Najvrednije spuštaju na dno

Foto Đorđe Kojadinović

U poslednje vreme, svako malo, novinari se žale svojim čitaocima koliko im je teško da dođu do sagovornika. Još neumesnije od toga je što se zamalo uvelo u običaj da sagovorniku koga su uspeli da privole, na početku razgovora tužakaju one koji nisu pristali. Na ovaj način se izvinjavam Miroslavu Momčiloviću za neumesan početak. I on se meni izvinio što me je dočekao u kupaćim gaćama. Istina, i u majici i na splavu i na 56 stepeni, tri puta manje neumesno.

Užasno je veliki problem pronaći ljude koji uopšte žele da pričaju, sve manje ih ima koji u tome vide bilo kakav smisao,

I meni je teško da pričam.

Zašto?

Umoran sam od pitanja - šta će biti sa kulturom? Od kada znam za sebe, ista priča, vlasti su se menjale i menjaju se i uvek je loše u kulturi. Ne mogu da se bavim čitavom kulturom, nemam kapacitet za to. Rad na ovom filmu je moj lični doprinos, ja bolje i više od toga ne mogu.

Da li to što ti možeš da se baviš svojim poslom znači da je sve u redu?

Ne znači da je sve u redu, ali ako ja u Srbiji uspevam da snimim film, da nakon toga imam distribuciju i nakon toga uspem čak neki period života da živim, onda nisam taj koji treba da se žali. Kulturni radnici ne žive ništa gore nego prosvetni, zdravstveni i svi drugi radnici. Svi su u istom sosu.

Da li je tragedija glumca LJubivoja Tadića metafora stanja u kulturi?

To je zaista vrlo tragično i sumorno, kada sam čuo za to bio sam vrlo potresen, ali ne mogu da kažem da je taj događaj slika i prilika kulturnih dešavanja u Srbiji. To je pre svega jedna lična tragedija. Pročitao sam u novinama da je neko reagovao da je to sramota za kulturu Srbije. Takva izjava nije fer.

Da li je najava odlaska iz zemlje glumca Nebojše Dugalića slika i prilika stanja u srpskoj kulturi?

Napustio je zemlju moj drug koji je bio najbolji student Elektrotehničkog fakulteta, odlaze mnogi, ne mogu da žive od svog rada, to nije samo slika kulture, to je slika stanja u državi, stanje svesti pojedinaca. U svakom slučaju je jako teško živeti u Srbiji sa petoro dece, čime god da se baviš. A da je žalosno što nas Nebojša napušta, jeste. Ali žalosno je i što su nas napustili i Uroš, Nemanja, Vera, Nevena, Jovan i Jovana i hiljade drugih čiji rad nije bio javno uočljiv ali je bio jednako važan i koristan za Srbiju.

Da li ti se sviđa naslov filma, Smrdljiva bajka?

Da.

Da li bi ti išao u bioskop da gledaš Smrdljivu bajku?

Možda ne bih gledao nešto što se zove Ranjeni orao, iako ima te lepe reči u naslovu, a ovo bih sigurno gledao. Naslov je kontroverzan, nekima se ne dopada, ali ovo nije marketinški proizvod, ne smišljam ime za deterdžent pa da to bude milozvučno, da uđe u uši kupaca, to me ne zanima. To je romansa dvoje beskućnika koji smrde i tu gde spavaju takođe smrdi, u njihovom ljubavnom gnezdu bez gaze nije moglo da se izdrži, naslov je jednostavno tačan.

Pričao si o tome kako su beskućnici jedući đubre iz kontejnera postali otporni na trovanja. Palo mi je na pamet da smo svi postali imuni na svu vrstu đubreta koje gutamo, bilo iz kontejnera, bilo sa ekrana, ili iz novina. Organizmi se više ne bune. Ali, gle čuda, i dalje nismo imuni na ljubav?

Upravo mi je to bilo najfascinantnije, zato sam se uhvatio to dvoje ljudi. Beskućnici su po prirodi sami, ako ih vidiš u nekoj grupi, onda su se skupili zbog pića, dok traje flaša traje i grupa, posle su uvek nekako solo. Video sam njih dvoje koji su se svađali, raskidali, ali su bili zajedno. To su ljudi na totalnom dnu, nema većeg. LJudi koji nemaju više ništa, nemaju potrebu ni da se obuku, ni da jedu, sve im je svejedno, a imaju potrebu da nađu neko srodno biće i da budu zajedno, to mi je bilo najfascinantnije. LJubav kao najbazičnija ljudska potreba. Od 10.000 beskućnika to se desi jednom paru, ne možemo reći da je to pravilo i zato je to bajka.

