Povratak na Divlji zapad: Politička trvenja u SAD zadiru i u temelje ustavnog poretka

U neka druga vremena, januarska odluka američkog Vrhovnog suda da federalne službe imaju pravo da uđu u područje na granici savezne države Teksas i Meksika poznato kao Šelbi park, te uklone bodljikavu žicu koju su teksaške vlasti tamo razvukle kako bi otežale ulazak ilegalnih imigranata u zemlju, verovatno ne bi privukla preveliku međunarodnu pažnju.

U tradiciji je nekih saveznih država da se rutinski opiru centralnim vlastima i testiraju limite njihove moći; Teksas, druga najveća savezna država kako po veličini tako i po broju stanovnika, i s istorijom koja naročito baštini buntovnički duh, pozicioniran je bolje od većine drugih da takve bitke s vremena na vreme vodi. U svakom slučaju, primena imigracionih zakona je pod jurisdikcijom saveznih vlasti, pa ako i odluka Vrhovnog suda sledi tu logiku - mada bez formalnog pozivanja na nju - šta onda ima dalje da se priča... 

Tako bi, barem, bilo nekad. Ali u današnjoj Americi, u kojoj virus radikalno desnog populizma ni posle osam godina od stupanja na scenu Donalda Trampa ne pokazuje znake slabljenja, gotovo ništa više nije kao što je bilo. Počev od samog Vrhovnog suda. 

U najvišoj sudskoj instanci u zemlji od vremena Trampovog mandata većinu čine konzervativne sudije, kojih je sada u tom telu šestoro naspram troje koji važe za liberalne; ovo je, naravno, od posebnog značaja zbog toga što sudije Vrhovnog suda na funkciji ostaju doživotno, osim ako same ne odluče da se povuku. Ali i kada se to ima na umu - a mora se imati - očekivalo bi se da u relativno jednostavnom presuđivanju o tome treba li odbaciti ili podržati odluku nižeg suda kojom se saveznoj graničnoj policiji i drugim nadležnim agencijama uskraćuje delovanje u zoni u koju republikanski guverner Teksasa Greg Abot ne želi da im omogući pristup, u najmanju ruku, neće biti potrebno preglasavanje. 

No bilo je. Vrhovni sud jeste, dakle, presudio da savezne službe mogu da uđu u Šelbi park i uklone žicu, ali je odluka doneta s pet glasova za i četiri protiv: za mnoge stručnjake novi uznemirujući nagoveštaj da i najviša sudska instanca pod uticajem ultrakonzervativnih, reakcionarnih reinterpretacija pravnog ustrojstva zemlje potencijalno u pitanje dovodi i osnovne postavke tog poretka.

Sam Abot je odmah saopštio da će razvlačenje bodljikave žice duž granice s Meksikom biti nastavljeno, što su neki na liberalnom polu američke politike interpretirali kao njegovo direktno „prkošenje“ sudu, pominjući čak i ustavnu krizu u zametku. Ali nisu u pravu - zasad, objašnjava u Njujork tajmsu Stiven Vladek, profesor prava s Univerziteta Teksas. Vrhovni sud je samo poništio presudu nižeg suda, ni Teksasu ni njegovom guverneru ništa nije naložio, pa zato Abot odbijanjem da prestane s postavljanjem prepreka za ulazak u zemlju u formalno-pravnom smislu ne čini ništa suprotno toj odluci; to što su navodni argumenti kojima Abot takvo postupanje pravda sasvim neutemeljeni drugo je pitanje, ukazuje Vladek.

Mnogo veći problem predstavljaju otvoreni pozivi da se odluka Vrhovnog suda ne poštuje, koje upućuju republikanski političari i konzervativni mediji, nastavlja on. „Ustavni principi prosto nisu važni; jedino što je važno jeste odneti pobedu. Ako je neko pitanje dovoljno popularno - ili izaziva podele u dovoljnoj meri - onda je njegovo korišćenje za postizanje političkih poena važnije od svih drugih razmatranja, uključujući (...) uvažavanje za druge grane vlasti, ili odanost osnovnim strukturama našeg ustavnog sistema; o opasnim pravnim i političkim presedanima do kojih bi ovo moglo da dovede da se i ne govori“, piše Vladek, kvalifikujući ovo kao neuspeli test kako bi u slučaju istinske ustavne krize stvari lako mogle da krenu po zlu. 

TANJUG / AP / Christian Chavez (STR)

Čitaocu bi sigurno bilo zanimljivije kad bi ovaj pokušaj objašnjavanja sukoba nadležnosti između centralnih vlasti i Teksasa oko kontrole granice s Meksikom - kontrole koje, u interpretaciji Abota i drugih teksaških zvaničnika zapravo i nema, pošto je po njihovoj oceni administracija predsednika Džoa Bajdena na tom zadatku katastrofalno zakazala, pa je Teksas morao da preuzme stvar u svoje ruke - bio sveden na neki sugestivniji opis: poput onih scena iz američkih filmova u kojima se pripadnici državnih i saveznih policija i agencija, testosteronski sukobljeni oko toga gde tačno kome prestaje a kome počinje nadležnost, jedni drugima unose u lice i upućuju nipodaštavajuće komentare. Ali o mnogo ozbiljnijim stvarima je reč.

