Tragom čudne simbioze bivših arhineprijatelja: Od niskih strasti do visokih interesa

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslao je specijalnog izaslanika u Njujork da odnese pismo u sedište UN povodom najavljenog donošenja rezolucije o genocidu u Srebrenici. Ovo bi bila obična agencijska vest koju bi hiperprodukcija kroz pola sata zatrpala da glasonoša nije Vuk Jeremić, čovek čije je ime, prema mišljenju vlasti, sinonim za Vučićevog arhineprijatelja.

Jeremić se sam ponudio da odnese pošiljku do svog nekadašnjeg radnog mesta radi viših, državnih interesa. Konzilijum sastavljen od šire javnosti uskoro će zaključiti da li je ovaj izliv patriotizma izazvan hroničnim nedostatkom vlasti. 
Jeremić može da pomeša Bona Voksa sa dvojnikom jer ga ranije nije viđao uživo.

To ne može da mu se dogodi sa Aleksandrom Vučićem, jer su se onomad na Andrićevom vencu unosili jedan drugom u lice. Od sukoba dvojice iskusnih političara, koji je ličio na koškanje dva osnovca posle fizičkog, prošle su nepune tri godine.

Novo je to što odnedavno šef države bivšeg predsednika Narodne stranke više ne oslovljava sa „lopužo“ i „devojčice“, već sa „gospodine Jeremiću“.

Liga izuzetnih džentlmena 

To je onaj „gospodin Jeremić“ koji nas je u crno zavio „glupim pitanjem postavljenim pred Međunarodnim sudom pravde o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova“. Gospodin Jeremić čiju je suprugu tokom kampanje visoki funkcioner SNS-a optužio da „upravlja celokupnim narko-tržištem u Srbiji“. „Nato Vuk“ kome „tajkuni daju milione“, dok mu se „oči cakle od droge“, a on „krade pare“ i „sprema rat“. To je samo nekoliko naslova provladinih tabloida posvećenih specijalnom izaslaniku. Isti oni „novinari“ koji su pisali pomenute naslove i po jutarnjim programima rastrzali gospodina Jeremića, sada idu od studija do studija, hvale ga i blagosiljaju. Brane ga od opozicionara koji kritikuju njegov potez. Ali ne brane ga samo oni. Zanimljivo je bilo zaviriti u sekciju za komentare portala koji neskriveno podržava aktuelnu vlast, na vest o Jeremiću kao predsedničkom izaslaniku. Po načinu na koji su napisani, nikovima pod kojim se pojavljuju, ponavljanju uz minimalne varijacije i odnosu pluseva i minusa, liče na delo SNS internet tima. Od „Jeremić je pokazao da želi da zaštiti interese Srbije“, preko „više nije bitno ko je gde, već treba sačuvati svoju državu“ i nešto uzdržanijeg „nadamo se da će Jeremić ovo odraditi kako treba“, do skoro euforičnog „ovo što radi Jeremić, radi za dobrobit svoje države, zaista, ovo je za svaku pohvalu“. Ima toga onoliko. 

NIN / Mitar Mitrović

Vuk Jeremić nije potreban Aleksandru Vučiću. Ni kadrovski, niti po brojkama. Ali jeste simbolično. Ono što predsednik Srbije voli više od pobeđivanja protivnika na izborima jeste njihovo pridobijanje. Važan je obred prevođenja na „pravu stranu“, koji pokazuje da su čak i najžešći politički takmaci shvatili koliko su grešili i ogrešili se o vlast svih prethodnih godina. To je uvek zgodno mesto da se kaže da samo budala ne menja mišljenje, te se podseti da je i veliki Vinston Čerčil menjao stranke i ideologije. Primer koji nam je bukvalno stalno pred očima je nekadašnji Đilasov potpredsednik Dejan Bulatović. Ovaj taze naprednjak više vremena provodi po TV studijima nego kod kuće.

