Ivanka Popović za NIN: Autonomija univerziteta - forma umesto suštine

Autonomija univerziteta je na udaru u celom svetu, pa i u Evropi. Mađarska i Turska su zemlje u kojima je autonomija univerziteta posebno ugrožena. Ništa manje ozbiljna situacija nije ni u Srbiji.

Članovi akademske zajednice su u našoj zemlji uvek bili aktivni učesnici društvenih promena, često i predvodnici. Slabljenje, pa čak i neposredna kontrola akademskih institucija je tipična za države sa autokratskim tendencijama. Umesto da realizacija kvalitetnog obrazovanja bude prioritet broj jedan u Srbiji, svedoci smo samo deklarativne posvećenosti njegovom unapređenju.
Postavljanje akademskih ustanova na „svoje mesto“ se najlakše ostvaruje kroz kontrolu finansijskih tokova. Zakon o visokom obrazovanju je jasno naznačio šta su obaveze osnivača visokoškolskih ustanova. Dužan je da obezbedi, između ostalog, materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje i plate zaposlenih. U slučaju privatnih univerziteta, poštovanje ovih obaveza se podrazumeva. Kada je država osnivač, stvari nisu tako jednoznačne.

Materijalni troškovi se znatno razlikuju od ustanove do ustanove, u zavisnosti od veličine i starosti infrastrukture, kao i prirode nastave i istraživanja koji se u ustanovi izvode. Sredstva koja država obezbeđuje predstavljaju samo deo realnih rashoda. Fakulteti na kojima se intenzivno izvode eksperimentalne i praktične vežbe imaju velike troškove i zato su posebno ugroženi. Budžetska sredstva za fakultete su raspoređena u rigidne budžetske linije koje ne dozvoljavaju preraspodelu sredstava iz jedne linije u drugu na osnovu potreba. Tako su mnogi fakulteti primorani da vrate neiskorišćena sredstva sa jedne linije Ministarstvu prosvete, pa da od istog traže prenamenu sredstava na drugu budžetsku liniju, ali sa neizvesnim ishodom podnetog zahteva. U javnosti se u poslednje vreme opravdano ukazuje na probleme prirodno-matematičkih fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji ne mogu iz svojih ukupnih prihoda da finansiraju stalne troškove i sasvim je moguće da će biti primorani da obustave rad.

Visokoškolske ustanove mogu da dopune svoj budžet i sopstvenim sredstvima. Nedavno usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu je izbrisao stavove koji su dozvoljavali izuzetak određenim korisnicima, među njima i ustanovama koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja, da samostalno vrše obračun i isplatu primanja zaposlenih, izabranih i postavljenih lica. U ovom trenutku država još nije iskoristila ovaj mehanizam kontrole, ali se može očekivati njena aktivacija kada se proceni da je potrebno.

Vlada Srbije donela je u januaru 2024. godine uredbu kojom se ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru produžava do kraja 2026. godine. Ova uredba, od početka nakaradno primenjena na akademske institucije, na snazi je već deset godina i potpuno je poremetila redovno obnavljanje nenastavnog kadra i stvorila manjak zaposlenih koji podržavaju nastavni i istraživački rad.
Što se tiče plata na visokoškolskim ustanovama, one se formiraju prvenstveno iz budžetskih i u manjoj meri iz sopstvenih sredstava. Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnom sektoru određuje koeficijente za plate nastavnog i nenastavnog osoblja iz budžetskih sredstava. Posebno je problematičan budžetski deo plate za nenastavno osoblje sa osnovnom i srednjom stručnom spremom. Budžetski deo plate osoblja sa osnovnim obrazovanjem je, na osnovu koeficijenata, često manji od iznosa minimalnog ličnog dohotka, pa se dopunjuje do vrednosti minimalca iz budžetski dodeljenih sredstava.

NIN / Vesna Lalić Ivanka Popović

Nakon te korekcije, iznosi budžetskog dela plate osoblja sa osnovnom i srednjom spremom se mnogo ne razlikuju, čime se stvara neusaglašenost između plata i složenosti i odgovornosti poslova koji se obavljaju sa različitim stepenom stručne spreme.

Sa druge strane, budžetom predviđena sredstva za funkcionalne dodatke na platu rektora (25%), za prorektore (20%), dekane (20%) i prodekane (10%) ni u kom slučaju ne odražavaju ni složenost posla ni stepen odgovornosti koje te funkcije nose. Način na koji država vrednuje rad u visokom obrazovanju je srazmeran značaju koji mu pridaje. Neadekvatno vrednovanje rada direktno utiče na nezainteresovanost najperspektivnijih kadrova za nastavna i nenastavna radna mesta na visokoškolskim ustanovama. Ovakav trend neminovno vodi daljem slabljenju akademskih institucija.

