„Bespotrebno“ je nepotrebno

„Rusija je aneksirala poluostrvo Krim“, kažu na „Slobodnoj Evropi“. Nije mogla da ga „aneksira“ nego da ga anektira: glagol je annectere, a imenica annexio. Dobro, možda su Evropljani slobodni da ne uče latinski, ali kako je moguće da prevodilac naučne emisije na nekom kablovskom kanalu napiše kako u toj i toj planinskoj oblasti Amerike ljudi žive u „trskanim“ kolibama, umesto u trščanim? Još je sreća (komentariše V. Lapčević, koji mi je poslao ovaj primer) što ne žive u daščarama, jer bi ih on sigurno nazvao „daskare“! Voditeljka na TV Prvoj govorila je o nekim koleginicama, pa je prešla na druge teme, posle čega je rekla „Gorepomenute koleginice...“ Nije li trebalo reći „već pomenute koleginice“? pita D. A. Bilo bi lepše i zvučalo bi manje birokratski, ali da je pogreška – nije. Složeni pridev gorepomenut (sastavljeno, po Pravopisu) nastao je u pisanom jeziku, ali se, i kod nas i u drugim evropskim jezicima, preneo i u govor, sa značenjem „ranije, prethodno pomenut“. Prilozi za mesto često se koriste za vreme, kao kad kažemo da je „zima iza nas“ (a nećemo je videti ako se osvrnemo preko ramena) ili nagađamo šta je „pred nama“ (tj. šta nas čeka u budućnosti). „Ne znam zašto se sve češće čuje reč bespotrebno umesto nepotrebno“, piše prof. LJubomirka Krkljuš, „ali meni uvek zapara uši!“ Od sintagme predlog + imenica redovno se grade pridevi odnosno prilozi, npr. bez razloga – bezrazložan (-žno), bez cilja – besciljan (‑ljno), pa tako i bez potrebe – bespotreban (-bno). Oblik je, dakle, pravilan, ali jeste skovan „bez potrebe“, jer ne znači ni više ni manje nego tradicionalna negacija nepotreban (-bno). Zato meni on možda ne „para uši“, kao našoj čitateljki, ali priznajem da mi smeta.