Od saveznika do otpadnika: Američki napadi na Siriju i Irak

Ako ste američki vojnik i privremeno zaposleni na Bliskom istoku, žrtva ste kvake 22. Želite da odete kući, ali ne možete kući dok nema mira. No budući da na Bliskom istoku generalno niste dobrodošli, vaše prisustvo znači rat. Nužni uslov mira, dakle, bio bi da odete, ali to, rekosmo, ne možete, jer je rat. Kvaka 22 je krajem januara ubila još troje američkih vojnika - jedan muškarac, dve žene, svi crnci iz Džordžije - i smrt pod tim okolnostima ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali ima razloga koji su lansirali tu vest na vidno mesto u svetskim medijima. Troje zlosrećnika iz Džordžije prvi su vojnici SAD koji su poginuli na Bliskom istoku od početka nove runde izraelsko-palestinskog klanja. Vašington tvrdi da je dron koji ih je ubio iranske proizvodnje, a da je ruka koja je upravljala dronom Iranu bliska. Najzad - mesto smrti poznato je kao Toranj 22, američka baza na jordansko-sirijskoj granici.

Kao i kvaki, i tornju treba posvetiti neku reč. Nekada su odatle Jordanci nadzirali granicu, no zgodan položaj je privukao Amerikance još 2015, kada su zagazili u Siriju.

„Američke snage odatle lako mogu da uđu u Siriju i da iz nje tiho izađu. Baza je smeštena duž sirijskog auto-puta koji vodi u Irak, sve do Mosula, nekada važne tačke Islamske države. Takođe je na trasi kojom bi Iran mogao da šalje oružje“, zapisao je Džon Gambrel, bliskoistočni izveštač Asošijejted presa.

Sirija, Irak, Iran, tri u jedan, zato je Vašingtonu Toranj 22 važan, a zato mu je, uzgred važan i sam Jordan. Gambrel podseća da je u Hašemitskoj kraljevini oko tri hiljade američkih vojnika, i da ih tamo dočekuju malo srdačnije nego u okolini, ali ključ je u tom „malo“.

„Američko prisustvo u Jordanu moglo bi da razbesni narod, koji je već masovno protestovao zbog civilnih žrtava izraelskog rata u Gazi. Procenjuje se da među 11,5 miliona žitelja Jordana ima tri miliona Palestinaca. Ako bi se nemir proširio, to bi moglo da ugrozi vladavinu Abdulaha Drugog, ključnog američkog saveznika. Jordan je nakon napada isprva poricao da se Toranj 22 uopšte nalazi na njegovoj teritoriji“, zaključuje Gambrel.

Ključno ili krunsko savezništvo sa Vašingtonom nekada ispada skupo. U ovoj prilici Aman nije hteo ni da prizna da je napadnut, jer bi time samo podsetio na spregu koja ovih dana nije popularna nigde na Bliskom istoku. A napadač se krije pod imenom Islamskog otpora u Iraku, pri čemu to „sakrivanje pod imenom“ nije samo stilska figura, već i doslovan opis. Pod tim terminom - ili brendom, što bi rekli mladi - nalazi se šarena skupina šiitskih pobunjeničkih grupa, kojima krovno ime omogućuje taktičku rastegljivost. Ako im je u interesu da se neki vojni ili politički akt sa njima poveže, mogu ga podržati; ako nije, mogu ga se odreći.

„Veći deo napada na Amerikance u prethodnim mesecima povezan je sa Islamskim otporom u Iraku. Ta maglovita grupa boraca, verna Iranu, kaže da napada iz solidarnosti sa Palestincima. Iznad svega, međutim, traži da iz Iraka ode 2.500 američkih vojnika koji su deo međunarodne koalicije koja se bori protiv Islamske države“, objašnjava za Frans 24 novinarka Bahar Makui.

Maglovita grupa ima i istoriju koja će neupućenima delovati maglovito. Kataib Hezbolah (koji ne treba mešati sa poznatijim Hezbolahom, takođe šiitskim ali  libanskim) i ostala potkrovna imena Islamskog otpora u Iraku bili su u jednoj borbi defakto američki saveznik - upravo protiv Islamske države. Sve grupe koje danas čine Islamski otpor u Iraku nekada su bile deo Snaga narodne mobilizacije (PMF po engleskom), kabaste skupine desetina naoružanih formacija, i šiitskih i sunitskih, i hrišćanskih i kurdskih, koje je Irak formirao 2014. kako bi se izborio sa Islamskom državom. Narodne snage mobilizacije borile su se u svakoj velikoj bici protiv ID. Kada je taj opasan neprijatelj bačen na kolena, mogle su se vratiti izvornim problemima.

„Te su snage objektivno bile u savezništvu sa Amerikancima. Borili su se sa iste strane fronta, one na zemlji, Amerikanci iz vazduha. Posle 2017, međutim, te su grupe ponovo otkrile svoj iranski, i shodno tome antiamerički DNK“, prenela je Bahar Makui mišljenje jednog analitičara za Frans 24.