U sinopsisu za Smrdljivu bajku piše: Ema se Momi dopala na prvi pogled. Moma se Emi dopao na drugi pogled. Kako izgleda ljubav na drugi pogled?

Nisi doživeo udar groma kada si je sreo, nisu klecnula kolena, nego polako prolaze dani, vidiš da ti ta osoba prija, lepše ti dan počne kada si sa njom.

U koji pogled više veruješ, u prvi ili u drugi?

Najbolje je kada se iskombinuju, a to se retko desi. Obično sa kim imaš prvi, nemaš i drugi i obratno. To ima veze i sa godinama i sa zrelošću. Ja godina imam dovoljno ali zrelosti verovatno ne. Šta je tu je, idemo dalje za iste pare,

Kad si imao 11 godina prodao si dukat koji si dobio od kuma,

Da bih odveo devojku u bioskop. Prodao sam ga u starom Merkatoru kao lomljeno zlato, uzeo sam tri puta manju vrednost od realne. Neki napoleon je bio u pitanju. Najbolje je bilo što mi je taj čovek dao pare, bez suvišnih pitanja gde su ti roditelji, da li imaš njihovu saglasnost... Ništa od toga. On i ja smo to završili diskretno, bez problema.

Šta bi danas prodao zbog ljubavi? Da li bi prodao nešto da odvedeš devojku na more?

Da, ali poklon od kuma svakako ne. Makar sam za toliko zreliji. Prodao bih sve da detetu priuštim pristojan život. Kad se sve ogoli, za ogromnu većinu nas koja živi civilizovanim životom, hteli to da priznamo ili ne, glavni nagon, izvor svih naših briga i uzrok svih naših napora je produženje vrste. Najviše se sekiraš zbog svog deteta, da li će imati ovo ili ono. Beskućnici su s tim problemom oko produžetka vrste raskrstili. Bave se preživljavanjem, pokušavaju da nađu lepo i vredno u novom danu.

Liči na filozofiju: jednom se živi?

Pa da, to je istina. Blago onom ko veruje da se živi više puta. Ja nisam taj srećnik.

To bi lako moglo da se prenese na filozofiju delinkvenata - jednom se živi znači - sve je dozvoljeno?

Jednom se živi ne znači da ti možeš da kradeš. Mislim da su kriminalci skloniji filozofiji - život je borba, nego - jednom se živi. Jer iza rečenice život je borba obično sledi ...a u borbi su sva sredstva dozvoljena. To nije načelo junaka mog filma. Nisu koristili sva sredstva u borbi za opstanak.

Prva ideja je bila da Momu igra Emir Hadžihafizbegović, zašto si odustao?

Ideje se menjaju baš kao i ljudi. Emir je sjajan glumac, jedan od najboljih, ali promena scenarija uslovila je i neke promene u podeli.

Da li su Emirovi politički stavovi imali uticaj na tvoje odluke da ga pozoveš, ili ne?

Nisam sa njim nikad ni pričao na tu temu, meni je za ulogu u filmu Smrt čoveka na Balkanu on bio najbolji mogući na ovoj teritoriji, i to je to. Zvao bih DŽina Hekmena ali nije bio slobodan. Svako ima prava na svoje političke stavove, to me apsolutno ne zanima kada radim podelu. Umetnost je veća i važnija od dnevne politike i bilo bi smešno da se time rukovodim kada biram saradnike.

Kad si imao četiri godine, insistirao si da doručkuješ sedeći na vrhu plakara s novinama koje nisi umeo da čitaš. Kasnije si taj obred opisao kao prvi simptom problema sa egom. Koje simptome imaš danas?

To je možda bio neki kompleks više vrednosti. Ko na plakaru čak i malo stoji, više vidi nego onaj pod plakarom.

Da li imaš sad problem sa egom?

Pa naravno da imam. Svi ljudi koji eksponiraju sebe i svoj rad imaju problem s egom. Mislim da nije moguće da se baviš umetnošću bez ega. Pazi, ja krenem od praznog parčeta papira i na kraju se desi film sa kopijama u distribuciji. Da bi stigao dotle, moraš da imaš neku veru, tu se pokreće ego - ja ovo mogu da uradim i svako ko me ometa na tom putu će biti zaobiđen! Ima neprijatnih trenutaka ali iz svoje kože se ne može.

Zamisli koliko užasno se osećaju glumci, koji prvo užasno malo rade, pa se silno obraduju kad stigne nešto dobro, a onda ti kažeš, izvini, šalio sam se, ipak ti nisi za ovaj film?

Nisam nikada izgovorio šalio sam se, to bi bilo vrlo nepristojno i netačno. Film je dugo nastajao, od ideje do poslednje ruke scenarija i knjige snimanja je prošlo više od dve godine. Trudio sam se da donosim odluke koje su u interesu filma. Uostalom, glumci od kojih sam odustao su od reputacije, rade i na filmu i u pozorištu, uspešni su i realizovani. Niko tu nije ostao bez kore hleba zbog moje odluke. Siguran sam da su mi Žarko Laušević i Jelena Đokić bili najbolji za ovaj film.