Bulatović nije dobio preplanuo ten od poljskih radova, što bi bilo logično za jednog poljoprivrednika, već od studijskih reflektora. Da li su građani već zaboravili Gordanu Čomić? Tatjanu Macuru? A Radoslava Milojičića Kenu? Setite se šta je Aleksandar Martinović govorio za imenjaka i SNS dok nije prešao kod naprednjaka kao slobodan igrač. Goran Vesić, nekada visoki funkcioner DS-a, odavno je bič kojim se udara po današnjoj opoziciji, njegovim nekadašnjim saborcima. I sve je to normalno, kako kaže Miroslav Muta Nikolić. 

Volja za moć 

Pretpostavimo da novac Jeremiću više nije visoko na listi prioriteta. Kao diplomac Kembridža, bivši šef diplomatije i predsedavajući Skupštine UN-a, stekao je mnogo kontakata. Njegov si-vi jednako je privlačan za međunarodne organizacije koliko i za svetske korporacije i njihove bordove. Ono što sreću kvari jeste nedostatak moći. Većini ljudi je lako. Nikada ih ispred kuće nije sačekao crni audi sa plavo-crvenim blinkerima, nikada ih nisu oslovljavali sa vaša ekselencijo dok na reveru nose malu srpsku zastavu, a stoje ispred velike. Nikada ih nije pratilo desetine objektiva, nikada se njihovi poznanici nisu hvalili da su sa njima išli u školu, „samo u drugo odeljenje“. Važno je pitati se i biti pitan. Važni su protokol i etikecija. Većini je lako jer ne može da nam nedostaje ono što nismo ni imali. I najveći Jeremićev suparnik u opozicionoj sapunici stekao je dovoljno da do kraja života može da živi lagodno. Badava: novac očigledno ne luči dovoljno endorfina i dopamina kao parče vlasti. 

Nije tajna da su se opozicioni prvaci tokom voljnih i nevoljnih pokušaja ukrupnjavanja prethodnih godina slagali kao rogovi u vreći. Vuk Jeremić i Dragan Đilas slagali su se kao dva para jelenskih rogova u kesi iz „Maksija“. To nije bilo moguće sakriti ni na konferencijama, niti na protestima. Netrpeljivost dva „mašinska mozga“, jednog sa beogradskog univerziteta, drugog sa Kembridža, datira još od frakcijskih podela u nekada velikoj Demokratskoj stranci.

PROFIMEDIA / Vladimir Zivojinovic / AFP / Profimedia

Jeremić je isključen iz DS-a baš u vreme kada je Đilas bio na njenom čelu, jer nije želeo da vrati poslanički mandat. Opet, građani su navikli da čelnici derivata nastalih iz Demokratske stranke ne mogu da se saglase ni oko tehničkih stvari. Magija Vuka Jeremića je u tome što je sopstvenu stranku zbog vlastite narcisoidnosti uspeo da rastoči bolje nego „služba“. Od funkcionera pa do običnih članova koji su partiju napustili od 2017. godine naovamo, može da se napravi živa ograda. Ili Narodni pokret Srbije, što je Miroslav Aleksić već uradio. 

Moral na ispitu 

Politikolog Mladen Mrdalj kaže za NIN da je i sam bio iznenađen vešću da će Vuk Jeremić u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija pomoći napor srpske diplomatije da spreči usvajanje rezolucije o Srebrenici. Ipak, on dodaje da je njegovo iznenađenje splasnulo kada je to stavio u kontekst svega što zna o Vuku Jeremiću. 

„Prvo, Jeremićevu politiku ne pokreće želja da ima novac i vlast. Kao diplomac najuglednijih svetskih univerziteta i iskusni diplomata, ima dovoljno konsultantskih poslova od kojih mirno zarađuje. Kao bivši ministar i čelnik GS UN, iskusio je i vlast, a mogao je mnogo lakše da se proda Vučiću ranije da je to hteo. Jeremić je možda pokazao da nema talenat za politiku, ali je pokazao i da ga rukovodi retka strast među političarima - želja da bude upamćen kao patriota. Da li je ova želja jača od njegovog patriotizma, ne mogu reći, ali da želi da bude upamćen kao patriota, barem meni to je jasno“, zaključuje Mrdalj. 

