju burazerski odnos i zbog toga prijave ne shvataju ozbiljno, zaključuje Vesna Stanojević.