Plišana kontrarevolucija

Česi i Slovaci, koji i posle više od dve decenije osećaju nostalgiju za bivšim vremenima provedenim u zajedničkoj državi, mogli bi ponovo dobiti šansu.
Pokret nazvan Čehoslovačka 2018. poziva građane da podrže peticiju za obnovu nekadašnje zajedničke države i pomognu da se prikupi 150. 000 potpisa u Slovačkoj i 50. 000 u Češkoj . Ukoliko se u tome uspe, za tri godine morao bi da bude raspisan referendum o ponovnom ujedinjenju. Bio bi to pravi trenutak, smatraju u ovom pokretu, jer 2018. navršava se tačno 100 godina od osnivanja Čehoslovačke.

A tada će biti i 25 godina kako se ta država raspala. Čehoslovačka je rođena posle Prvog svetskog rata, na ruševinama Austrougarske. I Česi i Slovaci imali su tada razloga da se raduju novoosvojenoj slobodi, samostalnosti, kraju austrougarske vladavine, zajedničkoj državi I sve je nekako dobro počelo.

Tomaš Masarik, otac Čehoslovačke, na čijim idejama je i stvorena, bio je prvi predsednik, a zatim je na tu funkciju biran još dva puta. Učinio je mnogo za svoju novonastalu domovinu, krajem tridesetih, kada je umro, za sobom je ostavio dve decenije staru državu, kojoj niko nije predviđao raspad.
Ali nevolje koje će zadesiti češko-slovačku zajednicu stigle su ubrzo.

Drugi svetski rat doneo je neočekivane obrte - već u martu 1939. godine, Slovačka je proglasila nezavisnost i potpisala sporazum sa Nemačkom. I to baš uoči nemačkog napada na Češku. Ipak, Čehoslovačka je preživala rat i nastavila kao jedna država. Narednih decenija, međutim, biće to život iza gvozdene zavese pod komunističkom vlašću.

Posle pada Berlinskog zida i promena koje su stigle u Istočnu Evropu, Česi i Slovaci uspeli su da opstanu pod zajedničkim krovom još koju godinu. Najzad 1. januar srećne nove 1993. dočekali su kao dve susedne države. Čehoslovačka je prestala da postoji.

Bio je to takozvani plišani razvod. Nije bilo sukoba, nije ispaljen nijedan metak, bilo je, istina, međusobnih optužbi i teških reči, ali sve u svemu razlaz je protekao mirno i izgledalo je, svako je dobio što je želeo. U međuvremenu, obe zemlje postale su članice Evropske unije, obe su ušle u NATO i vreme zajedničkog života ostalo je u dalekoj prošlosti. Ipak, nešto više od dve decenije posle mirnog razlaza stiže inicijativa za ponovno ujedinjenje.

Prag i Bratislava sada se suočavaju sa pokretom koji preispituje odluke s početka devedesetih. Do podele je došlo iz političkih razloga, smatraju u pokretu Čehoslovačka 2018. Nije bilo referenduma i građani nisu imali priliku da kažu šta misle o podeli. Razlaz je dogovoren na najvišem nivou, potpise su stavili češki premijer Vaclav Klaus i slovački Vladimir Mečijar i time je okončan život u zajedničkoj državi.

Prema anketama, veliki deo stanovnika smatra da je podela Čehoslovačke bila greška i ne bi na to pristali da se glasalo. Na primer, u anketi češke televizije 70 odsto ispitanika označava podelu zemlje za pogrešan korak i smeta im što nisu mogli da se izjasne. Prema slovačkom listu SME, 40 odsto Slovaka htelo bi ponovo da živi sa Česima, piše na sajtu pokreta za ponovno ujedinjenje.

Cilj Čehoslovačke 2018. je, kako se navodi, da se održi referendum koji će pokazati volju građana, a za to je pre svega potrebno da se prikupi dovoljno potpisa za peticiju koja glasi: Mi dole potpisani građani tražimo referendum o ponovnom ujedinjenju Čehoslovačke.

