I dalje imamo mogućnost za revoluciju

Foto: Dalibor Danilović

U okviru trodnevne međunarodne konferencije Grupe za studije angažovanosti Instituta za filozofiju i društvenu teorijuKako delovati zajedno: od kolektivnog angažmana do protesta, jedna od vodećih feminističkih i kvir teoretičarki zapadne hemisfere DŽudit Batler održala je predavanje Ranjivost/Otpor u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Predavanje je privuklo veliku pažnju javnosti i u tom kontekstu se nadovezalo na trend dobre posećenosti u Beogradu gostujućih velikih imena filozofije, kao što je Slavoj Žižek, Žak Ransijer i Alen Badju. Organizatori procenjuju da je više od 1.200 ljudi pokušalo da prisustvuje izlaganju, ali je, nažalost, samo 450 njih moglo da uđe zbog ograničenog broja sedišta u sali, čija su vrata bila zatvorena već u pola sedam uveče. Obezbeđenje je, zbog pooštrenih bezbednosnih mera koje su rezultat skorašnje terorističke pretnje i napada u Parizu, bilo prinuđeno da na samom ulazu odvraća posetioce. O ovakvim merama sekuritizacije, njenom filozofskom i političkom angažmanu, problemima roda i pola, antisemitizmu i društvenom aktivizmu razgovarali smo sutradan, neposredno pre trosatnog okruglog stola posvećenog njenoj novoj knjizi Prema performativnoj teoriji okupljanja.

DŽudit Batler je profesorka komparativne književnosti na Berkliju u Kaliforniji. Postala je međunarodno poznata nakon objavljivanja knjige Nevolja s rodom 1990. godine, koja je izazvala dosta polemika unutar akademskih, feminističkih i LGBT krugova. Na srpski jezik su prevedeni i drugi njeni naslovi, kao što su Tela koja nešto znače, Psihički život moći: teorije pokoravanja i Antigonin zahtev. Uticala je na raznovrsne discipline humanistike, od lingvistike do studija filma, a kritički se nadovezuje i polemiše sa autorima i autorkama kao što su Simon de Bovoar, Julija Kristeva, Sigmund Frojd, Žak Lakan, Lis Irigaraj, Monik Vitig, Žak Derida i Mišel Fuko.

Mediji su vas u Srbiji najavili kao jednog od najvećih živih filozofa. Upotrebili su, dakle, muški rod. Kako biste se vi odredili u rodnom kontekstu kao filozof ili kao filozofkinja, te kakva je vaša pozicija spram filozofije: da li ste filozof, antifilozof, nefilozof?

Prvo da kažem da nisam ništa najveće živo. Iako takva vrsta predstavljanja svakako laska, to jednostavno nije tačno. Ja sam se obučavala za filozofiju i često se šalim da iako sam se u toj oblasti stekla obrazovanje, ja sam skrenula sa pravog puta. Mislim da moj rad i dalje uključuje filozofiju, to je nesumnjivo, i ponekad radim sa filozofima i studentima filozofije, ali sam pre svega orijentisana multidisciplinarno. Mislim da sam poznatija po kvir teoriji, nego po filozofiji, ali obe oblasti se u mom slučaju mešaju. Ne mogu reći da sam samo ovo ili ono: ja sam feministkinja, filozof, književna kritičarka, politička komentatorka, kvir teoretičarka, teoretičarka roda

Kako stoji sa vašim rodom?

Ah, kog sam roda Nemam pojma! Prepuštam ljudima da o tome donesu sud, da oni odrede kog sam roda. Danas je uobičajeno da vam ljudi stave do znanja u kom rodu žele da im se obratite. Mislim da je to sjajno, posebno su mladi ljudi po tom pitanju vrlo jasni i glasni, o tome šta su u identitetskom smislu i kako žele da ih oslovljavate. Ja nikada nisam uspela da dosegnem taj visok stepen sigurnosti u vezi sa svojim rodom. Neki ljudi mi se obraćaju u muškom rodu, neki su vrlo zbunjeni oko toga da li sam muško ili žensko. Kako starim, sve više mi se obraćaju kao ženi. Tako da je moguće da su moje godine sada važnije od mog roda. Primetila sam da je do toga došlo u poslednjih pet godina. Ne odbacujem mogućnost da sam filozofkinja, mada mi se ta ideja čini pomalo smešnom, u stvari ja imam nevolju s rodom, znate, zato sam i napisala Nevolju s rodom, nisam po tom pitanju određena. Neki ljudi jesu, žele da to bude tako i srećni su da je tako, ja nisam, ali svoj način života nikome ne namećem, ali se tako desilo da to zaista jeste moj način života

Vaša najpoznatija teza jeste da rod prethodi polu, da je rodno označavanje ono što pol konstituiše, što predstavlja jaku antibiološku poziciju. Zbog toga ste razljutili liberalne feministkinje, ali su negativno reagovali i konzervativci. Čak vas je i papa Benedikt XVI kritikovao

