Strašan odgovor na velike nepravde

Foto AP

Žak Derida je marta 1992. posetio Beograd, i od zvezde francuske i kontinentalne filozofije očekivala se mesijanska objava, koja se uvek traži od umnih glava, naročito kada svet počne da se ruši. I Derida je bio prosvetljujući, ali je svetlo bilo neobično.
Treba neprestano pričati, tako je govorio Derida.

O užasnoj pariskoj večeri 13. novembra, koja je za sobom ostavila najmanje 136 mrtvih i 433 ranjenih mora se neprestano pričati, ali da bi se pričalo, svaki razgovor mora početi implicitnim Deridinim ne znam. Jer ko kaže da zna dakle, da ima sve premise i da iz njih dedukcijom izvlači nepobitan zaključak zašto je neko izrešetao ili raskomadao više od pet stotina ljudi koji su u petak uveče hteli da popiju hladno pivo ili topao čaj, pogledaju dobar fudbal ili poslušaju dobru muziku u najlepšem gradu planete laže. I to što svako može da predvidi posledice pariskog masakra upravo znači da ne (želimo da) znamo šta ga je izazvalo; možemo da ih predvidimo baš zato što smo ih gledali u NJujorku, u Madridu, u Londonu, u istom tom Parizu pre manje od godine. Da (želimo da) znamo uzroke, imali bismo rešenja, pa posledice ne bismo gledali.

Ko, na primer, nije mogao da predvidi kako će Francuska izgledati sedmicu nakon masakra?
Šok je dvostruke prirode. Prvo, svi su mislili da je Šarli Ebdo nešto najgore što je moglo da se desi. Ovo je milion puta gore mnogo mrtvih na šest lokacija koji su simboli nacije i grada. Bataklan je kultni teatar i koncertna sala, kafići u okolini su okupljališta svih bogatih, siromašnih, svih rasa i klasa, a na pariskom stadionu Francuska je osvojila Svetsko prvenstvo 1998. Jutros su premijer i ministar policije rekli da će biti novog napada, i atmosfera je kao pred zemljotres biće, samo ne znaš kakav, gde i kad. Najviše straha unosi to što je stručnjak za eksploziv i dalje na slobodi. Ne zna se ni gde je, ni ko je, ni šta sada radi. Vanredno stanje može da traje tri meseca, ali se uglavnom ogleda u odrešenim rukama policije, što je u noći između nedelje i ponedeljka dovelo do sto šezdeset hapšenja. Francuzi su pomalo kao Jugosloveni - bratstvo i jedinstvo - ali islamofobija je izgledna opcija, sa sve odmazdama. Strahuju i od Nacionalnog fronta, jer se Le Penova prva oglasila posle napada, i zahtevala potpunu izolaciju države, koja je, kaže, potpuno zakazala, a zvanični Pariz nastoji da politički konsoliduje društvo - pozvao je sve da se izjasne, od ekstremne levice do ekstremne desnice, priča za NIN iz Pariza Nenad Tomić, novinar RFI (Radija Frans internasional).


Foto AP

Od bratstva do islamofobije, dijalektičko klatno šeta se levo-desno, ali kada u Francuskoj nije tako? Što se odmazdi tiče, zanimljivo, iz Francuske nema nikakvih vesti o njima. Ali da li iko može da poveruje da to znači da nema ni odmazdi, uzimajući u obzir da su drugi Evropljani već počeli da svete Francuze? Supružnike Halid u Glazgovu su u nedelju mlatila petnaestorica, vičući da im to vraćaju u ime Pariza, ali opet - ne mlatimo li muslimane i inače? Sasvim nasumice, 10. novembra, tri dana pre pariskog masakra, muslimanki Asmi DŽami je meštanka u Minesoti razbila kriglu o lice zato što nije govorila engleski. Zašto je tog istog 10. novembra čovek u Londonu pokušao da ubije nepoznatu muslimanku gurajući je pred zahuktali metro, saznaćemo - ili nećemo - ali šta ćemo na planu visoke politike gledati, lako možemo predvideti.

Očigledan je zaključak da je Islamska država postala daleko opasnija organizacija nego što su vođe Evrope i SAD verovale da će postati. Napadi u Parizu - i obaranje ruskog putničkog aviona - trebalo bi da ujedine američku, rusku, evropsku i iransku politiku i delatnost, ali verovatno nećemo otići daleko u tom smeru. Previše je prepreka i ponosa, a premalo želje da se radi zajedno. Jedno se čini jasnim - Evropska unija implodira. Sasvim je moguće da ćemo videti kraj EU kao značajne organizacije. Evropske države ponovo nacionalizuju imigracionu i spoljnu politiku, kaže za NIN Stiven Mejer, nekada analitičar CIA i zamenik šefa Balkanske radne grupe američkih obaveštajnih agencija.

Ako se pitanje hoće li Evropa dugoročno biti hrpa tvrđava ili veliki hotel uopšte ozbiljno postavljalo a nije bilo razloga, uzimajući u obzir evropsku istoriju sada je odgovor belodan. Francuska će na hitnom sastanku ministara unutrašnjih poslova EU u Briselu 20. novembra tražiti suspenziju Šengenskog sporazuma, to jest povratak oružja na evropske granice, a predsednik Fransoa Oland je usput saopštio da će otvoriti još pet hiljada radnih mesta u policiji. Dakle, još malo više ćemo da mlatimo i lokalno, a kako će to izgledati globalno objašnjava u autorskom tekstu za Prodžekt Sindikejt, na koji NIN ima ekskluzivno pravo Ričard Has, nekada zadužen za planiranje politike u Stejt dipartmentu, sada predsednik Saveta za spoljne odnose, prestižnog njujorškog skupa mozgova.

