Kiš i njegovi kišijanci

Vreme nesumnjivo ludački teče kroz klepsidru peščanog sata. Za koji dan nakon štampanja ovog teksta, baš 15. oktobra, navršiće se dvadeset šest godina od smrti Danila Kiša. Mnogo je godina prošlo, i više od dvadeset pet njih u nizu čini svoje. Nakon smrti i najveće sahrane jednog srpskog pisca u poslednjih četvrt veka, godine grke, godine zbunjujuće nastavile su da se ređaju, i ovo više nije ni ono vreme koje je Kiš ostavio: nema više ni onih protivnika, pa ni onih viših ciljeva za koje se on do poslednjeg daha zalagao. Mit o Kišu, međutim, i dalje se na Balkanu i u Srednjoj Evropi prepričava od usta do usta i zanimljivo je da je majstor kao svoje nastavljače i sledbenike, od Čikaga do Lvova, mahom ostavio mlade, ili one koji se takvim osećaju, Jugoslovene i one koji se takvim osećaju, antinacionaliste ili one koji se takvim osećaju i da ne zaboravim Miteleuropljane ili one koji se takvim osećaju. Među njima se nalaze pisci, kritičari, novinari, istoričari, bibliotekari i političari, a kako ih sve vezuju labave spone, jer mladost brzo prođe, Jugoslavije i Miteleurope više nema, a nacionalizam buja kao korov, pa žnjeo ga ne žnjeo – to su uglavnom neki ljuti i razočarani ljudi. Da li bi ovo pozdravio Danilo Kiš, pitanje je na koje se ne može dati pouzdani odgovor. Ono što je, međutim, lako uočljivo jeste da su se nastavljači okupili više sledeći Kišov „zoon politikon“ nego njegov, da ga tako nazovemo, „zoon epikon“, to jest kao da su više iskočili iz Časa anatomije, nego iz Grobnice za Borisa Davidoviča ili Enciklopedije mrtvih. Prevedeno na svakodnevnu praksu, to znači zaklinjanje u Kišovu Slobodu, Kišovu Nezavisnost Pisca, Kišovo Nepripadanje nijednoj nacionalnoj književnosti, i tako dalje. Sledeći korak u ovom svrstavanju je pokušaj da se ta politička hrana „provari“ kroz jezik književnosti. E, tu nastaju problemi, jer zakletve se teško pretaču u veliku književnost. Ovo je dobro znao Kiš, kada je u svojim delima suspregao zverski dvadeseti vek, ali nije napisao političke sage, već je za sobom ostavio nesravnjive objekte lepote. Još preciznije rečeno: Kiš je zarana na katedri Svetske književnosti naučen da je etika starija i jača sestra estetike, ali da u književnom delu, kao u nekom mitu, caruje jedino mlađa i lepša estetika, i da je i u literaturi etika takođe obavezna, ali prisutna onoliko koliko joj dozvoli ova prelepa slabija sestra estetika. Ovu jednostavnu lekciju, međutim, nije tako lako naučiti, ma kako ju je lako ispisati kao formulu čak i u jednom novinskom tekstu kakav je ovaj. Ukoliko, dakle, književno delo krene da se kroji po velikim šnitovima slobode, pa se na to prišivaju ogromna i kitnjasta dugmad nezavisnosti i sve opervažuje neprestanom borbom za demokratiju kao svilenom postavom poetskog odela – to literarno delo je na najboljem putu da postane osrednje. Ali takve knjige su se pisale i pisaće se, jer borba se nastavlja, iako neprijatelj novih kišijanaca sve više liči na vetrenjače. „Naši“ su se već odavno pomešali sa „njihovima“, te nas partije desnice uvode u Evropu, a desničari koji odande, iz te velike Evrope, sebe časte lepim nazivom „desni centar“, izgleda da će u narednoj deceniji biti jedini stvarni zaštitnici ujedinjenog Starog kontinenta. A čim se mrdne iz Evrope, čuda postaju još veća. Kina XXI veka izgleda je udarila poslednji klin u kovčeg slobodarstva shvaćenog po hladnoratovskoj modi XX veka, jer je – za sada barem – dokazala da slobodno privredno preduzetništvo uopšte ne mora da krene iz duha politički slobodne individue. Ovome se ne treba čuditi. Novo stoleće mnogo temeljnije je proteralo boga nego melanholični XIX i podivljali XX vek, te je na pozornici, kao jedino božanstvo, ostao novac. Koga briga ako Komunističkoj partiji Kine ne pada na pamet da sprovede prve „slobodne višestranačke izbore“, kad se broj juanskih milijardera iz dana u dan povećava, i kad su se poslednjih nedelja svi toliko zabrinuli zbog zaostajanja kineske ekonomije kao da su im Kinezi braća rođena. Da li bi se u ovom, ideološki pervertiranom XXI veku snašao i sam Kiš, veliko je pitanje, jer je i on sam okosnicu svoje vanknjiževne borbe video u borbi „sam protiv svih“. Ali, on je bio original koji je ipak imao sreće da živi na samom kraju jednog originalnog vremena. Kako danas izgleda napraviti kopiju originala, nije teško pogoditi. Kao u nekoj pozorišnoj predstavi moraju se napraviti sile neslobode koje ideološki cenzurišu prometejskog pojedinca, koji, sa svoje strane, nastavlja borbu kao David protiv Golijata, egzistencijalistički shvatajući da bez tih golijata ne bi bilo ni njega, slobodara, kome je jedini dom njegova Literatura! Bulevar neuverljivosti tako je široko trasiran i samo treba sesti u romaneskna kola i dodati gas... Pisac ovih redova zato misli da svaki književnik pripada svojoj eposi, te da se pod hitno treba manuti pisanja neokišovskih dela. Tužno je to ili nije: Kišov vek i njegova borba su završeni. Sloboda je došla na ruševinama Berlinskog zida i pokazala da ne ume da peva kao što su sužnji poput Kiša pevali o njoj, te je za majstora najveća sreća što je svojom smrću za dvadeset četiri dana pretekao takvu slobodu. Nove pisce čekaju mnogo veći izazovi. Oni će zauvek morati da napuste moralizatorske pozicije sveznajućeg pripovedača, a od njih će se tražiti da se spuste i među dobre i među zle junake – i glume i jedne i druge. Rečju, novi književnici našeg vrlog stoleća moraju daleko suptilnijim i okretnijim poetičkim sredstvima da sačuvaju posede književnosti koja se, bez razlike, i danas zasniva jedino na lepoti. Kuda, dakle, posle Kiša u svetu bez Kiša? Istinski veliki neokišovski roman koji bi trebalo napisati, imao bi upravo prethodno pitanje za temu, a čini se da ga, bez trunke cinizma, niko bolje ne bi napisao nego najtalentovaniji od Kišovih sledbenika. Konkurs je otvoren. Nin-ova nagrada zacelo čeka pobednika.