Desno krilo katolika je i danas ljuto na mene. Neke manje grupe radikalnih katolika rekle su da je rod đavolja ideologija. Ideja roda mislim da oni ne koriste izraz rodna teorija po njima dolazi od Nečastivog! U ovom slučaju, ono što mislim da izaziva fobičnu reakciju jeste da ukoliko dođe do toga da ljudi žive svoj rod na različite načine jer ne postoji samo jedan način: možete biti žena na više načina, takođe muškarac na više načina, možete pronaći taj život roda van ove dve kategorije, možete ići s druge strane ove binarnosti i stvoriti nekakvu sopstvenu kategoriju roda za mene su to osnovne slobode u vezi sa rodnim izražavanjem, rodnim predstavljanjem, samoimenovanjem. Neće to nikoga povrediti, ne bi trebalo da se doživljavaju kao uvredljive za bilo koga. Ono što ova sloboda remeti jeste ideja da je u pol upisan nekakav prirodni zakon, te da ako ste rođeni jednog ili drugog pola, da tada mora postojati rod koji odgovara tom polu i da to vi i treba da postanete, da je to ispravan razvojni put. Pol usidruje ideju da postoje samo dva pola, da treba da postanete nešto od samo dva roda, ali on takođe usidruje ideju porodice, heteroseksualnosti, porodicu i brak kao heteroseksualne institucije, stvara vezu između žena i materinstva, tako da izgleda kao da žene koje ne žele da budu majke ne ispunjavaju svoj prirodni zadatak. Žene i muškarci koji svoju seksualnost ne povezuju sa reprodukcijom, koji nemaju cilj da imaju decu, takođe odstupaju od norme i čine greh po biblijskim zakonima. Postoji čitav niz problema kao što su srodstvo, brak, seksualne slobode, čak i prava na reproduktivne tehnologije, koji stoje u vezi sa idejom roda, te mnogi ljude plaši sve to što može da donese, pa misle da mogu da zaustave taj trend povratkom na ideju pola kao nečeg prirodnog.

Mislite li na neke liberalne feministkinje koje kažu da postoji nedvosmislena veza između žena i reprodukcije?

One to kažu jer je to ono što njihova tela poseduju kao sposobnost, te ako kažemo da je reprodukcija samo jedna mogućnost, ili da možete da živite s ciljem da se reprodukujete, ali da tome ne teže sve žene, onda vi oduzimate osnovu za žensku solidarnost. Međutim, ja ne želim da gradim feminističku solidarnost na osnovu ideje da su sve žene definisane svojim reproduktivnim organima. Ne, ne. Kako to utiče na žene koje svoju seksualnost ne određuju spram reprodukcije, koje doživljavaju svoje telo i seksualnost van konteksta reprodukcije? Bilo bi to feminističko savezništvo koje bi isključilo dosta žena, ne samo lezbijke ali zasigurno dosta lezbijki (znate, danas se neke lezbijske razmnožavaju!), dok dosta heteroseksualnih i biseksualnih žena živi srećno, bez reprodukcije, a ne prihvataju ni reproduktivnu politiku kao osnovu za svoj način života.

Odbili ste da primite nagradu koju dodeljuje Berlinska parada ponosa. Povodom toga je izbio popriličan skandal jer ste ih optužili za rasističku politiku spram emigranata. Koja bi danas bila prava politička ideja za Prajd možda alternativna kritička manifestacija Gej sram (Gay Shame) koja se protivi mejnstrimizaciji lezbijskog i gej pokreta?

Mislim da nemam problem sa Prajdom. Pokret ili diskurs Gej srama smatram zanimljivim, ali sam više naklonjena Prajdu, oduvek sam kao mlada išla na parade ponosa, te sam teška srca odbila nagradu za građansku hrabrost. Problem je bio što mi se mnogo ljudi u Berlinu obratilo i reklo da su ljudi koji dodeljuju nagradu protiv emigranata, da ih krive za svu homofobiju koja postoji što nije istina ne prave saveze sa nebelim kvir osobama, ljudima iz Severne Afrike, Turske, Srednjeg istoka itd. koji žive u Berlinu. Ne rade sa njima, ne čine ništa da se oni osete dobrodošlim. Zaista sam osećala stid zbog toga i nisam želela da u takvim okolnostima primim nagradu. Međutim, bilo je teško, i veoma tužno.



Prihvatili ste drugu nagradu, Teodor Adorno, 2012. godine. To je takođe izazvalo javnu polemiku između vas i nekih jevrejskih organizacija u Nemačkoj zbog kritike koju upućujete izraelskoj državi.