EPA / YAHYA ARHAB

Kao što je već rečeno, Islamski otpor u Iraku izveo je od 7. oktobra desetine dalekometnih napada na američke položaje u Iraku, Siriji i Jordanu, ali - ako se tako može reći - uzdržano. Delom zbog toga, delom zbog američkih odbrambenih mera, do 28. januara, i napada na Toranj 22, u tim raketiranjima nije bilo mrtvih. Sada ih ima, i iračka je vlada pod žestokom unakrsnom vatrom.

„Iračku je vladu na vlast dovela koalicija šiitskih partija vernih Iranu, a parlamentarna većina uključuje i Snage narodne mobilizacije, čiji predstavnici u iračkom parlamentu sede od 2018. PMF je teoretski, prema zakonu iz 2016, deo regularne iračke vojske“, navodi Bahar Makui.

U stvarnosti, pak, Bagdad nema kontrolu nad takvim jedinicama. Verovatno je ima Teheran, kome ono krovno ime takođe obezbeđuje rastegljivost. Jednostavnim rečnikom, niko ne sumnja da je Islamski otpor u Iraku njegov, ali i da je donekle autonoman, pa uvek može da ga se odrekne. Tako je Teheran i ovom prilikom porekao da ima bilo kakve veze sa napadom na američku bazu, a kao dodatni primer svih tih odricanja, pomenuti Kataib Hezbolah već je 30. januara objavio da će „suspendovati vojne operacije protiv okupatora kako ne bi iračku vladu dovodio u neprijatan položaj“.

„U toj se izjavi iračka vlada pominje reda radi. Verovatno je Iran intervenisao iza zavese kako bi smirio situaciju, znajući da sada postoji rizik nekontrolisane eskalacije sa Belom kućom“, objašnjava Frans 24.

No svejedno, bez obzira na to što mu je bilo potrebno nekoliko dana, Vašington je naposletku odgovorio uobičajeno. Drugog februara je napao desetine meta u Iraku i Siriji. Glas Amerike tvrdi da je tom prilikom u Iraku ubijeno 16 boraca PMF, Bi-Bi-Si prenosi tvrdnje iračkih zvaničnika da su među tih šesnaest i civili. Raspaliti po Siriji i Iraku već je dugo uobičajen manir kojim Teheran i Vašington jedan drugom saopštavaju šta misle. Pravila igre strogo nalažu da se teritorija Irana ne dira. Pravila vašingtonskih igara, međutim, nalažu da Tramp i njegovi obavezno kažu da se „sa njima to ne bi desilo“.

Predsednik SAD Džozef Bajden jeste optužio Teheran da je napadače na Toranj 22 snabdeo oružjem, jeste odgovorio na klasičan način, ali je i podvukao da ne želi širi rat na Bliskom istoku.

„Jastrebovi iz republikanske partije traže izravnija vojna dejstva protiv Irana. Senator Lindzi Grejem pozvao je Bajdenovu administraciju da napadne značajne mete unutar Irana, ne samo zbog odmazde ’već i zato da bi Iran odvratio od buduće agresije’. Rodžer Viker, glavni republikanac u senatskom Komitetu oružanih snaga, zatražio je ’direktan napad na iranske mete i vođstvo’", navodi Al Džazira.

Vašingtonska administracija nije pod doslovnom unakrsnom vatrom poput bagdadske, ali jeste u nevolji. Predsednički izbori su iza ćoška, i ako odmazda ne bude dovoljno efikasna, eto im republikanaca za vratom. Ako pak bude suviše efikasna, eto im nepredvidive frke na Bliskom istoku.

„Kada SAD gađaju iranske interese, pa čak i ljudstvo, poput Kasema Sulejmanija, takve akcije izvodi van iranske teritorije. To što Teheran poriče da je bio umešan u napad, dodatno komplikuje situaciju i čini manje verovatnim da će SAD napasti sam Iran. Ali dosadašnja strategija nije značajno suzbila agresiju Irana i njegovih pomagača“, sumira američka istraživačka mreža Konverzejšn.

Iranski general Kasem Sulejmani bio je, podsetimo, komandant Kudsa, jedinice iranske vojske zadužene za nekonvencionalne i vojnoobaveštajne operacije van granica zemlje. SAD su ga ubile dronom januara 2020 - u Bagdadu. Razmena dronova, saglasni su svi, ništa ne rešava, ali je - i tu su saglasni svi - bolja od razmene nečeg krupnije eksplozivnog. Sa druge strane, kao samo jedna ilustracija koliko je i to ratovanje džojsticima opasno, Katar je već upozorio da vašingtonsko-teheranske igrarije ugrožavaju njegove mirovne pokušaje u Gazi. Ispod ili iznad svega toga, ostaje činjenica da iz same iračke vlade opet stižu zahtevi da američke trupe napuste njihovu zemlju. Slično se čuje iz Sirije. Kada smo već pomenuli Džordžiju, Rej Čarls ili bend B-52 možda bi bili dobrodošli na Bliskom istoku, ali bombarder B-52 sigurno neće biti nikad.