Život smo pretvorili u rijaliti

Foto Zoran Lončarević

Za 100 dana, koliko je na mestu poverenice za ravnopravnost, kroz ruke Brankice Janković je prošlo više pritužbi nego u celoj 2014. Na pitanje da li to znači da smo gori, odmahuje glavom i kaže da smo samo postali svesniji prava i načina na koji možemo da se za njih borimo. Ipak, da nije lako nije. Čim se založila za to da humanost prema izbeglicama sa Bliskog istoka proširimo i na mogućnost da im ponudimo život ovde, našla se na udaru svih koji u takvim prilikama udaraju. Za NIN pojašnjava šta je njen predlog podrazumevao.

U proteklih dva meseca smo i kao pojedinci i kao država iskazali visok nivo tolerancije i razumevanja za tuđe probleme, iako svojih imamo više nego dovoljno. S druge strane, za nas kao društvo moglo bi da bude korisno da u manjim mestima, gde nedostaju određeni profili zanimanja, ponudimo pre svega visokoobrazovanom delu migranata, mogućnost za novi život. To bi dovelo ne samo do praktične koristi već i do toga da uspešnije gradimo Srbiju kao otvoreno multietničko, multikulturno i ravnopravno društvo. Naravno da 99 odsto migranata ima drugi cilj odlazak u razvijenije zemlje i trebalo bi im omogućiti da na što dostojanstveniji način to učine. Na oba ova načina potvrđujemo se kao kredibilan i proaktivan partner koji učestvuje u rešavanju problema, iako ni na koji način nismo doprineli da ti problemi nastanu i dobiju ovolike razmere, kaže Jankovićeva.

Koliko je to moguće ako imamo u vidu nezaposlenost u Srbiji?

Nijednog trenutka ne sporim da kod nas postoji problem nezaposlenosti i da se mora rešavati. Već sam ukazivala da su naši mladi ljudi diskriminisani i da je potrebno hitno raditi na popravljanju njihovog položaja. Ali, postoje i deficitarna zanimanja, jer u nekim sredinama nema naših ljudi određenog profila.

To nije bilo dovoljno uverljivo za one koji su vas upitali da li ćete i džamije da im gradite?

Veoma mi je značajno što živimo u zemlji u kojoj možemo da imamo i javno izrazimo drugačije mišljenje. Sa mnogima se ne slažem, ali ću uvek braniti svačije pravo da iznese svoj stav. Naravno dok je u pitanju mišljenje, a ne diskriminatorski stav, vređanje ili pretnja. Niko ne sme da kaže da su predstavnici neke druge nacije građani drugog reda, šta god lično mislio i o tome nema polemike. Vredi se boriti za istinsko uživanje proklamovanih ljudskih prava. To je dobra investicija u budućnost svih naših građana i građanki, a ne samo obaveza u okviru evrointegracija.

Da li vas je iznenadilo što je veliki deo građana, nezavisno od politike i političara, pokazao visok stepen empatije u odnosu na izbeglice sa ratom zahvaćenih područja?

Položili smo ispit tolerancije. Sigurno ima uticaj naše iskustvo iz prošlosti, svi se sećamo kolona izbeglica, a pomaganje ljudima u nevolji je deo našeg kulturnog identiteta.

Ali zašto iznenađujemo pozitivno kada su u pitanju migranti, a negativno kada su u pitanju Romi ili LBGT populacija?

I po tom pitanju smo krenuli u dobrom pravcu. Nadam se da će se svest o prihvatanju različitosti razvijati. Mi u budućnosti moramo da je prihvatimo i da stvaramo otvoreno, tolerantno i kulturno društvo. I postoje određeni pomaci. Parada ponosa je 2014. održana, uz visoke mere bezbednosti, ali je, ipak, održana. To je pomak. Ove godine bi već mogla da postane demokratski i ustaljeni oblik borbe LGBT građana u cilju poboljšanja kvaliteta njihovog života. Uspeli smo da se priča o problemima LBGT populacije, o čemu političari dugo nisu želeli ni da razgovaraju. Ne mogu da kažem da je za njih to postalo pitanje na najvišem nivou, ali počinju da shvataju da ljudska prava nisu višak.