Ja sam Jevrejka, ponosna sam na to, i protivim se antisemitizmu gde god se pojavio. Međutim, kao i mnogi drugi Jevreji, nas nekoliko stotina hiljada koji smo među sobom izgradili mreže solidarnosti, ne slažemo se sa politikom izraelske države i zalažemo se za pravdu svih koji žive u toj regiji, Jevreja i nejevreja. Znam da su me nazivali teroristom i antisemitom jer verujem u jednakost svih ljudi tamo, ali postoji duga jevrejska tradicija podrške jednakosti. Zašto Jevreji ne bi podržavali pravdu za sve? Zašto se ne bismo borili za građanska prava za sve ljude bez obzira na njihovu veru ili boju kože? Smatram da sam po ovom pitanju klasična liberalka. Ipak, teško mi pada kada me nazovu antisemitom jer ne prihvatam trenutnu politiku države Izrael. To naprosto nije istina.

Vaš teorijski rad inspirisao je politički aktivizam mnogih kvir pokreta širom sveta. Međutim, koja je granica te inspiracije? Da li je reč o nekoj vrsti subverzije dominantnog morala tako da danas ljudi više tolerišu LGBT osobe, ili možemo govoriti o mogućnosti revolucije nalik onoj koju je marksizam inspirisao u 20. veku? Da li je nešto slično moguće danas?

Mislim da jeste, a reći ću vam i zašto. Kvir teorija je primetila nešto što se dešavalo u društvenim pokretima od sedamdesetih do danas u raznim zemljama. Nije reč o tome da je kvir teorija nešto proizvela, već je registrovala nešto što se u politici dešavalo, ona nas je o tome informisala, a mi onda pišemo o njoj i usred nje. Teorija, politika, umetnost sve one dolaze od društvenih pokreta, od onoga što se dešava u svetu, bilo to formalno ili neformalno, dobro ili manje dobro organizovano. Pre samo dve nedelje, desio se neverovatan slučaj studentskog aktivizma u Južnoj Africi kako bi se zadržalo besplatno obrazovanje, ili pre nekoliko godina u Čileu i Montrealu. Pomislite na ta tri slučaja: sto hiljada, možda i dve stotine hiljada ljudi na ulicama. Veliki broj ljudi se brzo okupio. Takve mobilizacije imaju veliku moć, i ako su dovoljno velike i dugo traju, one proizvode krizu u tzv. državama sekuratizacije, mogu da sruše vlast (ili je promene u nekoj meri) u zavisnosti od toga koliko nasilno je država spremna da se postavi. Ono što volim kod kvir teorije bio je taj razumni savez koji smo imali sa ACT UP-om kada smo tražili da se iz budžeta izdvaja više novca za istraživanje HIV-a i podršku HIV pozitivnim osobama i obolelima od side boreći se protiv diskriminacije i za neka osnovna ljudska prava. Pre nego što je agenda gej i lezbijskog pokreta ušla u partijske programe i programe raznovrsnih lobija, bili smo deo širokog građanskog pokreta. Kvir teoriju vidim kao onu koja može mobilisati ljude da se uhvate ukoštac sa prekarizacijom rada, merama štednje, te u borbi za demokratiju. U tom smislu mislim da i dalje imamo mogućnost za revoluciju.

Ali zatvorska industrija i dalje ostaje globalni mehanizam za regulisanje građanskih prava i administriranje nasilja?

Tokom protesta u Gezi parku, neki od okupljenih bili su pritvoreni, drugi su pak bili povređeni. Pravnici koji su došli da pomognu uhapšenima, i sami su bivali hapšeni; nekad su i lekari koji su dolazili da pomognu povređenima završavali s povredama. Pa ipak, nove grupe nisu prestajale da pristižu, novi aktivisti i aktivistkinje, novinari, zdravstveni radnici, pravnici, čime se mreža podrške stalno obnavljala. Kada je došlo do hapšenja članica grupe Pusi Rajot posle njihovog performansa u moskovskom hramu Hrista Spasitelja, izbile su demonstracije u velikim gradovima širom sveta, uz razne oblike solidarnosti preko interneta, čiji je cilj bio da se izvrši pritisak na vlade i agencije za ljudska prava da bi se omogućilo puštanje uhapšenih i da bi se osudio tretman političkih zatvorenika i zatvorenica. Oba primera, kao i sve brojniji pokret protiv smrtne kazne, nagone nas da obratimo pažnju na instituciju političkih zatvorenika i na zatvorsku industriju koja postaje globalni mehanizam za regulisanje građanskih prava i administriranje nasilja. U Sjedinjenim Američkim Državama, tri četvrtine zatvorenika su crni ljudi, a gotovo svaka osoba koja je osuđena na smrtnu kaznu crne je boje kože. Anđela Dejvis je tvrdila da u Sjedinjenim Američkim Državama zatvor danas obavlja ono što je nekada činilo ropstvo, suspendujući građanska prava tamnoputih ljudi; na ovaj način, dakle, zatvor postaje nastavak ropstva drugim sredstvima.