Najskuplja rekonstrukcija vlade

Najskuplja delimična rekonstrukcija vlade u istoriji Grčke. Ovo je jedan način da se opiše ishod grčkih parlamentarnih izbora 20. septembra. Zapravo, s par izuzetaka, isti ministri vratili su se u iste kancelarije kao pripadnici administracije koju je podržao isti neobičan par partija (levičarska Siriza i mlađi partner, desničarski Nezavisni Grci) koje su dobile tek neznatno manji broj glasova nego prethodnog puta.

Ali ovaj privid kontinuiteta navodi na pogrešan zaključak. Dok je procenat glasača koji su podržali vladu ostao relativno nepromenjen, od 6,1 milion Grka koji su se 5. jula na referendumu izjašnjavali o produženju važenja produži-i-pretvaraj se kreditnog paketa, koji je podrazumevao sprovođenje oštrih mera štednje, sada 1,6 miliona njih nije izašlo na glasanje. Gubitak tolikog broja glasača u roku kraćem od dva meseca izraz je dramatične promene u raspoloženju biračkog tela - od strasnog do sumornog.

Ova promena u raspoloženju refleksija je mandata koji je premijer Aleksis Cipras tražio i dobio. U januaru, kada sam stajao uz njega, od birača smo tražili da podrže našu rešenost da okončamo produži-i-pretvaraj se pakete pomoći koji su Grčku gurnuli u crnu rupu i poslužili kao šablon za sprovođenje politike drastične štednje širom Evrope. Vlada koja se 20. septembra vratila na položaj ima suprotan mandat: da produži-i-pretvaraj se program primeni - i to u njegovoj najtoksičnijoj varijanti dosad.

Nova Ciprasova administracija to zna. Cipras razume da je njegova vlada na tankom ledu fiskalnog programa koji ne može da uspe i reformske agende koje se njegovi ministri gade. I mada su birači postupili mudro birajući njega i njegovu vladu, a ne konzervativnu opoziciju, kao one koji će sprovesti program koji ubedljiva većina Grka prezire, realnost agende zasnovane na oštrim merama štednje će raspoloženje javnosti staviti na test.

Ciprasova vlada rešena je da sprovede dug spisak recesionih mera. Tri takve mere u fokusu imaju poresku lavinu koja će uslediti: od preko 600.000 poljoprivrednika biće zatraženo da plate dodatne poreze za 2014. i unapred uplate preko 50 odsto procenjenih poreskih obaveza za narednu godinu. Nekih 700.000 malih firmi (uključujući slabo plaćene radnike primorane da operišu kao privatni davaoci usluga) moraće unapred da uplate 100 odsto (da, dobro ste pročitali) poreza za narednu godinu. A od iduće godine, svaki trgovac biće suočen s porezom na obrt od 26 odsto od prvog evra koji zarade - dok će se u isto vreme od njih zahtevati da tokom 2016. unapred uplate čitavih 75 odsto poreza za 2017.

Osim ovih besmislenih povećanja poreza (koja uključuju i značajna povećanja poreza na promet), Ciprasova vlada pristala je i na kresanje penzija i dvorišnu rasprodaju državne imovine. Čak i proreformski orijentisani Grci žustro reaguju na agendu koju je nametnula trojka Evropske komisije, Evropske centralne banke (ECB) i MMF-a.
Cipras pokušava da postavi dve linije odbrane pred nadolazećim cunamijem bolnih mera, i tako minimalizuje nezadovoljstvo javnosti. Prva linija odbrane je pritisak na trojku da ispuni obećanje o otvaranju pregovora o olakšanju dužničkog tereta onda kad recesiona agenda bude u potpunosti sprovedena. Druga linija odbrane počiva na obećanju paralelne agende usmerene na ublažavanje najgorih efekata programa trojke. Ali obe linije su u najboljem slučaju porozne, s obzirom na surovu realnost grčkih ekonomskih prilika.

Nema sumnje da će grčka vlada izboriti delimično olakšanje dužničkog tereta. Dug koji se ne može otplatiti ionako je, na jedan ili na drugi način, vid kresanja tog duga. Ali grčki poverioci su već dva puta morali da pristanu na takva kresanja, prvo u proleće 2012, drugo u decembru te godine. Avaj, ta kresanja, iako značajna, usledila su prekasno i bila su i nedovoljna i toksična u okvirima svojih finansijskih i pravnih parametara.

Pitanje s kojim se suočava Ciprasova vlada stoga je da li će sledeće kresanje dugova imati veće terapeutsko dejstvo od onog prošlog. Da bi se grčkoj privredi pomoglo da zaceli rane, olakšanje dužničkog tereta mora u isto vreme da bude i značajno i da posluži kao poluga za eliminisanje najvećeg dela novih mera štednje, koje sada garantuju samo obrtanje još jednog kruga u dužničko-deflacionom ciklusu. Preciznije rečeno, smanjenje duga mora da bude praćeno snižavanjem ciljanog srednjoročnog primarnog budžetskog suficita, sa sadašnjih 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) na ne više od 1,5 odsto. Ništa drugo ne može grčkoj ekonomiji pomoći da se oporavi.

Da li je nešto tako politički moguće? Jedan nagoveštaj pojavio se u nedavno objavljenom članku u Fajnenšel tajmsu, u kome se Klaus Regling, čelni čovek Evropskog stabilizacionog mehanizma, vratio mantri trojke da Grčkoj nije potreban značajniji otpis duga. Regling možda sam po sebi nije jedan od ključnih igrača, ali on nikad ne progovara bez razloga, niti izjavljuje bilo šta što bi bilo u kontradikciji s onim što zastupaju ECB i nemačka vlada.

Naravno, tu je i MMF, čiji će ljudi svakome ko je spreman da ih sasluša reći da grčki dug mora da bude srezan za približno jednu trećinu, ili 100 milijardi evra. Ali ako je nedavna prošlost ikakav indikator za ono što sledi u bliskoj budućnosti, argumenti MMF-a će biti pobijeni.

Ovo Ciprasa ostavlja samo s drugom linijom odbrane: paralelnim programom. Ideja je da se biračkom telu pokaže kako je vlada u stanju da kapitulaciju pred trojkom kombinuje sa sprovođenjem vlastite reformske agende, koja bi uključivala povećanje efikasnosti i udar na oligarhiju, čime bi mogla da budu oslobođena sredstva za olakšanje tereta štednje najugroženijim slojevima stanovništva.

To je projekt vredan podrške. Ako vlada u tome uspe, to bi potencijalno moglo da donese preokret. Ali da bi do toga došlo, vlada mora da ubije dve aždaje u isto vreme: nekompetentnost grčke državne administracije i neiscrpnu snalažljivost oligarhije vešte u odbrani sopstvenih interesa - uključujući i njene snažne veze s trojkom.
Project Syndicate, 2015.