Ako bude obezbeđena dovoljna podrška peticija će biti predata predsednicima obe zemlje, a o ishodu će konačno odlučiti građani.

Prednosti ujedinjenja bile bi, objašnjavaju u ovom pokretu, veće šanse za napredak, bolje pozicioniranje zemlje, efikasnija i spoljna i unutrašnja politika, veće tržište, jačanje prijateljskih veza i solidarnosti između dva naroda Jedan od argumenata je i to što Česi i Slovaci u anketama, naročito od kada su 2004. godine ušli u Evropsku uniju, označavaju jedni druge kao najbliži narod i najveće prijatelje.

Na razlaz Čehoslovačke sada se pozivaju mnogi evropski pokreti koji traže drugačije pozicije za svoje regione. Kada se zna volja naroda onda je lako rešiti sva pitanja, onda je moguć razlaz u miru, poručuju evropski nacionalisti, pokazujući Prag i Bratislavu kao najbolje dokaze. Ipak, slovački ministar inostranih poslova Miroslav Lajčak poručio je da ne bi preporučio drugima češko-slovački model razlaza. Svaki slučaj je drugačiji, zaključio je on.
Drugačije je, naravno, bilo i prilikom tadašnjeg razlaza. I nikako nije sve bilo tako idilično.

Stranka tadašnjeg slovačkog premijera Mečijara je u kampanji 1992. godine izašla sa programom u tri tačke slovački suverenitet, slovački ustav i slovački predsednik. Jula te godine Slovačka se proglasila suverenom. Nekoliko dana kasnije dogovoren je razlaz, koji je i zvanično potpisan 31. decembra 1992. godine.
Danas se može čuti da u početku nije sve bilo tako harmonično, da su odnosi bili hladni, da su se vlade međusobno optuživale i da je bilo netrpeljivosti.
Posle 75 godina života u zajedničkoj državi nije bilo lako prihvatiti podelu, a da je pritom većina građana nije podržavala. Tadašnja istraživanja pokazivala su da tek 37 odsto Slovaka i 36 odsto Čeha podržava razlaz.

Mnogo je objašnjenja zašto je do razlaza ipak došlo. Argumenti se traže u potrebi Slovaka da potvrde identitet tako što će imati i svoju državu sa jedne strane, ali i nezadovoljstvo Bratislave činjenicom da je zemlja isuviše centralizovana. S druge strane, češki političari su smatrali da će ekonomske reforme koje su čekale zemlju biti lakše bez tereta manje razvijene Slovačke

Sve u svemu Prag i Bratislava nastavili su svako svojim putem, da bi ih pre nekoliko godina ekonomska kriza naterala na zajedničke projekte.
Televizijske stanice na obe strane zatekle su se 2009. godine u ozbiljnim problemima, pa se tako došlo na ideju stvaranja zajedničkih programa. Počelo je sa muzičkim takmičenjima, a nastavilo se serijama i zabavnim programima.

Računica je bila prosta - ispostavilo se da zajedničke produkcije štede 30 do 50 odsto sredstava
Emisija Češkoslovački Superstar (takmičenje mladih talenata) bila je više nego uspešna. Ona je pokazala da nema prepreka u jeziku, na šta su se prethodno pozivale televizije, pokazala je i da je moguće praviti zajedničke programe i da ih publika prihvata sa oduševljenjem. Ne treba pritom zaboraviti ni mogućnosti koje pruža zajedničko tržište. Pokret Čehoslovačka 2018. takođe je emisije kao što je Superstar naveo kao primer bliskosti dve kulture.

Česi i Slovaci ostaju i evropski primer kako se može rastati u miru i bez mnogo buke, a sa inicijativom za ponovnim ujedinjenjem opet su jedini među evropskim državama koje govore o referendumu o ponovnom ujedinjenju u poplavi separatističkih pokreta koji džikljaju širom Evrope.

Ipak, uprkos simpatijama na koje nailazi ideja o ponovnom ujedinjenju, veliko je pitanje koliko ovakav naum ima izgleda na uspeh. Politika je jedna stvar, a nostalgija nešto sasvim drugo.