Da li ponekad imaš osećaj da si beskućnik u svom gradu, da nema više nijednog jačeg dokaza da si svoj na svome od računa za infostan?

Imam taj osećaj. Ne znam ko je rekao: Ne živimo više u svojoj zemlji već u njihovoj državi. Mi smo sad stanovnici jedne države ali nema više tog ambijenta da se osećaš na svom. To je takođe neka vrsta metafore, da su ovde ljudi koji po mom mišljenju najviše vrede potpuno u trećem planu, da se polako spuštaju u podzemlje. Beskućnik sa kojim sam se viđao, koji šeta po Savi, je bio profesor matematike na Prirodno-matematičkom fakultetu. Dao je kuću koju je imao, jer kaže da nema snage da se sudi, sve je ostavio. Naravno da tu postoji jedan zajednički imenilac koji se zove alkohol, ne mislim da su to isključivo moralne gromade kojima se sve smučilo pa su otišli, iza toga se krije neka depresija, neki lom, želja da više ne zavisiš od nekoga.

Da li bi to bila kritika društva ili kritika čoveka koji nema snage?

Ne mogu da kritikujem takvog čoveka, imam pravo da kritikujem društvo. Ne možeš da kažeš ništa nekom ko je sklon depresiji, takav je, slab je ali i on ima pravo na život. Verujem da će ovaj film makar malo promeniti optiku društva u odnosu na beskućnike, da će te naše nevidljive sugrađane i sapatnike učiniti malo vidljivijim. To smatram svojim najvećim doprinosom kulturi i to je bio moj društveni angažman u proteklom periodu.



Kako razumeš da se najvredniji pomeraju u treći plan?

Tu postoji sticaj okolnosti, mislim da su kod nas intelektualci u neku ruku bili razmaženi. Ja sam odrastao, školovao se u vreme kad je školovanje bilo besplatno, gde su ljudi imali razne vrste beneficija, kojih uopšte nisu bili svesni, mislili su da je to normalno, onda je krenula tranzicija, prebacivanje na neki divlji kapitalizam, nisu se snašli. Sećam se pokojnog Ace Popovića koji je govorio: Ja ne znam zašto ljudi čeznu ovde za kapitalizmom, neće ovde da dođe švedski, nego srpski kapitalizam. Meni je tada to išlo na živce, a to se baš desilo. On je bio u pravu, ali to nisam znao sa 20 godina.

(Postavljam mu pitanja na temu aktuelne vlasti, ponaša se kao da ih ne razume, ili ne čuje, pitam šta misli koliko ovo može da traje, ravnodušno odgovara da nema pojma.) Zvučiš kao da te je baš briga, da si našao neki svoj svet iz koga je svejedno da li će ovo trajati još pet ili petsto?

Nije mi svejedno ali sam sebi suzio prostor delovanja da bih bio efikasniji u onom na šta sam fokusiran. U proteklom periodu to su bili beskućnici. Što se mene tiče, to je sasvim dovoljan angažman.

Kako si to uspeo?

Ja se bavim filmom, to je meni terapija. Četiri dana ništa ne radim, krenem da čitam novine i idem na internet i meni nije dobro, jednostavno ne želim to više. Ako bih se sad razleteo da iznosim svoj stav o Ciprasu, referendumu u Grčkoj, o događaju u Srebrenici, o ćirilici u Vukovaru, o hrastu i koridoru, toliko bih se rasplinuo da bi to sve zajedno bilo potpuno društveno nekorisno a ja bih izgubio silno vreme i naravno stvorio lažan utisak o sebi kao aktivisti kojeg bole svi društveni jadi. Skidam kapu svakom ko ima energije za sve to, ja nemam i nema potrebe da se lažno predstavljam. Prosto sam sebi sve ukinuo, ne idem na Fejsbuk, nemam Tviter, ... čuvam strast od rasipanja,

Ti imaš još uvek strast?

Imam, ali strast nije dovoljna, da bi došlo do nečeg velikog potreban je ozbiljan angažman, posvećenost tome, vreme. Mislim da bi ovaj film bio slabiji da sam ja na Tviteru ili Fejsbuku kačio tekstove o beskućnicima, to bi se tu izgubilo. Prestao sam da verujem u ljude koji imaju mudre rečenice, a ne žive to što mi pričaju. Recimo, ne verujem čoveku koji brani taj ultralevi pogled koji je sad aktuelan u Grčkoj. Ima tri stana i ozbiljan račun u banci, priča mi da treba da se ukine novac, to je meni šuplja priča, super, ali ti ćeš da odeš na svoju jahtu. Da su mi ti beskućnici ispričali da treba ukinuti novac, ja bih to i te kako poštovao, možda bih im se privoleo. Ali čak i beskućnici znaju da ono što pozajmiš moraš da vratiš. To je jedan od kodeksa na kom počiva naša civilizacija.

