Nebojša Romčević za NIN: Vlast je preživela, ali država nije

Najpre, moram da priznam da sam se jako dvoumio da li da dam ovaj intervju, nakon što je NIN pucao sebi u obe noge intervjuom sa Vučićem, i to usred izborne kampanje. Onda sam to pripisao nekakvom antičkom hibrisu (greški iz oholosti), a ne potpunoj naivnosti, ili nečem još gorem, smatrajući da time ipak nije spiskan sav kredit koji je godinama stican.

Ovo su bile prve rečenice Nebojše Romčevića, dramskog pisca, scenariste i profesora na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na početku intervjua za NIN, na koji je pristao jer je to „labudova pesma dosadašnjeg uredništva i redakcije“. Ništa manje gorčine u njegovim rečima nije bilo ni u pokušaju da definiše dijagnozu u kojoj se nalazi društvo između decembarskih izbora i predstojećeg formiranja nove izvršne i zakonodavne vlasti.

S obzirom na to da ste profesor, šta nam poručuje država koja hapsi studente, dok su kriminalci i dalje na slobodi?

Država nam uvek poručuje jedno te isto: vlast nad vinošću i nevinošću je isključivo posledica njihove političke računice. Pravda, pravo i zakon su proterani iz institucija. Politička samovolja im daje moć da hapse ili oslobađaju zavisno od dnevnog istraživanja javnog mnjenja. I to zapravo nije ništa novo. Odavno znamo da se budžetskim novcem kupuju savesti, diplome, reputacije. Ovo je zemlja u kojoj vlast sa 30 odsto osvojenih glasova ima 100 odsto moći.

Ali, po pitanju ovoga što se desilo sa studentima, postoji jedna pozitivna strana: ti su mladi ljudi stekli neprocenjivo životno iskustvo. Naučili su sve o zemlji u kojoj žive, i o ljudima s kojima žive. Jednoga dana će, svojoj deci, na ko zna kom jeziku, pričati kako su bili na strani pravde, i biće im primer. I to je jedina pozitivna strana svega ovoga. Ljudima kojima je sve ovo iznenađenje, zapravo ne vredi ništa objašnjavati. Logika ne dopušta kontradikciju: nešto ne može biti i ne biti država u isti čas, i na isti način.

Pretpostavljam da vas nije iznenadio 17. decembar i rezultati izbora, ali kako vam Srbija izgleda nakon tog datuma?

Nekoliko dana pre izbora sam upravo govorio o tome da me ne brinu realni rezultati, već me brine to šta će se desiti nakon krađe. Dakle, niko nije sumnjao da će uslediti izborna prevara. Ipak, strašnije od izborne krađe je to da pokradeni nemaju kome da se obrate kada vapiju za pravdom. To je mnogo strašnije od izborne krađe koja već postaje oblik običajnog prava. I ne mogu da krivim opoziciju. Teško je zamisliti više jasnih dokaza o izbornoj prevari, od ovih koji su obznanjeni nakon 17. decembra.

Retoričko pitanje je – dokle će to moći da se dešava, a realan odgovor - moguće zauvek! Sada i oni nedvosmisleno vide da je Srbija za međunarodnu javnost suviše efemerna da bi se bavila sudbinom njenih građana. Sada vlast više nema ni potrebu da uguši ovo malo slobode, jer ovo što mi pomalo prolajemo jedni drugima nema nikakvih posledica po njih, a služi kao lep ukras diktature. Došli smo do terminalne faze društvene zajednice. Društvo kao što je naše, a koje nije jedino takvo na Balkanu, ali je najizrazitije u takvom stanju, nestaje u demografskom, duhovnom, političkom i moralnom smislu.

Ali, nestajala su i velika carstva. Od Hetita danas nije ostalo ništa, od Persije i Vavilona, od carstva Aleksandra Velikog, pa do Austrougarske, nije ostalo puno. Mi nismo imali dovoljno snage da preživimo sopstvenu istoriju, a naročito ne sopstvenu geografiju. Večna dilema Zapada i Istoka je nerešiva, sve dok postoje Zapad i Istok. U ovom, pretposlednjem trenutku naše istorije, mi smo kolonija s provizornim suverenitetom. Stanovništvo je samo resurs koji plaća porez. Baš kao što je Donald Ramsfeld rekao jednom za Arape – ko im je kriv što imaju zemlje na našoj nafti. Tako i mi, neovlašćeno izgleda, živimo na nečijim mineralnim i rudnim bogatstvima, pitkoj vodi i obradivim površinama. Videćemo dokle će demagoške pseudopatriotske fraze imati nutritivnu vrednost za građane Srbije.