On navodi da je u tom duhu sasvim logično da će ova akcija pokazati i sadašnjim i budućim generacijama da je Jeremić sklonio u stranu i lični i ideološki sukob sa Vučićem radi borbe za viši nacionalni interes. 

„Da pogledamo sa druge strane - da je Jeremić odbio da primi ovaj diplomatski teret na sebe, dao bi za pravo svakome da ga optuži da mu je nacionalni interes bio manje važan od lične i političke netrpeljivosti prema Vučiću. Mislim da će pravi pokazatelj moralne čistoće Jeremićeve uloge biti to da li će možda primiti neku stalnu diplomatsku funkciju u novoj ili nekoj budućoj naprednjačkoj vladi“, ističe Mrdalj.

Manjak političkog kapitala 

Istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać navodi da je pitanje da li se radi o nekom politički proračunatom potezu. On nije siguran da Vuk Jeremić posle višestrukih neuspeha na izborima i odlaska iz stranke predstavlja ikakav kapital u političkom smislu za Aleksandra Vučića. 

„U nekim društvima i državama koji su manje polarizovani od našeg, takve stvari nisu problem i ne dovode se u pitanje: ako je nešto od nacionalnog interesa, onda iza toga staju uglavnom svi politički akteri i služe državi. Problem je što mi još uvek nemamo jasno određeno šta je nacionalni interes, koji je pravac naše države i nemamo određenje prema tim nekim krupnim temama. Između ostalog, prema stvarima iz bliske prošlosti. Onda je logično da su ovakve stvari polarizujuće“, objašnjava Bursać. 

On napominje da je nedavno pogledao klip pokojnog premijera Zorana Đinđića, u kome on govori kako neke nacionalne stvari moraju biti izvan stranačke politike.

„Problem je što onda mora postojati širok konsenzus oko tih nacionalnih stvari, a mi to u društvu, nažalost, još uvek nismo postigli“, ukazuje Bursać. 

Koliko god se trudili da proniknemo u stvarne motive ljudskih postupaka, jedino vreme može donekle da ih razotkrije. Jeremićev obilazak Ist Rivera zasigurno nije promenio poziciju Srbije. Da li je promenio poziciju Vuka Jeremića, pokazaće meseci pred nama. Ne bi bio prvi, a ni poslednji put da se za „patriotizam“ isplate debele dnevnice. Ne nužno u devizama. 

Martini u drumskoj kafani

Jeremićeva Narodna stranka upravo je i nastala promenom identiteta Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića. Od „narodnog“, stranka je u sebi imala jedino ime. Sanjalačka ideja da se opoziciona partija desnog centra vodi odobravanjem saopštenja iz restorana na Vračaru, dok se za stolom dekantira vino a „kohiba“ dogoreva u pepeljari, mogla je da garantuje samo debakl. Potpuna odrođenost od običnog naroda na čije se glasove računalo videla se u svakom nastupu Vuka Jeremića.

Navežbano ritmično izgovaranje rečenica uvijenih u diplomatske fraze, držanje kao da spava u fraku i gestikulacija otvorenim šakama koje se stiskaju u pesnicu kada se poentira, mogu da pridobiju aktivistkinju iz Delavera, ali ne i Ljubu iz Kolara. 

Jasno je da je u vreme kada Jeremić pravi stranku desnica u nokdaunu jer je SNS za kratak period uspeo svojom catch all strategijom da ih svede na statistički beznačajan podatak. Jeremić je tu video prazna polja na šahovskoj tabli srpske politike, ali ne biva. Koliko god se trudio da zaliči na kuću sa dvorištem, baštom i parkiranim „golfom“ u Mladenovcu, i dalje je isijavao salonac sa visokim plafonom na Dorćolu. Vuk je onaj čovek koji dolazi u drumsku kafanu i naručuje martini - promućkan, ne promešan. Logičan sled događaja je da ga konobar pasivno-agresivno zamoli da napusti ugostiteljski objekat.