Kad pričamo o čuvanju strasti i čuvanju čistog sebe, pada mi na pamet poslednja scena Kengura u kojoj junaci očajnički dozivaju imena svojih ljubavi. Da li imaš strah da bi mogao da završiš na nekom krovu, ovog puta očajnički dozivajući izgubljenog sebe: Miroslaveeee!?

Ja sam na tom krovu već bio. Nije to ništa strašno. Ali nisam dozivao svoje ime. To bi bilo strašno. Mislim da nisam izgubio sebe pa nema potrebe ni da se dozivam. Ali nikad se ne zna... Ako se to desi, neće mi biti problem da vičem. Mene je jako promenio rad na Smrdljivoj bajci. Provodio sam vreme sa beskućnicima, nemaju brige koje nas pritiskaju, ne zanima ga kada će da plati račun za struju, isekli su mu struju pre devet godina, šta će da jede, šta će da obuče, ko je na vlasti, ne znaju, ne interesuje ih. Imaju druge probleme. Tim problemima sam se bavio u ovom filmu.
Ubeđen sam da me je vreme koje sam proveo s njima upotpunilo, možda me učinilo malo indolentnijim u odnosu na ostale socijalne, društvene i političke probleme, ali nije mi žao.

Ovih dana su neka deca iscrtala bradu i brkove na spomenik Branku Ćopiću, koji je tebi, kako si govorio, obeležio život. Kako su nam uspela takva deca?

Oni ne znaju ko je Branko Ćopić. Da znaju, da su čitali nešto od Branka Ćopića, to ne bi uradili. I mi smo kao deca crtali brkove na spomenik Gandiju. Nismo znali o kome je reč. To su dečje gluposti, to nije ništa strašno. Strašno je ako to nisu uradila deca. Branko je inače jedan od meni najdražih pisaca. Balkanski Mark Tven. Mislim da bi se tim brkovima i on sam osmehnuo. Danas se manje čita i to je bolna istina. Mislim da smo i ti i ja čitali manje nego neko ko se rodio trideset godina pre nas. Mi smo već imali televiziju, bioskop, oni imaju internet. Sve se svodi na komunikaciju, da si umrežen, da si u nečemu, sada svako ima priliku da javno iznese svoje mišljenje. To je nekad dobro, nekad loše, zavisi od subjekta. Ja sam sa dvanaest godina čitao više nego sada. Da sada postoji Kviskoteka, da odem na današnji dan, to bio sigurno bio upola slabiji rezultat nego da sam otišao sa petnaest godina. Sećam se da nam je Slobodan Selenić govorio - čitajte do tridesete godine, posle će vam biti sve teže. Ja sam mislio, u penziji mogu da čitam koliko hoću, a već sad nekako ne čitam, pritisnu te brige, počneš manje da veruješ u to što si pročitao, nekako ideali nestanu.

Kao mali učio sam da je glavno pitanje ima li života posle smrti, a sad se pitam ima li života pre smrti. To si ti rekao, misleći šta?

To je dosetka. Iza toga nema ničeg ozbiljnog, da ne tražimo ono čega nema, to je dosetka. Ali su tri pitanja ključna, koja sam pročistio družeći se sa beskućnicima: Ima li života posle smrti? Ima li Boga? Jesmo li sami u kosmosu? Kad mi je to u fokusu nikad nisam nesrećan, depresivan, bez obzira na okolnosti, tad se osećam kao humanoid, o tome volim da mislim i da se na tu temu angažujem više od angažmana na temu dnevne politike.

Šta misliš o političkom angažmanu Srđana Dragojevića?

Pa ja to recimo nikada ne bih uradio, mene bi to potpuno razorilo, ali ja sam drugi tip. Postoje ljudi koje inspirišu diskusije, paneli, i javni angažman, već sam rekao da skidam kapu ljudima sa širokim spektrom dejstva. Naravno, samo ako je to delovanje korisno.

Da li si u mladosti imao misli koje su počinjale sa da sam ja vlast,?

Da. Ja mislim da sam ja vlast.

Ti misliš da si ti vlast?

Naravno, na vrlo ograničenoj teritoriji. Ali pošto nemam teritorijalnih pretenzija na susede, meni je to dovoljno. Nikome ništa nisam dužan, nikom ne robujem, radim ono što želim i volim. U tom smislu ja sam vlasnik svog života.