Ali ipak na svakim izborima postoji poneko iznenađenje. Da li je rezultat koji je postigao doktor Nestorović, recimo, samo sledeća tačka te terminalne faze društva o kojoj govorimo? Ili su ljudi stvarno poverovali da glas treba da pripadne čoveku kojeg je proslavila priča o najsmešnijem virusu, nakon čega je tek nastao haos?

Uvek ima takvih akcidenata, setimo se samo Belog Preletačevića, pa Zavetnika na prošlim izborima. Pojavi se povremeno neki novi faktor, koji naizgled deluje kao srednji put. A taj srednji put uvek odlazi tamo gde je „slanina masnija“. Iako se sam Nestorović kleo da neće ulaziti u koaliciju na gradskom nivou, izgleda da to ne obavezuje ostale iz društva iz ćoška, pa danas čujem da je zakazana konstitutivna sednica gradskog parlamenta, znači da su pregovori ipak završeni. Ispada da nikada nije ni postojao „srednji put“, već se uvek radilo o jednoj te istoj marketinškoj iluziji za prevlačenje neodlučnih birača.

Obično je bizarnost bila taj „novi kvalitet“. Parazitskom delu naše političke stvarnosti, tzv. „profesionalnim političarima“ je sasvim jasno da je zemlja u terminalnoj fazi i valja oteti sve što se još uzeti može, jer posle njih neće ostati institucije koje bi ih gonile. Država je takoreći na garažnoj rasprodaji i nije ostalo još mnogo toga. Zato su ovo bili post mortem izbori. Ljudi opozicije koji su ulazili u igru, ulazili su s plemenitom idejom da neko od njih može vaskrsnuti mrtvaca, a ne samo izvršiti neke reforme. Ali ovo je Balkan, a ne Getsimanski vrtovi i nama još samo preostaje ona čuvena dilema kamikaza – da li se obrijati na dan poslednjeg leta?

I da li glasati u ovakvim izbornim uslovima?

Tu čovek nije pametan. Nada je nešto što ne umire u čoveku i počiva na elementarnoj volji za životom, a ne na činjenicama. I čovek se i u predsmrtnom času nada da je moguć boljitak. Međutim, hipotetički gledano, da se desio potpuni poraz vladajuće partije i da je sada neko drugi preuzeo vlast, to bi zapravo opet bio samo jedan izuzetno komplikovan pokušaj masovnog samoubistva. Jer preuzeti vlast sada, znači ne staviti glavu u torbu, već direktno na panj. Ne može se tek tako demontirati simbioza korupcije, policije, kriminala, bezvlašća i velikih obećanja koja su data strancima. Šta bi takva vlada trebalo i morala da učini? Kako zaustaviti silu gravitacije? Setimo se samo sudbine prve demokratske vlade i kako sadašnja vlast pokušava da zloćudno prisvoji i to nasleđe, tako što je kupila političke statiste iz tog vremena i proglasila ih za Đinđićeve apostole.

Bližimo se konstituisanju vlasti na oba nivoa. Jasno je da vlast ima apsolutnu dominaciju na državnom nivou, kao što smo i očekivali, ali Beograd ostaje velika enigma. Da li je sada formiranje gradske vlasti prljavo koliko je bila i sama kampanja?

Kada je nešto prljavo, prljavo je od početka do kraja. To da se otvoreno govori o tome da se budžetskim novcem kupuje privatna vlast, da se pazari poslanike kao kokoške na pijaci, jeste otvoreno svedočanstvo da je vlast preživela, ali država nije. A narod sve to plaća. Isti onaj narod koga utužuju zbog struje, poreza, parkinga, koga deložiraju na ledinu, koji se guši po ulicama smradnih gradova. U svetu bez morala vredi misao Artura Milera: „Ne postoje pošteni ljudi, postoje samo slabe ponude“.

Par dana posle izbora, svedočili smo ostavkama lidera pojedinih stranaka koje nisu prešle cenzus. Pozivali su se na odgovornost i savest, ali može da se ispostavi da je to bio deo izborne kombinatorike. Da li savest može da ide uz politiku načelno?