Nemoguće je, recimo, u aktuelnoj, naelektrisanoj političkoj klimi, ignorisati Abotovu krajnje provokativnu interpretaciju Ustava prema kojoj je centralna vlada svojim delovanjem i nedelovanjem „prekršila sporazum između Sjedinjenih Država i država članica“, pa Teksas ne samo da ima puno pravo da se samostalno brani od „invazije“ kojoj je izložen kad već to Bajdenova administracija ne čini, nego savezna država ni nema nikakve nadležnosti da je u tome ometa. 

Na stranu politički uvek maliciozna upotreba termina „invazija“, kao da se Amerika suočava s osvajačkom armijom: „Ilegalna imigracija i haos koji izaziva jesu veliki problemi“, primećuje Aleks Nauraste iz libertarijanskog Kejto instituta, „ali između dolaska ilegalnih imigranata u SAD da bi se zaposlili i nemačke armije koja je 1940. ušla u Pariz jedina sličnost je u tome što su se u oba slučaja neki ljudi kretali“.

Na stranu i to što se upotrebom termina „sporazum“ sugeriše kako američki Ustav zapravo nije više od ugovora između i dalje suverenih saveznih država vlasnih da, ukoliko procene kako se druga „ugovorna strana“, tj. savezna vlada, ne pridržava sporazuma postupaju po nahođenju: ne samo da je ovakva pravna interpretacija istorijski mrtva još od okončanja Građanskog rata i preživljava još samo u krugovima ekstremne desnice, piše istoričar Endru Gotorp u britanskom Gardijanu, nego ima i rasistički podtekst jer priziva „pravo“ savezne države na borbu protiv uljeza drugačije boje kože kao svojevrsno moderno otelotvorenje starih rasističkih zakona na osnovu kojih su Afroamerikanci stolećima držani u podređenom položaju.

„Ono što posebno uznemirava jeste da je, uprkos tome što Abotovi argumenti nemaju nikakvu pravnu valjanost, četvoro sudija Vrhovnog suda bilo spremno da podrži pravo Teksasa da blokira uklanjanje bodljikave žice s granice. (...) Samo nas jedna sudska odluka ili jedan novi sudija Vrhovnog suda koga će imenovati republikanci dele od radikalnog restrukturisanja američkog ustavnog poretka. Budući istoričari će jednog dana na dvadesete godine ovog veka možda gledati kao na trenutak istorijskog preokreta podjednako važan kao što je to šezdesetih godina 20. veka bila pojava pokreta za građanska prava“, upozorava Gotorp. 

TANJUG / AP / Eric Gay (STF)

Niko ne spori da je stanje na granici s Meksikom očajno, i da Bajdenova administracija ne uspeva da se izbori s problemom - kao što nije uspela ni bilo koja administracija pre nje, prosto jer je američka imigraciona politika sistemski pogrešno postavljena. Ali opstrukcija pokušaja da se po tom pitanju sada nešto uradi, uz neprestane optužbe na račun političkih protivnika kako su širom otvorili vrata kriminalcima i teroristima - kao što to svih ovih meseci otkako je situacija na granici eskalirala čine republikanci - ipak je nešto posebno: njihov cilj nije da se stanje na terenu što pre popravi, već da se ono maksimalno politički instrumentalizuje. 

Ne vredi ni to što se u trenutnoj situaciji jedan deo republikanskih čelnika racionalno ponaša. Ove sedmice se u Senatu glasa o dugo najavljivanom nacrtu zakona čije usvajanje bi omogućilo uspostavljanje znatno strožeg režima na granici i, po načelu vezane političke trgovine, nove velike tranše pomoći Ukrajini i Izraelu; iza zakonskog predloga stali su lideri obe stranke u ovom telu u kome minimalnu većinu imaju demokrate. Ali čak i ukoliko bude usvojen (nezadovoljnih njegovim sadržajem ima u obe stranke), u Predstavničkom domu - u kome pak minimalnu većinu imaju republikanci - izvesno neće proći: i mnogo pre nego što su detalji zakonskog predloga objavljeni, Majk Džonson, uglađeni a ekstremni predsedavajući ovog doma, najavljivao je da od usvajanja onog što je usaglašeno u Senatu neće biti ništa. Zašto? Džonson to neće glasno reći, ali svima je savršeno jasno: zato što se veruje da, ako haos na granici u međuvremenu nastavi da se uvećava, ionako dobri izgledi da Tramp u novembru pobedi postaju još veći. 

A onda? Onda će valjda Tramp to da reši, kao što će „rešiti“ i sve ostalo. Adios muchachos.