Poraženi pobednici

Foto AP

Ako je nekom potreban višestruko ilustrativan primer koliko varljiva može da bude izborna i postizborna matematika, ne mora da ide dalje od upravo održanih parlamentarnih izbora u Portugaliji.

Na prvi pogled stvar je (relativno) jasna. Vladajuća koalicija Socijaldemokratske stranke - koja je, uprkos imenu, sve samo ne socijaldemokratska - i njenog mlađeg partnera, konzervativne Narodne partije, osvojila je najviše glasova, nekih 37 odsto, i zadržala na pristojnom odstojanju glavnu opozicionu partiju, socijaliste (čiju istinsku ideološku orijentaciju takođe ne treba poistovećivati sa imenom stranke), sa nešto preko 32 procenta. Čim se, međutim, ovi podaci stave u širi kontekst, stvari postaju komplikovanije.

Pre svega, socijaldemokrate i narodnjaci su, nastupajući u koaliciji - uz izlaznost od mizernih 56,9 odsto (najmanje od obnove demokratije u zemlji 1974. godine) i DOntov izborni sistem koji blago favorizuje najveće stranke - osvojili manje glasova nego što su ih na prethodnim izborima 2011. socijaldemokrate dobile same. Tada su ove dve stranke, nastupajući samostalno, ukupno osvojile preko 50 odsto glasova, što im je u 230-članom parlamentu obezbedilo 132 poslanička mesta i četiri godine stabilne vladavine. Sada su, čak i ako im pripadnu četiri mesta čija raspodela zavisi od glasova mnogoljudne portugalske dijaspore (ti rezultati znaće se 14. oktobra), daleko od minimalnih 116 mandata potrebnih za većinu: trenutno ih imaju 99. Moglo bi se stoga reći da su nominalni izborni pobednici ujedno i najveći gubitnici, jer se, u celini posmatrano, Portugalija pomerila ulevo: socijalisti su svoj izborni skor popravili za četiri procenta, a osvojili su i više glasova u odnosu na 2001; Levi blok - tamošnja verzija Sirize ili Podemosa - više je nego udvostručio broj poslanika; a uobičajeni deo kolača, po mandatima tik iza Levog bloka, dobili su i komunisti stare škole, u Portugaliji mnogo žilavija sorta nego njihovi drugovi i drugarice drugde u zapadnoj Evropi.

I tu se sad stiže do još jedne matematičke nelogičnosti koja je politički zapravo sasvim lako objašnjiva: stranke nominalne ili stvarne levice na ovim izborima su, ukupno uzev, odnele jasnu pobedu i teoretski bi bez problema mogle da naprave vladu s većinom u parlamentu. Ali to se neće desiti, jer su i njihove međusobne političke i ideološke razlike podjednako velike kao one koje razdvajaju formalnu levicu i desnicu: Levi blok i komunisti u svojim programima imaju za proevropski orijentisane socijaliste apsolutno neprihvatljive stavove, poput zalaganja za napuštanje evrozone ili izlazak iz NATO. A sve ovo u konačnom zbiru znači da je, osim što je desnica koja je pobedila na neki način i izgubila, i levica koja je izgubila u stvari pobedila - samo što će ipak završiti na gubitničkoj strani. Jednostavno, zar ne?

U tako varljivoj konstelaciji, formalni izborni pobednik, dosadašnji premijer Pedro Pasos Koeljo, pred sobom ima dva izbora, od kojih svaki ima ozbiljne mane. Ili da formira manjinsku vladu koja bi pri donošenju ključnih odluka morala da zavisi od najvećeg rivala, socijalista - jer Levi blok i komunisti ni za živu glavu ne bi dali podršku Koeljovom bloku (inače, od povratka demokratije tamo nijedna manjinska vlada nije potrajala pun mandat); ili da nekako namoli socijaliste da pristanu na neprincipijelnu koaliciju koja bi morala da počiva na dogovoru o stvarima oko kojih dogovora, kako stvari stoje, ne može biti. Lider socijalista Antonio Košta uoči izbora je bio jasan: Razmotrio bih mogućnost formiranja velike koalicije, rekao je u jednom intervjuu, u slučaju invazije vanzemaljaca...