Meni je najzabavnije bilo Dačićevo nuđenje ostavke, koje je „uznemirilo“ njegovo članstvo, pa su bržebolje odgovorili „ne, ne, Ivice, mi želimo da ti budeš i dalje tu“. Mada, bez janusovskog Dačićevog lika, SPS bi odavno bio deo mračne istorije, umesto deo mračne sadašnjosti. Dačić je svakako najsposobniji srpski političar u proteklih 30 godina, na način na koji su i određene bakterije i lišajevi bili sposobni da prežive globalne katastrofe. Nema toga u šta se nije kleo, nema toga koga se nije odrekao, nema reči koju nije pogazio. Na izvestan način, Dačić je primer avangardnog postmodernog političara. Luksuz savesti se javlja onda kad više nema šta da se izgubi. A s druge strane, ovoj vlasti ne treba niko. Eventualno su im potrebni oni koji o njima znaju onoliko koliko i oni znaju o njima. Potrebni su jedni drugima kako bi mogli međusobno da se ucenjuju ili zbog zajedničkih biznisa. Ideološka dimenzija tu ne postoji.

Dugo sam bio naivan i verovao da su presudni ideologija i politički plan, da iza svega možda ipak postoji neka želja da se ostavi pozitivno nasleđe onima koji dolaze. Ali sada mi se čini da politička elita ne veruje u svoju smrtnost i da je dobra marketinška kampanja dovoljna za pobedu nad smrću. Sećam se situacije devedesetih kada sam posmatrao pristalice opozicije i vlasti dok su se tukli ispred Narodnog pozorišta, a pola sata kasnije sam naleteo na lidere tih istih vlasti i opozicije, koji sede zajedno i piju u kafani. Kada imate na raspolaganju jedan život i kad znate da više nikada nećete postojati na ovoj planeti, ne možete a da se ne zamislite nad smislom sopstvenog postojanja.

Da li ću ja posvetiti svoj život borbi protiv diktatora? Da li je to najbolje što ja sebi mogu da obezbedim? Odmah odgovorim sebi – ne, neću. Ali, da li ću ja sklanjati pogled od nepravde koja se čine na sve strane, da li samo slegnuti ramenima na tuđa stradanja i praviti se da se to mene ne tiče? Pa ni na to ne mogu da ne kažem – neću.  Tako se nađete u moralnoj dilemi bez dobrog rešenja. Možda je izlaz jedino na granici. A svi sanjamo da završimo kao Robinzon Kruso i da imamo Petka za drugara i da živimo u okruženju imunom na politiku, medije i bogatstva savremenog života. Ali, opet, da li je i samoizolacija odgovor na pitanja egzistencije. Da li je sto godina praznog života u hladu maslina odgovor. Takva se pitanja smenjuju brzinom svetlosti u svakoj sekundi, ali vreme ne čeka na njih.

NIN / Aleksandar Dimitrijević

U šta mi onda trošimo sopstveni život?

To je već neka vrsta filozofskog ili religijskog pitanja, mada i političkog s obzirom na to da uvek živimo u nekoj zajednici. a ne političkog pitanja. I uvek odgovorimo isto na to pitanje – brinuću samo o onome što je u domašaju mojih ličnih emocija. Kao da je moguće izolovati se od politike. Nažalost, nije moguće. I Robinzon i Petko već čine političku zajednicu.

Vlast je forsirala priču da smo među najbezbednijim zemljama Evrope, a onda su se desila dva ogromna masakra. Ta dva masakra su pokrenula masovne proteste, ali vlast ih je iscrpela. Da li je tada ugašena i poslednja nada da se tako može nešto promeniti?

Vučić je bio u pravu onda kada je rekao da na ulice može izaći i pet miliona i ništa se neće promeniti. Sve dok ne izađe stanovništvo plaćeno budžetskim novcem, uključujući pripadnike Vojske i policije, neće se ništa promeniti. Međutim, najveći deo njih je svestan da im nijedna normalna vlast ne bi omogućila to što im omogućava ova, nenormalna: da žive daleko iznad svojih vrednosti. Paradoksalno, ono najgore u čoveku je u tim okolnostima komparativna prednost.

Ovoj zemlji građani ne trebaju i mogu da protestuju apsolutno svi i zauvek, to neće uzdrmati temelje autokratije, koju brani isključivo nasilje koje može da sprovodi bez ikakve kontrole. Najstrašnija alternativa - o kojoj ne želim naglas ni da govorim - jesu sukobi koji bi vodili ka žrtvama. Ali mislim da ni za to nema snage. Ni katastrofe iz maja, ni krađa izbora, ni uvećani računi za struju, ni Rio Tinto, ništa više ne može da pomeri ovo stanovništvo koje se pomirilo sa svojim nestankom I zato kažem da nada umire poslednja. Jer nada poslednja sazna pravu istinu.

