Po kosovskom receptu

Foto AP

Pep Gvardiola, nekadašnji igrač i trener Barselone, dugogodišnji ključni igrač španske fudbalske reprezentacije, a trenutno trener Bajerna, obavestio je javnost da će ući u politiku. Na regionalnim izborima zakazanim za 27. septembar, on će se naći na listi koalicije Zajedno za DA koja je usred kampanje za nezavisnu Kataloniju.

Gvardiola je već pokazao da podržava borbu za nezavisnost kada je prošle godine doputovao iz Minhena samo da bi glasao na neformalnom referendumu, na kome se izjašnjavalo da li Katalonija treba da ostane u okvirima Španije. Taj referendum pokazao je, kako vole da naglase vodeći katalonski političari, da Katalonci žele nezavisnost i da je pravi trenutak da se ta želja ostvari.

Ideja o nezavisnosti nije nova, poslednji udari ekonomske krize koji snažno pogađaju zemlju samo su je ponovo izbacili u prvi plan i pružili šansu političkim snagama koje se zalažu za samostalnost da poentiraju.

Tema broj jedan u Kataloniji sada su septembarski izbori i referendum koji najavljuju partije spremne da ostvare ideju o nezavisnoj državi, pa je zbog toga došlo i do ozbiljnih prestrojavanja na političkoj sceni - popucali su dugogodišnji, višedecenijski savezi i stvoreni su novi, sasvim neočekivani. Konzervativna stranka Konvergencija demokratika de Katalunja, katalonskog predsednika Artura Masa i demohrišćanska stranka Unio, razišle su se posle 37 zajedničkih godina u koaliciji CIU. I to samo zato što se ne slažu oko tempa kojim treba ići ka nezavisnosti.

Unio je takođe za nezavisnost, ali smatra da se ne može tražiti po svaku cenu. Mas, međutim, misli upravo suprotno i za to nalazi nove saveznike. Zagovornici samostalne Barselone ne smatraju da je u ovom trenutku išta važnije od te ideje. Ohrabrene rezultatima nezvaničnog referenduma u savez su ušle Konvergencija i levičarska partija Eskera Republikana de Katalunja (ERC).

U koaliciju pod nazivom Zajedno za DA ujedinili su se sa samo jednim ciljem - samostalna Katalonija. I to je istovremeno i jedina tačka oko koje se slažu. Ali to sada nije važno. Računa se da će se u nekoj budućoj, nezavisnoj državi sva druga pitanja lakše razrešiti.

ERC je još pre dve godine na svom kongresu iznela nekoliko načina za osamostaljenje. Predloženo je tada da se zatraži podrška Madrida za referendum, a ukoliko ta podrška izostane, što je sasvim izvesno, da se zatraži podrška Evropske unije, na koju, takođe, teško može da se računa, pa ukoliko oba ova pokušaja propadnu - da se jednostavno proglasi nezavisnost . Za taj scenario političari Eskere pozvali su se na slučaj Kosova i planirali da omoguće svim Kataloncima, i onima na jugu Francuske da im se priključe. Ovaj ambiciozni plan doveo ih je do odluke o koaliciji sa Masovom partijom.

Iz koalicije poručuju da će učiniti sve što je potrebno, kako bi Katalonija stekla samostalnost. Neće biti koraka unazad. Ako država blokira katalonske institucije, proces nezavisnosti svejedno će se nastaviti, poručio je Raul Romeva, prvi na listi Zajedno za DA.

Ipak, španski ustav iz 1978. godine dozvoljava referendum samo na celoj teritoriji zemlje, pa Katalonija u stvari ne bi imala pravo da sama sprovede glasanje, ali se političari koji zagovaraju nezavisnost pozivaju na katalonske zakone, kojima bi, tvrde, bilo moguće organizovati referendum. Drugi argument im je volja naroda iskazana na izborima 2012. godine kada su stranke koje se zalažu za nezavisnost osvojile 79 odsto mesta (107 od 135 poslanika) u regionalnom parlamentu, kao i rezultati prošlogodišnjeg referenduma.

Koalicija Zajedno za DA voli da istakne da je tom prilikom 80 odsto izašlih birača podržalo nezavisnu Kataloniju, ali i prenebregava podatak da je na referendum izašlo tek 37 odsto birača 2,3 miliona.

Katalonci, naravno, nisu prezadovoljni svojim statusom u okviru Španije, veruju da, kao jedan od najrazvijenijih i najbogatijih regiona, u državnu kasu daju mnogo više nego što dobijaju, da su im ekonomska kriza i državni dugovi svaljeni na vrat zbog nesposobnosti vlade u Madridu i da je vreme da prestanu da plaćaju za njihove greške. Ipak, ne odlučuju tako lako ni da napuste državu.

Ali, u pozivanju na volju glasača Mas i njegovi istomišljenici se oslanjaju prvenstveno na sopstvene procene. Istraživanja, međutim, pokazuju nešto drugačije rezultate. Prema podacima španske Metroskopije, centra za istraživanje javnog mnjenja, 43 odsto glasača bi podržalo nezavisnost od Španije, 42 procenta bi glasalo da se ostane u okvirima države, dok su ostali neodlučni.

Istovremeno, iz Madrida stižu poruke da od referenduma neće biti ništa. Barselona je upozorena da bi proglašenje nezavisnosti imalo ozbiljne posledice, a da nema izgleda da bi novonastalu državu priznali EU i Ujedinjene nacije. To je put koji ne vodi nigde, upozorio je Hoze Garsija Margalo, španski ministar inostranih poslova, dodajući da je sve spremno u slučaju jednostranog proglašenje nezavisnosti.

Španska vlada ne namerava da dozvoli katalonsko poigravanje državnim granicama i u tome su složne i vladajuća konzervativna Narodna partija i opoziciona socijalistička PSOE. Ustav Španije dozvoljava i mogućnost da se regionalna autonomija suspenduje i zagovornicima katalonske nezavisnosti već je poručeno da je, ako odu predaleko, i ta mogućnost na stolu.
Ali to, izgleda, nije previše uplašilo Masa i njegove saveznike. Oni su, kako kažu, u slučaju pobede na izborima spremni da nastave proces bez obzira na pretnje iz Madrida. Ostaje da se sačeka septembar i šta će reći glasači.

Marijano Rahoj, španski premijer, ipak je, pre rezultata, kratko poručio: Neće biti nezavisne Katalonije.