O jagodama i caru Dušanu

Nešto se dešava sa šumskim, divljim jagodama. Bilja je prva primetila da procvetalim jagodama u Vidovu latice otpadaju, a da se plod nije zametnuo. Šta li se to ostrvilo na jagode ? I brzo ukapiram: zrikavci počinju da zriču čim prođe gluvo doba, kad svane čujem ponekog bumbara, stršljena, ali nikako da čujem tiho zujanje pčela!? I, setim se, mobilna telefonija za pčele pogibeljna! Zbog nje pčelica počinje da gubi vezu sa košnicom, i, kao kakva nesrećna letilica završi negde pored svog aerodroma. Tu počnem da osećam grižu savesti što koristim mobilni. Mada, sam sebi sve više ličim na izopštenu pčelicu za čiji med Srbi ni pet para ne daju.

Nego, pozvalo me Udruženje niških stvaralaca Car Konstantin da govorim o Starom srpskom kalendaru i Dušanovom zakoniku. Zašto li su odabrali, baš, 666. godišnjicu Dušanovog zakonika kada je ta brojka znak Zveri u Apokalipsi Jovanovoj? I koja je tu moja uloga? Sem što sam kršten u skopskoj crkvi Svetog Spasa, pored Kamenog mosta, a gde je 6857. godine i car Dušan krunisan, i to, baš, na Spasovdan!

Pristupim hrabro govornici pa kažem da je Dušanovo carstvo obeležilo jasno granice na kojima su živela Nojeva plemena. Evropska arheološka nauka pretpostavlja da je biblijski Potop bio pre 8.000 godina i da je Nojeva prapostojbina ostala potopljena na dnu Crnog mora. Tako ispada da se Noje sa barkom nasukao na Karpate, a otud se spustio u Podunavlje... Stari srpski kalendar, upravo, beleži to vreme te smo, danas, u 7523. godini. Kada li će patrijarh Irinej time da se pozabavi umesto što se bavi sečom vladika? A tu je i tugaljivo pitanje: ako se teritorija Biblije proteže od Dunava do Soluna i od Jadrana do Crnog mora, onda Isus ne može da bude iz palestinskog Nazareta. Kad, u Nišu, na Spasovdan, čujem od Miloša Grozdanovića, kandidata za Nobela, da je Hrist rodom iz nekog sela koje se nalazi na samom ušću Laba u Sitnicu. I da se taj naš Hrist zvao, zapravo, Manojlo!?
Gostimo se u niškoj Kući čaja kod Nebojše, nekad hilandarskog kuvara, a meni Manojlo sa Sitnice ne izlazi iz glave.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, nateže čokanče šljivovice, pa kaže: Seti se, u školi si učio da je vizantijski car Manojlo vodio Nemanju vezanog kao vola, sve pešice, do Konstantinopolja ne bi li ga odvratio od Rima. I, pitaj se: po kome je car Manojlo uzeo ime? A kako je Manojlo sa Sitnice postao Isus iz Nazareta, eee, to je duga priča koja počinje od Nikejskog sabora. Bajdvej, i caru Konstantinu je pravo ime Trajan, i on je, seleći prestonicu iz Niša za Bosfor, poneo i Manojlove mošti i položio ih u crkvi Aja Sofiji.

Moja Crna, pak, krcka kosti od skuše, pa će, onako, iz duše: Car Dušan je sve to znao i zato je i tražio da se srpski patrijarh Joanikije postavi za vaseljenskog patrijarha u Konstantinopolju. Zato su ga i otrovali te je Dušanovo carstvo tiho nestalo. Kao tvoje jagode u Vidovu.