Deo opozicije i dalje protestuje, ali ne samo zbog izbornog rezultata. Da li je moguće da narod nije svestan razmere manipulacija i prevara tokom izbora?

Ne verujem da to ljudima nije poznato. Društveni mediji su sveprisutni. Ne kažem da svi odlaze na društvene mreže gde se raspravlja o politici, ali čak i da držite glavu u pesku, informacije će vas i tamo naći. Mislim da više ne postoje ljudi kojima je nejasno šta se dešava. S jedne strane, mnogo je onih kojima je nepodnošljiva situacija u kojoj se nalazimo, a s druge je još više onih kojima je to u redu, jer su rešili da ih se to ne tiče. Brojni će reći da njih politika ne zanima i da žele samo da žive ako se ta politika ne dotiče njih lično. S nama se na malom prostoru dešava nešto što postaje globalni problem, a to je odustajanje od individualnosti, političke relevantnosti, implicitni poraz demokratije.

Demokratije je sve manje i u zemljama starih demokratija, jer se moć više ne nalazi u vladama i skupštinama, već u multinacionalnim kompanijama. Čak iako se kao glasač osećate slobodno, vi ste pre svega kompanijski šraf i opstanak kompanije vam je važniji od opstanka poretka čije definisanje stalno izmiče. Moramo da budemo svesni da je za vreme korone izvršena ogromna preraspodela sredstava, da su time izvršeni tihi državni udari. Ta priča o pojedincu i njegovom glasu i slobodi, zapravo više nigde ne postoji. Pokazalo se da je tržište mehanizam jači od države i demokratije, odnosno, da je konačni dokaz uspeha eugeničkih teorija primene Darvina u društvenim okolnostima: the survival of the fittest. Tržište je imuno na klasnu borbu, na etiku, na solidarnost, samilost. Ono je samo poprište.

To zvuči potpuno katastrofično?

Svet je u jednoj potpuno novoj fazi, koju je Fukujama jednom davno ustvrdio, rekavši da je tržištu nepotrebna demokratija, jer je demokratija zapravo sistem koji lagano doživljava globalni poraz, zato što stalno mora da se menja i prilagođava, a ljudska priroda traži statične, poznate okolnosti. Kod nas koji nismo ni osetili demokratiju, nemamo ni sa čega da se „skidamo“, jer se nismo ni „navukli“ na ideju o našoj pojedinačnoj moći, to ide mnogo lakše. I bojim se, dok izvojujemo priču o individualnoj odgovornosti, ona će izumreti u ostatku Evrope. Naravno da to zvuči krajnje katastrofično.

Ali futurizam nije fantazmagorija, to su predviđanja na bazi statističkih podataka i trendova u svetu. Dakle, sve što nije korporativno, osuđeno je na propast. Zemlje koje nemaju državni poredak, kao što su Srbija i dobar deo Balkana, zapravo su taj novi tip kolonije. Nikakvih tu velikih razlika nema, osim što nas niko fizički ne okupira ili kažnjava, ali kontroliše demografiju na mnogo suptilniji način. Dakle, Srbija je kolonija u izvornom smislu, sa marionetom na čelu, čiji posao je da održava red na resursima, a kome se zauzvrat toleriše apsolutno sve. Takva su sva društva bez ideologije. Čista demagoška ustrojstva, koja nemaju nikakvu supstancu. I to je ono što se i očekuje i dobija od marionetskih vlada u neokolonijalnim državama.

Ali čini mi se da nisu takva samo ova naša mala društva, ništa bolje nije i u velikim državama Evrope?

Tačno, takva je i Makronova vlada. Takva je i Šolcova vlada. Pa, ako bolje pogledate, takva je i Bajdenova vlada. A opet, alternativa svemu tome je Putinov način vladavine, tradicionalni unutrašnji imperijalizam. Svet je neminovno pošao ka stanju postpolitičkog društva. Ko je čitao Orvelovu 1984. gde ratuju korporacije, shvatiće da zapravo nismo mnogo daleko od toga. Sve je pitanja resursa. To je u svetu danas jedino bitno. Na našu žalost, mi postojimo na relevantnim bogatstvima koja nam više ne pripadaju. I deo tih bogatstava smo već izgubili na Kosovu, a deo bogatstava trenutno crpe strane kompanije. Da zaključim: dok ima šta da se odnese iz Srbije, demokratije neće biti. Nakon toga, imaćemo i slobodne izbore i demokratsku štampu i reformisano školstvo i funkcionalno sudstvo.