Nepremostivu prepreku za sklapanje savezništva Koeljove i Koštine stranke, koje se u osnovnim strateškim opredeljenjima i ne razlikuju toliko, predstavljaju, predvidljivo, neslaganja na planu socijalne i ekonomske politike. Koeljo je, kao najbolji evropski polaznik Merkel-Šojbleove škole ekonomskog oporavka, tokom prve tri godine mandata s najvišim ocenama položio sve ispite predviđene nastavnim planom sprovođenja rigoroznog programa štednje kojim je 2011. kreditorska trojka Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF-a uslovila odobravanje paketa pomoći od 78 milijardi evra, i bez koga bi portugalska privreda doživela potpuni krah. Koeljova vlada je to što se od nje zahtevalo tako štreberski sprovodila - pojedine stavke ispunjavane su pre vremena - da su je neki opisivali kao veću trojku od trojke. Kako god, u maju 2014, tačno tri godine od početka sprovođenja programa, on je zvanično okončan i Portugalija otad u klubu evrozone ponovo ima status i tretman ravnopravnog člana.

Posledice te prilježnosti? Poput izborne, i ekonomska statistika je varljiva. Posle trogodišnje recesije, portugalska privreda od prošle godine konačno beleži skroman rast, a nezaposlenost je s rekordnih 17,7 procenata 2013. ovog leta pala na (i dalje previsokih) 12,1 odsto. No naspram toga stoji čitav niz ubitačno loših statističkih podataka koji, istina, nisu posledica samo ekonomske politike Koeljove vlade, nego i nasleđenog stanja. Petina od 10,8 miliona stanovnika živi ispod linije siromaštva; 10 odsto najbogatijih Portugalaca poseduje 25,9 odsto nacionalnog bogatstva, 10 odsto najsiromašnijih samo 2,6. Najšokantnije od svega, ipak, zvuči podatak da je iz zemlje od 2011. do 2014, prema zvaničnim podacima, emigriralo 485.000 ljudi - pretežno, naravno, mladih i kvalifikovanih, bez kojih će se Portugalija, i inače jedna od država s najnižom stopom priraštaja na svetu (marginalno višom od srpske), u budućnosti pretvoriti u pustu zemlju.

U neoliberalna dostignuća Koeljove vlade spada sve ono viđeno poslednjih godina i drugde u Evropi - samo u još oštrijoj formi, kad se u obzir uzme da je reč o zemlji koja odranije ima status najsiromašnije na zapadnom delu kontinenta: socijalna davanja su skresana, porezi drastično povećani, plate u javnom sektoru smanjene a broj radnih sati podignut sa 35 na 40 (kako bi se dužina radne sedmice izjednačila s onom u privatnom sektoru). A nekima, pre svega opoziciji, sumnjivi su i pokazatelji koji govore o smanjenju nezaposlenosti: s tolikim odlivom radno aktivnog stanovništva i tolikim vladinim programima privremenog zapošljavanja - čiji su efekti vidljivi uglavnom samo u statistici, ne i u stvarnom životu - nije ni čudo da je broj nezaposlenih opao

Pa kad je sve to tako, rekao bi neko, što onda birači nisu bili oštriji prema vladajućoj koaliciji, odnosno što nisu u većem broju glasali za socijaliste - koji su, kakvi su da su, izbornu platformu ipak gradili na zalaganju za ukidanje ili popuštanje najoštrijih mera štednje - ili pak za stranke radikalne levice? Ali stvari nikada nisu tako jednostavne. Pre svega, kao što je već ukazano, Portugalci prošle nedelje jesu većinom glasali za opozicione stranke. No ključni deo objašnjenja leži u mentalitetskim i kulturološkim specifičnostima Portugalije, o kojima je NIN pisao u avgustu, i iz čijeg tumačenja se može razumeti zašto - za razliku od onog što se dogodilo u Grčkoj, ili što bi, mada u blažoj meri, još moglo da se dogodi u Španiji - tamo ni u jednom trenutku u izgledu nije bila drastična transformacija socio-političkog pejzaža. Kada se tome dodaju takođe već navedeni podaci o velikoj apstinenciji birača i enormno visokom odlivu stanovništva (a i jedno i drugo direktno proizlazi iz tih specifičnosti), eto i manje-više kompletnog odgovora zbog čega će Portugalija i nadalje ostati zaglavljena tu gde je. Nije slučajno fado onako setna muzika.