Slovenačka umetnička grupa "Irwin" ponovo u Beogradu: Kritikovali smo kult ličnosti, nismo rušili Jugoslaviju

Više od tri decenije posle raspada Jugoslavije, slovenačka  umetnička grupa Irwin, nekada deo Neue Slowenische Kunsta, a potom i NSK države u vremenu (NSK sate in time), ponovo je u Beogradu.

U „Cvijeti Zuzorić“ (7. mart -25. april), predstavljaju projekat– „NSK država – To je prelepa zemlja“ (NSK state - It’s a Beautiful Country), koji se našao i na velikoj retrospektivi u Dortmundu, gde su prošle godine obeležili 40 godina delovanja.

Postavku čine video-intervjui sa vlasnicima pasoša umetničke NSK države iz svih delova sveta, i fotografije „prelepe zemlje“, zapravo plakati poslednje velike, jugoslovenske turističke kampanje, sa snimcima od Korčule do Pobednika na Kalemegdanu.

Ponovni susret sa prijateljima iz Beograda, u jednoj od prvih umetničkih zgrada Kraljevine Jugoslavije, nije protekao u nostalgičnom bavljenju temom Jugoslavije, već je bio prožet energijom za budućnost, koju taj prostor ima – kaže Miran Mohar, koji je uz Boruta Vogelnika, u razgovoru za NIN, bio predstavnik  grupe, koju od 1983. čine i Dušan Mandić, Andrej Savski i Roman Uranjek (nažalost, preminuo pre dve godine). 

Konzulat u Londonu

Sam naziv projekta potiče iz - Nigerije, gde su Mohar i Vogelnik posetili Lagos 2010. godine. 

U to vreme izuzetno mnogo Nigerijaca tražilo je pasoš NSK države - objašnjava Vogelnik. - To su bili ljudi koji su hteli da emigriraju, isti oni koji putuju preko Sahare i Sredozemnog mora  ne bi li stigli u Evropu. 

Da bi utvrdili o čemu se tačno radi, prvo su otvorili konzulat u Londonu, jer mnogo Nigerijaca tamo živi, a potom uvideli da je neophodno da na licu mesta objasne kakva su oni država i spreče da oni koji dobiju njihove pasoše upadnu u teškoće, koristeći ih kao putne isprave - otkriva sagovornik:

- Ustanovilo se da je pasoš bio funkcionalan. Ne baš kao švajcarski, jer logika i funkcija dokumenta u Africi nije ista kao kod nas, nije digitalna, već analogna. Kada slušate video-intervjue s tim ljudima, možete čuti: „NSK state it s a beautiful country“.
Četiri godine kasnije, umetnici, državljani NSK iz Lajpciga (NSK State Lipsk), prvi su pokrenuli projekat s tim nazivom. 
Mi smo nastavili da sledimo ono što se čulo u Lagosu, pa potom u Lajpcigu, gde nimalo nisu bili ironični kada kažu: „NSK država – to je prelepa zemlja“. A nismo ni mi - napominje Vogelnik.  

Prema Moharovim rečima, pasoš NSK od 1994, kada je počeo da se izdaje,  steklo je čak 16.000 ljudi:

- Ako znamo da je broj građana Vatikana između 600-700, onda smo mi umetnička velesila. Naše pasoše imaju ljudi iz različitih delatnosti, dosta je umetnika, kustosa, kritičara, ali i ima i onih koji rade, recimo, na parkingu. Od toga je tri- četiri hiljade nosilaca pasoša iz Nigerije i ostalih delova Afrike. 

Odluku da osnuju NSK državu doneli su, objašnjava Vogelnik, u vreme raspada Jugoslavije: 

To je bio ozbiljan potres svima nama na ovom području, nešto što nam je u potpunosti poremetilo živote, način funkcionisanja. Tada je bilo očito da su nacionalizmi koji su bili vezani za ove promene postali nešto u čiju zamku nismo želeli da upadnemo.

Počeli smo da delujemo internacionalno i dotadašnji Neue Slowenische Kunst transformisali u NSK državu u vremenu. U trenutku kada je NSK država počela da egzistira kao država u vremenu, isto tako je Jugoslavija, kroz raspad, postala država u vremenu. Postala je prošlost, sa svim dobrim i slabim stranama - kaže Vogelnik.

A tri godine pre početka kraja Jugoslavije, Mohar i Roman Uranjek, kao članovi Novog kolektivizama, učestvovali su u kreiranju tada zloglasnog, danas slavnog plakata za Dan mladosti, koji neki smatraju i prvom ciglom izvučenom iz jugoslovenske građevine. 

