Ništa bez Mercedesa

Foto Đorđe Kojadinović

Premalo da bi se izdržavalo 270 radnika sa prosečnom platom od 35.000 dinara i platili tekući troškovi. Ova godina nije nalik nijednoj prethodnoj.
Ovo bi trebalo da bude naša najbolja godina u poslednjoj deceniji, a sledeće očekujemo više posla, optimističan je Aleksandar Vićentić, generalni direktor Ikarbusa, jednog od 17 preduzeća koje je država zaštitila od poverilaca do maja 2016.

I zaista, malo je onih koje smo tokom posete fabrici zatekli da se odmaraju. Vrcale su varnice, pripremala se stakla za montažu na čuvenu šasiju Mercedesa, u drugom autobusu stavljali podovi, grupa radnika je remontovala autobus GSP-a...

Kako je bilo prošle godine, kada nije bilo posla, sada je dobro. Ne znamo šta da očekujemo, ali se nadamo da će nešto biti učinjeno, kaže jedan varilac, nekada zaposlen u Zmaju koji je ugašen.

Nisam preveliki optimista. Predugo traju problemi. Videćemo šta će političari odlučiti, kaže drugi.
Nadu ulivaju aktuelni poslovi. Direktor tvrdi da je vrednost ugovorenih poslova za ovu godinu 20 miliona evra. Za pozitivno poslovanje, isključujući dugove, neophodno je da proizvedemo 90 solo autobusa godišnje, a mi ćemo imati i više od toga. Uz to, dobili smo 3,5 miliona evra vredan posao rekonstrukcije 80 autobusa koje smo pre sedam godina izvezli u Ujedinjene Arapske Emirate, radimo remonte za GSP Beograd, a do kraja godine učestvovaćemo i očekujem da ćemo pobediti na još nekim tenderima, kaže Vićentić.

Nije, međutim, svake godine tako. Dugovi Ikarbusa su postali duplo veći od vrednosti kapitala. To je i razlog zašto pojedini radnici nisu preveliki optimisti i spremni su za svaki scenario. Ukoliko nas država pusti niz vodu, sutra mogu da dođu poverioci, stave katanac na kapiju i zatvore fabriku, kaže jedan od radnika dok mu se niz lice slivaju graške znoja.
Drugi u prolazu pita direktora da li će biti skraćenja radnog vremena zbog nesnosnih temperatura. Neće, odgovara direktor koji će morati da nađe još tridesetak radnika da bi se ispoštovali rokovi isporuke. A pronaći dobrog radnika, verujte, uopšte nije lako, dodaje.

Izgleda da se marketinška igrarija oko ulaska Mercedesa u zemunsku fabriku, kako je premijer najavio krajem 2013, iako se zapravo radilo samo o kupovini mercedes šasija i mogućnosti korišćenja znaka nemačkog giganta, isplatila Ikarbusu.

Više od polovine autobusa koje ćemo isporučiti tokom ove godine će biti napravljeni na Mercedesovoj šasiji. Samo na tom jednom modelu prihodovaćemo osam miliona evra. Saradnja sa Mercedesom nam je mnogo značila u komercijalnom smislu i dosta nam je pomogla da krenemo u izvoz, a u narednih mesec dana očekujemo potpisivanje velikog višegodišnjeg ugovora, tvrdi Vićentić.

Glavobolja zbog starih dugova, međutim, ne prestaje. U kompaniji pišu unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) i misle da se mogu dogovoriti sa poveriocima, a najveći su država i Inteza banka.

Najveći deo duga je nastao od 2005. do 2009. zbog viška zaposlenih. Loša privatizacija 2008. je dokrajčila preduzeće, da bi nam 2012. tenderskim uslovima bilo onemogućeno da učestvujemo na tenderu vrednom 65 miliona evra, koji je raspisao Grad Beograd. Grad je nabavio oko 200 autobusa od poljskog proizvođača Solaris za 65.000 evra više nego što bi koštali naši. Da smo dobili taj posao mogli smo da vratimo dugove i izađemo još tada iz restrukturiranja, tvrdi Vićentić.

Radnici i direktor se slažu u jednom Ikarbusovi autobusi su konkurentni, a daleko povoljniji od vozila većine proizvođača. Nemamo viška zaposlenih, pratimo najnovija dostignuća u proizvodnji autobusa, nisu potrebna velika ulaganja, plaćamo redovno plate i doprinose. Zato očekujemo od države pomoć u vraćanju dugova, kaže Vićentić i dodaje da oko 100 proizvodnih firmi u Srbiji radi za Ikarbus budući da 50 odsto delova dolazi sa domaćeg tržišta.

Moj deda je radio u Ikarbusu, ujak mi je radio u Ikarbusu, brat mi radi u Ikarbusu. Za nas je Ikarbus više od fabrike i plate, kaže jedan od radnika.