Islamska država traži višestruko dejstvo. Jedno je vojno. Intenzivniji vazdušni napadi na ID ključni su, ali nikakva vazdušna sila neće sama obaviti posao. Ako treba zauzeti i sačuvati teritoriju, nužno je prisustvo na kopnu. Najbolje bi bilo da bliže sarađujemo sa kurdskim trupama i biranim sunitskim plemenima u Iraku i Siriji, i da budemo voljni da pošaljemo više vojnika i onih 3.500 Amerikanaca koji su već tamo, a možda i celih deset hiljada kako bi uvežbavali, savetovali i upravljali vojnim odgovorima.

Uzgred, to uvežbavanje, savetovanje i upravljanje vojnim odgovorima ne znači ništa drugo do novi kopneni rat SAD, dakle, još jednu poznatu nam posledicu sa svim poznatim nam posledicama.

Diplomatija nije manje značajna. Sirijski predsednik Bašar al Asad regrutna je poluga za Islamsku državu i mora da ide. Ali svaki naslednik mora da bude sposoban da održi red i da ne dozvoli Islamskoj državi da iskoristi vakuum, kao što se dogodilo u Libiji, smatra Has.

Kao što se dogodilo u Libiji. I kao što će se dogoditi u Siriji jer, rekosmo, znamo posledice baš zato što ne (želimo da) znamo uzroke.
Uredna promena vlasti može se postići samo uz rusku i iransku podršku. Kratkoročna mogućnost koju vredi ispitati jeste koaliciona vlada koju bi i dalje vodio predstavnik alavitske manjine. Vremenom bi se moglo doći do reprezentativnije vlade, iako je priča o izborima za osamnaest meseci maštovita. Ali ovakav kompromis može se pokazati i nemogućim. Zato je nužan jači vojni odgovor koji bi obezbedio veće i bezbednije enklave, koje bi bolje zaštitile civile i prenele borbu na teritoriju Islamske države. Sirija nije normalna država ni u jednom značenju te reči, i neće biti dugo, ako bude ikada. Sirija u enklavama ili kantonima bolji je model za blisku budućnost, ističe Has.


Foto AP

Zašto Sirija nije normalna država, ako se već pretvaramo da nekakve normalne države postoje? Zato što, kao značajan izvor svih jada, kao i cela Afrika i Bliski istok, ima gotovo frivolne kolonijalne granice i unutar i preko njih konfliktnu kolonijalnu zaostavštinu. I šta bi pod ovim okolnostima značilo crtanje kantona i enklava nego novo arbitrarno povlačenje granica, koje je debelo zaslužno za sav haos? Ali idemo dalje, rekosmo, budućnost je poznata.

Domaća bezbednost dakle, jačanje zaštite i na granicama i unutar njih moraće da se prilagodi povećanoj pretnji. Pojedince ili male terorističke grupe koje napadaju `meke mete` u otvorenim društvima ekstremno je teško sprečiti. Vrlo je moguće da će pretnja i realnost napada tražiti pomeranje ravnoteže odnosa privatnosti i kolektivne bezbednosti, navodi Has.

Ili, ljudskim rečnikom, Evropa bi po njemu, trebalo da se pretvori u kolosalni zatvor, kao i Amerika nakon 11. septembra. Te će se to i dogoditi. Još jednom posledice su poznate. Posledice su uvek poznate.

Najzad, reći o uzrocima svežeg pariskog pokolja čak i ono što se čini nesumnjivim da je teroristički napad u Parizu užasno nepravedan odgovor na užasne nepravde; da imperijalistička, zapadna, bela, naša civilizacija ubira plodove gneva koje je sama posejala; da će se među milijardama potlačenih uvek naći bezbrojni koji nemaju čemu boljem da se nadaju od toga da će im komade raznesene u samoubilačkom napadu skupljati 72 dženetske hurije; i da ti nesrećnici i dalje neće raznositi krivce, jer krivce uspešno čuvamo policijom i vojskom, zidovima i blindiranim automobilima, već anonimne njujorške službenike u kancelarijama, madridske radnike u vozovima, londonske turiste u metrou i parisku omladinu u noćnom provodu čak i reći takvo nešto nije dovoljno, jer to opet nije razgovor na koji je pozivao Derida, već vađenje ranije pečenih mišljenja iz frižidera. Svaki razgovor o 569 tragedija na Bulevaru Volter, u ulici Šaron, u Sen Deniju, mora da počne priznanjem da ne znamo zašto su se dogodile, i da shodno tome ne znamo kako da sprečimo da se ljudi iz noćne zabave vraćaju u kovčezima, jer tek od ne znamo počinje iskrena potraga za odgovorom. A ako ne želimo da znamo, ako nam je po meri naopaka civilizacija u kojoj svi znamo šta će se desiti jer ne (želimo da) znamo šta se desilo, onda ne moramo da se trudimo, jer su činjenice jasne:


Foto Profimedia

U praktičnom smislu poslednji teroristički napadi prouzrokovani su vojnim udarima Francuske na Islamsku državu. A Francuska u svom biću nije `multikulturalna` već `integrativna` država, verska uverenja nemaju mesta u javnom i političkom životu, te je stoga islamizam nespojiv sa vrednostima Francuske Republike, kako činjenice za NIN predstavlja Slobodan Zečević, naučni savetnik beogradskog Instituta za evropske studije.

I u toj sprezi akcije i reakcije, smrti Alžirca Keiredina Sahbija, 29-godišnjeg violiniste sa Sorbone, Francuza Valentina Ribea, 26-godišnjeg advokata, Italijanke Valerije Solesin, 28-godišnje studentkinje iz Venecije, Tunižanki Halime (36) i Hude (35) Sadi, sestara, biće kompletna tragedija, tek tren večne spirale zla, i kao takve potpuno beznačajne.