Sudar ili susret

Foto AP

Ove sedmice visoki američki i kineski zvaničnici okupili su se u Vašingtonu na redovnom godišnjem strateškom dijalogu. S obzirom na tenzije u Južnom kineskom moru, taj dijalog dodatno dobija na značaju.

Kada se 2001. američki špijunski avion EP-3 iznad Južnog kineskog mora, u blizini ostrva Hajnan, sudario s kineskim presretačem, kineski i američki lideri uspeli su u tome da smire situaciju i izbegnu vojnu konfrontaciju. Danas bi takav incident u Južnom kineskom moru, gde Kina i nekoliko južnoazijskih zemalja iskazuju međusobno isključujuće teritorijalne pretenzije, skoro sigurno doveo do oružanog sukoba - koji bi brzo mogao da eskalira u otvoreni rat.

Na prošlomesečnom Šangri-la dijalogu, redovnoj godišnjoj konferenciji o bezbednosnim pitanjima koja se održava u Singapuru, singapurski premijer Li Šijen Lung izrazio je duboku zabrinutost članica Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) zbog mogućnosti izbijanja oružanog konflikta između Kine i SAD. Dobra vest je, ipak, da su američki i kineski predstavnici na konferenciji skup iskoristili kao priliku da diskretno izraze spremnost za smanjivanje tenzija i nastavak dijaloga.

U pokušaju da smanji izglede da dođe do provokacije, američki državni sekretar za odbranu Ešton Karter pozvao je sve zemlje s teritorijalnim pretenzijama u Južnom kineskom moru da prestanu s gradnjom veštačkih ostrva i odustanu od zahteva za povraćaj teritorija u toj oblasti. Karter je predložio i uspostavljanje regionalne bezbednosne arhitekture koja bi svim zemljama i narodima u azijsko-pacifičkom regionu dala pravo da se uzdignu.

S kineske strane, admiral Sun Đijanguo, zamenik načelnika Generalštaba Kineske oslobodilačke armije, potvrdio je posvećenost svoje zemlje rešavanju sporova miroljubivim pregovorima, te sprečavanju konflikata i konfrontacija. On je rekao da sve zemlje, velike ili male, imaju podjednaka prava na to da budu uključene u rešavanje pitanja od značaja za regionalnu bezbednost i da dele odgovornost za održavanje regionalne stabilnosti.

Ali ovakva umirujuća retorika ne može da prikrije ključnu ulogu koju u Južnom kineskom moru ima rivalitet velikih sila. Peking američko angažovanje u toj oblasti interpretira kao eksplicitni pokušaj da se Kina obuzda podsticanjem konflikta između nje i njenih suseda. SAD, s druge strane, kineske teritorijalne pretenzije vidi kao izazov američkom primatu u azijsko-pacifičkom regionu.

U izvesnom smislu, obe zemlje su u pravu. Kina zbilja ima pretenzije da postane pomorska sila, ali su njene obale, do izvesne mere, okružene Japanom i Filipinima, zemljama koje su američki saveznici, te Tajvanom, koji sa SAD održava bezbednosne veze. Ali strateško nepoverenje između Kine i SAD seže mnogo dalje od pitanja pomorskih granica. Uprkos problematičnom stanju na Bliskom istoku i u istočnoj Evropi, Amerika ostaje fokusirana na preoblikovanje svojih savezništava iz ustrojstva u kome se ona uvek nalazila u centru sistema u poredak koji je više nalik bezbednosnoj mreži rasprostrtoj duž čitavog indo-pacifičkog bojišta; služeći se pritom već postojećom mrežom unutarazijskih vojnih spona između njenih tradicionalnih saveznika i novih partnera poput Indije i Vijetnama.

Istorijsku transformaciju prolazi naročito američko-japansko savezništvo, s obnovljenim smernicama saradnje u oblasti odbrane koje sada Japanu omogućuju veću autonomiju u poslovima odbrane - a u tom konceptu Kina je označena kao glavni protivnik. Kada se tome dodaju potencijalno razmeštanje američkog sistema raketne odbrane u Južnoj Koreji i izgledi za američko vojno prisustvo u Vijetnamu, nije teško razumeti kinesku nervozu.

SAD na Kinu vrše i ekonomski pritisak, i to u situaciji kada se Kina muči da sprovede rizične unutrašnje reforme u uslovima usporenog rasta. SAD su tako nedavno pokušale da blokiraju formiranje Azijske infrastrukturne i investicione banke, u kojoj će Kina imati centralnu ulogu, kao i da spreče svoje saveznike da se toj banci priključe. Osim toga, stalnim insistiranjem na tome da se predloženi sporazum o transpacifičkom partnerstvu (TPP) naziva strateškim projektom Amerika je ovaj trgovinski dogovor politizovala. A reč je o sporazumu koji bi, kako ukazuje i ekonomista Arvind Subramanijan, kineske firme na azijskom tržištu stavio u podređeni položaj u odnosu na američke. Ovakvo nastojanje nesumnjivo zaslužuje da bude opisano kao politika obuzdavanja.

Sa stanovišta kineskih kreatora politike, Amerika nije sila koja se zalaže za status quo, kao što za sebe tvrdi da jeste. U svetlu američkih pokušaja da se odnosi u regionalnoj bezbednosti i ekonomskim aranžmanima promene, Kina smatra da nema drugog izbora nego da se pripremi za najgore moguće scenarije - što je pristup izražen u takozvanom konceptu crvene linije kineskog predsednika Si Đinpinga.

Rezultat tekuće runde političke debate o Kini u SAD mogao bi da bude rast tenzija u odnosima dve zemlje. Većina američkih stratega ne samo da s pesimizmom gleda na budućnost bilateralnih odnosa, nego Kinu identifikuju i kao moćnu pretnju američkoj ulozi u Aziji.

U jednom nedavnom izveštaju za relativno umereni Savet za spoljne odnose ocenjuje se kako su američka nastojanja da se Kina integriše u liberalni međunarodni poredak rezultirala novim pretnjama ne samo američkom primatu u Aziji, nego i američkoj globalnoj moći. Imajući to na umu, kažu autori izveštaja, Americi je potrebna nova velika strategija za Kinu, fokusirana na to da se uspon te zemlje izbalansira a ne podrži.

Majkl Svejn, iskusni stručnjak za bezbednosna pitanja u Aziji pri Karnegijevoj fondaciji za međunarodni mir, takođe dovodi u pitanje održivost američkog primata u azijsko-pacifičkom regionu u narednim decenijama. On zastupa manje antagonističku strategiju: zalaže se za etapni proces uzajamnog prilagođavanja kako bi se između SAD i Kine uspostavila stabilnija regionalna ravnoteža snaga.

Obezbeđivanje stabilnog mira i kontinuiranog prosperiteta u azijsko-pacifičkom regionu zahtevaće i od Kine i od SAD da sopstvene jednostrane interpretacije strateških namera onog drugog zamene trezvenijim procenama. Na kratak rok, to znači suočavanje sa činjenicom da se s izazovom rešavanja kompleksnih pomorskih pitanja u koja je umešano mnogo ambicioznih regionalnih aktera moraju da nose na pragmatičan i kooperativan način.

Aktiviranjem diplomatije na najvišem nivou, izgradnjom snažnih mehanizama za upravljanje krizama i proširivanjem pravila vojnog angažovanja u Južnom kineskom moru, rat između SAD i Kine se može izbeći. S obzirom na ogromnu štetu koju bi takav konflikt mogao da izazove, ovakav pristup nije toliko jedna od mogućih opcija, koliko nužnost.
Copyright: Project Syndicate, 2015.