Kultura u kvotama

Foto profimedia.rs

Naime, ko uspe da pogodi kada će sala na koncertu klasične muzike biti puna, a kada prazna, stvarno treba do pokupi pare u nekoj kladionici. Recimo pomislite ovako: mlad muzičar nikad neće napuniti salu, a stariji i poznatiji hoće, ali nije baš tako. Nije bilo tako davno kada je - istina po strašnom vetru - sada već vrlo iskusni Aleksandar Madžar došao da u Beogradu prvi put odsvira vraški teške Betovenove Dijabeli varijacije, a njegovo pregnuće došlo je da čuje svega pedesetak posetilaca i potpisnik ovih redova koji je posle pisao hvalospeve tom koncertu.

I ovog oktobra dogodilo se slično. Nastupila su, naime, dvojica ruskih pijanista, dva Nikolaja: Luganski i Demidenko. Luganski mlađi, Demidenko stariji i s čvršćim imenom u svetu pijanizma. Odgovor beogradske publike bio je takav da bi neki klavirski kladioničar uzeo dobre pare. Pogađate: sala na koncertu Luganskog bila je dupke puna, a na resitalu Demidenka toliko prazna da je to bilo sramota.

Ali vratimo se, kao u dobroj priči, malo unazad. Beogradska publika iznad svega ljubi ruske pijaniste. Mnogi naši pijanisti: Dejan Sinadinović, Jasmina Janković, pa i sam sadašnji ministar Tasovac, imaju rusko obrazovanje. A zašto mi toliko volimo ruske pijaniste i zbog čega onda svaki njihov koncert nije jednako rasprodat? Da odgovorimo najpre na prvo pitanje. U čemu je tajna uzbudljivosti ruske, pa potom sovjetske škole sviranja klavira? Da bi se ovo opisalo, trebalo bi ispuniti sve stranice ovog broja NIN-a, ali nikad nisam verovao da je neko poznavalac određene materije ako ne može njenu tajnu da opiše u jednoj rečenici. Pa da probamo u najkraćem.

Evo te jedne rečenice: kopernikanski obrt u sviranju na klaviru, u drugoj polovini XIX veka, koji su načinili braća Rubinštajn (pre će biti Anton, osnivač Petrogradskog, nego Nikolaj, osnivač Moskovskog konzervatorijuma) jeste u naoko jednostavnoj činjenici da su načinili školu sviranja u kojoj su svi tonovi - i melodije i njene pratnje - ravnopravni, i imaju se ne samo svi jasno čuti, nego počesto, tokom sviranja gotovo bukvalno boriti za život.

Ovo je napravilo pomalo tvrdu, ali neverovatno dinamičnu i dramatičnu školu sviranja klavira, koja opstaje do danas. Može se kazati da nijedna profesija nije tako uspešno nadživela Sovjetski Savez kao rusko sviranje na klaviru. Kada bi se danas organizovao masters turnir osmorice najboljih pijanista, vrlo verovatno da bi na njemu moralo da se nađe bar pet ruskih pijanista, naspram tri iz svih drugih nacionalnosti. Ali, mnogi od najmanje trideset ruskih pijanista koji danas imaju uspešnu međunarodnu karijeru, prilično su daleko otišli i svaki na svoj način unapredili ovaj naoko vrlo jednostavni recept sviranja koji je svojim gargantuelskim trosatnim nastupima, još 1880. i kasnije ustanovio Anton Grigorijevič Rubinštajn.

Ako naša publika nikad nije slušala Antona Rubinštajna, orijaša za klavirom, mnoge kasnije ruske pijaniste jeste. Odmah posle Velikog rata, dok se još nastupalo po kafanama, miljenici Beograda postali su bele izbeglice Jozef Levin i Miša Levicki. Posle Drugog svetskog rata počeli su da nam dolaze Sovjeti Grigori Ginzburg i Nikolaj Orlov, i niko nije mislio da ih zbog crvene partijske knjižice manje voli. Posle njih, u Brežnjevljevoj eri, stizali su - opčinjeni Beogradom kao da je Pariz - Svjatoslav Rihter i Emil Giljeljs, pa nešto kasnije Vladimir Krajnjev i Grigori Sokolov. I tako sve do danas i obožavanja Mihaila Pletnjova, Borisa Berezovskog i Arkadija Volodosa.

I dvojica Nikolaja su ovog oktobra, 2015. godine održali solističke koncerte u muzički podosta zamračenom Beogradu. I svaki ga je bar na jedno veče načinio muzičkom metropolom, no dok je Nikolaj Luganski došao na BEMUS da potvrdi svoju reputaciju romantičnog princa klavira, Nikolaj Demidenko naišao je na minu. Ali, hajdemo da najpre opišemo lep odnos publike prema jednom ruskom pijanisti. Koncert Luganskog ličio je na praznik. On je lep, plav, svira kao labud koji glavu nežno spušta na crno-bele dirke i nikad neće ostati bez svoje sentimentalne publike, nigde, pa ni u Beogradu. Sve je to u dosta velikoj protivrečnosti sa ruskom školom pijanizma, ali Luganski odavno živi u Francuskoj i kao da je i za klavirom već počeo da misli na francuskom, a ne na ruskom jeziku. Izvežbane uši, poput nekog psihoanalitičara, još čuju potmuli ruski način sviranja ispod lakog i nehajnog galskog kolorita, ali publika voli lirizam ovog pijaniste i ne zamera mu nedoslednost. Koncert je zato završen svečarski, s veselim tapšanjem.

Sasvim drukčije bilo je na koncertu Nikolaja Demidenka. Poluprazna sala, mnoštvo nevaspitane publike i jedan veliki pijanista na sceni. Demidenko je sve suprotno od Luganskog. On secira delo kao neki hirurg, izvlačeći iz njega najbolje delove i pokazuje ih publici. Demidenko kao da čupa zvuk iz klavira, za njega su pauze važne koliko i tonovi, ali čitav taj neromantični svet uređen je precizno i izbija tačno kao satni mehanizam. Ali, šta je to vredelo kad nije bilo prave komunikacije pijaniste i publike. Mnogi kao da su zalutali. Zvonili su mobilni telefoni: jednom, dva puta, tri puta, te je solista na kraju sa scene zamolio publiku da poštuje barem kompozitore, ako već njega, kao pijanistu, neće.

Tužni prizori, ali to nije obična slika naših naravi. Muzički život prestonice izgubio je planirane i najavljene sezone, izgubio pretplatnike i publiku, svuda osim u jednoj muzičkoj instituciji: Beogradskoj filharmoniji. No, to je ipak priča za neki drugi tekst. Za kraj ovog treba konstatovati da je nešto ipak trulo u muzičkoj državi Srbiji. Zato je to raj za kladioničare. Za buduće koncerte u decembru zato u proseku predlažem kvote 1:21. Ako se sala, dakle, napuni, na svaki dinar ponudio bih 21.
Ili ćete možda ipak sigurnije zaraditi ukoliko predvidite da će na Badnje veče, 6. januara 2016. Marsovci doći i pravo sa posne sofre - oteti vam taštu.