Kako se u tu ocenu uklapa činjenica da je prilikom skupštinske rasprave o vašem imenovanju jedan poslanik SNS-a uvredio pripadnike LGBT populacije?

Zbog govora Aleksandra Martinovića nekoliko NVO je podnelo pritužbu instituciji poverenika za ravnopravnost, postupak je u toku i o njemu ne mogu da se izjašnjavam dok se ne završi. Ali sam nekoliko puta do sada upozorila da bi nosioci javne vlasti morali da stvaraju atmosferu tolerancije i razumevanja. Trebaće nam više nego što danas mislimo.

Upozorili ste i Radoslava Milojičića Keneta da ne sme da krši pravo slepe devojčice na obrazovanje, pa se nije dogodilo ništa.

Lokalne samouprave u najvećem broju slučajeva postupaju po preporukama poverenika, a imamo i korektnu saradnju i po drugim pitanjima koja se tiču zabrane diskriminacije i dostizanja pune ravnopravnosti. Opština Smederevska Palanka, na čelu sa predsednikom, izuzetak je. Diskriminisala je učenicu sa invaliditetom, otežala ostvarivanje prava na obrazovanje, jer joj nije obezbedila prevoz. Nakon isteka roka za postupanje po preporuci izrekli smo opomenu, preporuka nije sprovedena i u skladu sa Zakonom smo o tome obavestili javnost. Videćemo da li će ta mera imati efekta. Meni je ovakvo ponašanje nedopustivo.

Uveli smo inkluziju u škole za decu sa invaliditetom, doneli zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i šta smo na kraju dobili?

Jedan deo je na taj način dobio posao i to je i te kako bitno. Ali, ne samo da nismo rešili problem, već ga tek sada uviđamo. Poslodavci mi kažu da bi veoma rado zaposlili osobe sa invaliditetom, ali da im je potreban profil zanimanja koji oni nemaju. To je delimično posledica iz prethodnog perioda, pre i tokom devedesetih, kada je veoma mali broj osoba sa invaliditetom imao priliku da se obrazuje. Sada je uvedeno inkluzivno obrazovanje, ali nam predstoji da vidimo šta se sa njim događa u praksi. Još uvek nemamo udžbenike u kojima možemo da vidimo decu druge boje kože ili u kolicima za osobe sa invaliditetom. Ni deo nastavnika ne razume koncept, a neretko i poneki direktori izjave da nemaju vremena za inkluziju! Zato se bojim da se i kroz 15 godina ne suočimo sa problemom da osobe sa invaliditetom ne mogu da se zaposle, jer nemaju potrebna znanja i veštine.



Sudeći po vašim upozorenjima problem predstavljaju i mediji, koji se ne ustručavaju da koriste uvredljive nazive za pripadnike drugih nacija ili da zlostavljače prikazuju kao dobre momke. O čemu je tu reč?

U velikoj meri o neznanju i to se najlakše rešava. Nekada se radi o nerazumevanju, nekada o zloj nameri, a veoma često se kao opravdanje navodi profit i to me najviše brine. Povodom poslednjeg slučaju porodičnog nasilja, u kom se radilo o javnoj ličnosti, a nedopustivo je da se iznosi identitet žrtve, otvorila se sramna polemika između onih koji su na strani žene i onih koji su na strani muža. Navođene su irelevantne pojedinosti iz života žrtve sa ciljem da se ona omalovaži, čime je posredno implicirano da je izazvala nasilnika i da je time nasilje opravdano. U nekim privatnim razgovorima mi je rečeno da to prodaje novine, da su batine, svađe i razvodi poznatih tiražni i da to moraju da ponude publici.

A ko je stvorio takvu publiku?

Mi. Ne mislim na sebe, ne mislim na vas, ali mislim na društvo koje je godinama gajilo takvu kulturu. Naša poruka nije bila rad, već da se preko noći može doći do para i da je dobar način za to učestvovanje u raznim rijalitijima u koje sada pretvaramo i sopstvene živote.