Ne znam iz ove perspektive da li je to bila prva, druga ili bilo koja cigla koja je izvučena iz Jugoslavije, ali je, posle svega što se tada dogodilo, slet za Dan mladosti izgubio svoju ritualnu, simboličku moć i sledeće godine ga više nije bilo - tvrdi Mohar. 

Nama je taj plakat bio kritika kulta ličnosti, koji nam je bio posebno problematičan jer se dešavao na levici. Za plakat smo iskoristili sliku Ričarda Klajna iz vremena Trećeg rajha, na kojoj smo zamenili zastave, nacističku - jugoslovenskom, kao i simbole, orla – golubom mira. I pobedili na konkursu odlukom komisije.

Skandal se zapalio

A onda se pojavio inženjer Grujić iz Niša (za koga Mohar tvrdi kako je nedavno dokazano da nije istinita ličnost već avatar ondašnjih bezbednosnih službi), koji je napisao odakle taj plakat potiče:

- I skandal se zapalio. Bilo nas je strah šta će nam se desiti zbog nekoliko zahteva da nam se sudi u Beogradu. Paradoksalno nas je državni tužilac iz Slovenije „odbranio“,  izjavivši da smo mi samo upotrebljavali legitimnu umetničku metodu retro principa, i da je zbog toga došlo do različitog čitanja našeg plakata - priča.

Za Vogelnika je interesantnije kako se skandal izrodio, jer na samom plakatu nema ničeg  spornog: 

Na njemu je go mladić, tradicija koja postoji još od antike, i simboli sa pozitivnim značenjima, ali se pojavio taj problem konteksta i učitavanja značenja. 

A na pitanje kako se osećao kada je taj plakat video u Kući cveća, kao deo postavke, Mohar odgovara:

Kao kada se sretnu dve države u vremenu sadašnjem, prošlom i budućem. Jedna mlađa grupa kustosa Muzeja Jugoslavije je, neposredno uz Titov grob, postavila priču čiji deo je i naš plakat, kao i druge, u svoje vreme inkriminisane stvari . Ta priča nije monolitna, ima dosta rukavaca i nivoa, pa je to dobra postavka. Ipak, bilo mi je čudno, neobično, jer taj spoj bi samo pre 20 godina bio nemoguć. 

Kako Mohar tvrdi, grupa Irwin se nikada nije bavila komentarisanjem dnevnopolitičkih događaja, ali su neke stvari postajale političke zbog konteksta i reakcija:

Nećete naći nijedan naš rad u kojem smo direktno kritikovali konkretan politički događaj. Mi uzimamo motive iz raznih umetničkih pravaca, poput konstruktivizma, socrealizma, modernizma, i suprotstavljamo ih preko forme u svojim delima. Uvek smo se bavili formom, a ne političkim komentarima. 

Subverzivna odluka

Irwin se, dodaje Vogelnik, bavio načinom na koji funkcioniše umetnički sistem kod nas:
Tu smo imali veoma jasan, direktno izražen kritički stav od početka. Govorili smo da je, više ili manje, sve u umetnosti tadašnje Jugoslavije funkcionisalo kroz aproprijaciju, a niko to nije priznavao. Niko nije govorio šta je od koga preuzeo, a svima je bilo jasno šta se dešava. U tom smislu je naša odluka za aproprijaciju bila subverzivna, jer smo govorili odakle preuzimamo neke stvari.

Tako su i pitanje Was ist kunst, koje se našlo i u imenu njihove poslednje retrospektive, preuzeli od  Raše Todosijevića.

To veoma značajno pitanje, imanentno u čitavoj konceptualnoj umetnosti, uspostavio je Todosijević - naglašava Vogelnik. 
Konceptualna umetnost je na ovim našim terenima, inače, izuzetno kvalitetna. A naše pitanje, Was ist kunst, ticalo se uspostavljanja refleksije, načina komuniciranja art sistema. 

Sagovornik dodaje i da kritičnost koju su negovali nije imala za cilj da ruši sistem, već da ga dograđuje:

- Imamo komunikaciju sa umetnicima iz cele Juge, iz Zagreba, Sarajeva, Beograda. To je bio svestan čin saradnje i prijateljstva. Naš stav je uvek bio da ovaj prostor treba otvoriti, posebno u umetnosti. Zatvoren umetnički sistem nema smisla. 

Oba sagovornika negiraju ironiju kao sredstvo kojim se služe u radovima, o čemu Vogelnik još kaže:

Hteli su često da nam pripišu distanciranu, ironijsku dimenziju, posebno u inostranstvu. Apsolutno se nismo slagali s tim uvidima jer od samog početka skroz ozbiljno shvatamo svoj projekat.

A za ključ tajne koja ih 40 godina drži na okupu, u istom sastavu, kažu da leži u direktnoj demokratiji: svi članovi imaju jednaka prava, niko nije preuzeo dominaciju.