Ali imamo i samog predsednika, čije ste ime izgovorili iako ste jednom rekli da nećete, koji gotovo perverzno uživa u svojoj vladavini...

Nije u tome ni prvi, ni poslednji. I u svetu imamo brojne političare koji su ubedili svoje stanovništvo da su božanskog porekla. Da su besmrtni. A smrt je zapravo jedina neporeciva demokratska institucija. Svi postojimo jedno izuzetno kratko, sramno kratko vreme. A za to vreme, pokušavamo da nadživimo tačku našeg nestanka našim delima, ili u sećanjima bližnjih. Diktatorska briga o „političkom nasleđu“ je svakako oblik patologije. Već sama potreba za apsolutnom vlašću svedoči o duševnom poremećaju. U mom poslu, kada pravite negativnog junaka, pokušavate da otkrijete osećanje izopštenosti i nepripadanja, jer je to koren frustracija koje pokreću lik ka negativnoj ravni. U toj tački počinju sve diktature. Jer kada ne pripadate svetu, onda želite da svet pripada vama, da se savija po meri vašeg dnevnog raspoloženja, da imate to slatko osećanje osvete onima prema kojima ste bili i jeste inferiorni. A to je moguće kada ne pitate za cenu, jer je ne plaćate vi, nego baš oni koje mrzite od malih nogu.

A takve slučajeve s lakoćom prepoznaju banke i kojima algoritam pokazuje da ste baš vi vredna investicija. Vi ih puštate da menjaju zakone, ljude oko vas, pod uslovom da vi ostajete tu gde ste. I onda, ulog se povećava, vi popuštate, sve dok se ne pređe crta bez povratka. Kada postanete loši za imidž kompanija, onda postajete „faktor nestabilnosti“ i dok vi razmišljate na koju destinaciju ćete preneti pokradeno, već se genetski modifikuje nova pudlica za vaš posao. Dva dana nakon što su izbori završeni, meni je počela da iskače reklama za Rio Tinto. To znači da je ta reklama  bila spremna pre izbora! I zašto bi onda neko prepustio nama da odlučujemo o profitima od više desetina milijardi dolara? Jer mi želimo samo da rešimo socijalne probleme, da živimo dugo, da budemo srećni, da imamo školovane naraštaje. A kome to treba osim nama? Naravno da mi nećemo da ostvarimo snove, jer mi nikome ne idemo na račun, osim nama samima.

Kako vam se čini grandiozni projekat „Srbija 2027“?

Nisam slušao tu prezentaciju ni sekunde, zbog eksplicitne lekarske zabrane. Ekspo u meni budi asocijaciju na Hitlerovu Olimpijadu iz 1936. To je samodržačka parada u kojoj će opet neki ljudi pobrati masne profite, a nama će ostati gomila nepotrebnog krša koji će po povoljnoj ceni kupiti miljenici vlasti i to pretvoriti u još jednu „prelepu promenadu“ poslovno-stambenih scenografija. Ovde se, konačno, sav novac ulaže u imidž a ništa u supstancu. Ko još razmišlja da bi bilo neophodno uložiti taj novac u izgradnju školskog sistema ne bismo li stvorili generaciju koja će uspeti da biološki opstane na sprženoj zemlji nakon što se ovaj cirkus uruši.

Bojim se da kad svi pismeni odu, ovako ili onako ovi poletarci sa SNS akademija neće umeti da vrše operacije na otvorenom srcu, ni da sagrade nešto, niti da nauče nekoga. Oni će vladati postapokaliptičnom pustom zemljom, pravom „Zonom“ iz Stalkera Tarkovskog. Generacija koja iole išta zna, biološki nestaje. Dolazi generacija koja jedva da nešto zna. A iza njih dolaze oni kojima znanje nije ni potrebno. I oni će uvek moći da sa tri-četiri demagoške parole ubede ovo pasivno stanovništvo da je zemlja ravna ploča i da su plavooki ljudi vanzemaljci. A ja, koji pripadam soju tih vanzemaljaca, mogu samo da otkrijem da smo ovde poslati po kazni.