Kako komentarišete činjenicu da će ove godine biti posebno održana parada LBG populacije, a posebno transrodnih osoba?

Na to gledam kao na unutrašnje pitanje LGBT zajednice, a nesuglasice su sastavni oblik svake demokratije i prilika za redefinisanje i unapređenje rada svih aktera. Podržavam oba skupa, kao i bilo koji drugi koji ima za cilj smanjenje diskriminacije u društvu, odnosno kroz koji se građani zalažu za ostvarivanje svojih prava. Problemi transrodnih osoba su u prethodnom periodu potpuno neopravdano bili zapostavljani i dobro je da imamo skup na kome će oni postati vidljiviji. Radi se o ljudima koji se suočavaju sa veoma ozbiljnim problemima, počevši od pravnog prepoznavanja rodnog identiteta, pitanja ličnih dokumenata, a zatim je tu senzibilizacija javnosti i druga važna pitanja. Zamislite kako se oseća i šta doživljava osoba koja liči na ženu, a u ličnoj karti piše da je muškarac. Problemi ne prestaje promenom pola, jer se tada otvaraju nova pitanja, imovine ili dece, posebno ako je ta osoba bila u braku.

Plašite li se da će vas zbog ovoga već sutra neko optužiti da rušite porodicu?

Svima je najveća vrednost porodica, a LBGT osobe, takođe, imaju porodice koje se i te kako suočavaju sa ozbiljnim problemima. Šta mislite kako se osećaju roditelji kada shvate da njihovo dete pripada manjinskom delu koji je često izložen osudama i napadima. Zar nije naša obaveza da podržimo i njih i da im pomognemo da bi održali svoju porodicu.

Možete li da zamislite situaciju u kojoj na ulici svoja prava traže roditelji dece sa invaliditetom koja bi trebalo da budu deo inkluzije, a koja se suočavaju sa ljudima poput predsednika opštine Smederevska Palanka?

Mogu, i povremeno se dešavalo, ali je veliki problem što se u društvu i dalje doživljava kao sramota da imate dete sa invaliditetom. To je posledica socijalističke Jugoslavije u kojoj su se gradile velike ustanove za smeštaj dece i odraslih sa invaliditetom, koji su ponekad živeli skriveni od javnosti, u institucijama udaljenim od većih gradova i opština. Zato sada moramo da dokazujemo da biti različit ne znači biti manje čovek. To Srbija, u kojoj želimo da živimo, mora jednom da pokaže.

Kako se osećate dok to pokušavate da dokažete, a radite u prostoru teško pristupačnom osobama sa invaliditetom?

Ako me pitate da li mi je neprijatno jeste. Problem je to što bi u instituciji trebalo da radi tri puta više ljudi, a ne možemo da ih zaposlimo jer nemamo mesta ni za još jednu stolicu. Ali, mnogo je veća neprijatnost to što ljude koji koriste šira kolica nekada moramo da nosimo uz stepenice, jer je prolaz uzan. I nismo samo mi u toj poziciji. Radi se o nemarnom odnosu prema mnogim institucijama, svih vlasti, na šta je i DRI nedavno upozorio. Međutim, verujem da će premijer Vučić ispuniti obećanje i obezbediti nam adekvatan prostor, iako to nije njegov posao već nadležne Republičke direkcije za imovinu. Ovaj prvi sastanak je bio vrlo koristan, jer smo pričali o suzbijanju svih vidova diskriminacije i načinu zaštite svih posebno osetljivih grupa građana i građanki.

A onda ćete moći da zaposlite potrebne ljude? Ili to zavisi od nadležnog skupštinskog odbora koji će, po Zakonu o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, procenjivati vaše potrebe?

Ništa ne bih ni dodala ni oduzela onom što je tim povodom u NIN-u napisao Saša Janković u reakciji na intervju sa ministarkom Kori Udovički, koja je pokušala da odbrani zakon. Bilo je to oštro i bez veze.