Sve akreditovane akademske ustanove ispunjavaju minimalne uslove koji su propisani akreditacijom. Ipak, to nisu dovoljni uslovi za optimalno izvođenje nastavnih i istraživačkih aktivnosti. Mnoge zgrade su stare i energetski neefikasne. Sredstva za redovno održavanje zgrada su nedovoljna i teško se zatvaraju finansijske konstrukcije za investicione radove.

Obnavljanje infrastrukture visokoškolskih ustanova u Srbiji se ne izvodi redovno. Jedan broj fakulteta godinama čeka na rešenje problema prostora, prvenstveno Geografski, Biološki i Fakultet bezbednosti u Beogradu. Gradnja je počela u Beogradu i u drugim akademskim centrima, što je ohrabrujuće. Doduše, ostaje nejasno pod kojim finansijskim uslovima će fakulteti moći da koriste prostor koji im se dodeljuje, naročito oni koji će se naći u okviru BIO4 kampusa. Najveća članica Univerziteta u Beogradu, Filološki fakultet, za sada ostaje uskraćena za adekvatno prostorno rešenje.

Drugi vid kontrole nad visokoškolskim ustanovama se sprovodi kroz uticaj u upravnim telima. Izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju 2017. godine donele su promene u sastavu saveta akademskih ustanova. Ključna izmena je bila povećanje broja članova saveta koje delegira osnivač, odnosno država. Udeo predstavnika studenata u savetima je 15%, čime su se povećali i uloga i značaj studenata u radu tih tela. Nažalost, otvorila se i mogućnost instrumentalizovanja studenata za donošenje odluka koje su od interesa za osnivača. Ta mogućnost se već pretočila u praksu sa „podobnim“ studentskim predstavnicima u sve većem broju akademskih ustanova.

Zakon o studentskom organizovanju je bliže odredio kako se sprovode izbori za studentske predstavnike. Pravo da budu birani za člana studentskog parlamenta imaju svi studenti visokoškolske ustanove koje kandiduje fakultetski priznata studentska organizacija ili koje kandiduje neformalna grupa studenata koja ima pismenu podršku najmanje 10% ukupnog broja studenata akademske ustanove, u skladu sa opštim aktom studentskog parlamenta. Obe opcije kriju mogućnosti zloupotrebe i stvaranja neravnopravnih uslova za studente koji žele da učestvuju  u izbornom procesu.

Isti zakon definiše da odluku o sticanju statusa studentske organizacije donosi komisija koju određuje organ poslovođenja akademske institucije. Telo čine jedan nastavnik, sekretar ustanove, dva predstavnika studentskog parlamenta i student prorektor ili student prodekan. Studentska većina u komisiji dozvoljava preglasavanje i uskraćivanje statusa studentske organizacije ne samo onim organizacijama koje suštinski ne ispunjavaju uslove, već i organizacijama koje studentski članovi komisije mogu da procene kao konkurentske. Takva nečasna borba se sada vodi na Fakultetu političkih nauka u Beogradu pred izbore za studentski parlament u aprilu ove godine. Verujem da sličnih pojava ima i na drugim fakultetima, akademijama i u školama.

Na osnovu svega navedenog, okolnosti su jasne. Postepenim podešavanjem zakona koji se odnose na delatnost visokog obrazovanja, uz učestalu finansijsku reviziju akademskih institucija poslednjih godina od strane DRI, budžetske i drugih inspekcija, uspostavljen je sistem nadzora visokoškolskih ustanova koji upućuje na samo jedan zaključak. Ti propisi nisu doneti da bi se maksimalno iskoristili kapaciteti visokog obrazovanja za dobrobit naše zemlje, već da bi se kontrolisao rad ustanova i obezbeđivala eventualna korist za članove interesne grupe vladajuće stranke. A rukovodioci visokoškolskih ustanova se nalaze u nezavidnom položaju da svojim institucijama obezbede najbolje uslove za rad i konstruktivnu saradnju sa predstavnicima države, uz istovremeno očuvanje osnovnih načela autonomije visokoškolskih ustanova.

Autorka je potpredsednica Borda Evropske univerzitetske asocijacije, profesorka na Tehnološko-metalurškom fakultetu i bivša rektorka Beogradskog univerziteta