Car Bokasa i njegova garda: Obavezni vojni rok kao posledica opšte militarizacije društva

Gozbe ispratnice u vojsku ostale su za nama kao deo militarnog folklora. Srbin više ne ide rado u vojnike, niti mu se ide. Odbrana otadžbine ekskluzivno je pravo kreature koja je sebe poistovetila sa državom.

Vojska Srbije je već godinama marketinško uporište vlasti. Generalski vrh neodoljivo liči na grupu voštanih figura koje obeležavaju, krase i nagrđuju komandni ambijent oko vrhovnog. Vrhovni ovde ne postoji, ali ga ima. Poput cara Bokase Prvog, sam je sebi udelio titulu. Vrhovni komandant, kao izmišljeni gospodar sile koja takođe ne postoji. Svi oko njega vole da ga tako oslovljavaju jer on to želi da čuje. Komandovati vojskom u ratu i miru, to je san svakog despota, ma koliko njegove ambicije bile u neskladu sa stanjem stvari.

Sve naredbe vrhovnog komandanta izvršićemo potpuno! Tako je govorio Milan Mojsilović posle svakog podizanja borbene gotovosti vojske „na najviši nivo“. A takvih podizanja je bilo najmanje četiri, i sva su okončana postavljanjem baterije haubica na položaj odakle je moguće pogoditi Kosovsku Mitrovicu.

Stalno „podizanje“ vojske je u operativnom smislu iracionalno trošenje sopstvenih snaga. Postoji princip u vođenju trupa koji se retko krši: kad se vojska digne ona se i upotrebi. Izvan tog pravila oružana sila je kulisa bez sadržaja. Vrhovni je svakako znao, a ako nije mogao je da sazna: slanje trupa na Kosovo nije moguće. Ili je moguće sa jedinim efektom koji vodi u potpunu katastrofu. Zbog toga je rogušenje moglo da izazove jedino dizanje ratne psihoze u nadripatriotskom spektru. Odatle i grafiti koji su postali podrška ratničkoj utopiji: „Kad se vojska na Kosovo vrati.“

Neće se vratiti, iako se ne zna šta vrhovni zna. On je sam u sukobu sa svima,  ali i sa sobom. U skladu je samo sa silama koje ga drže na prestolu. Za to mu nije potrebna vojska. Njegovo saglasje sa Aljbinom Kurtijem je delotvorni patološki savez. Dizao je haubičku bateriju zbog tablica, a sada je ta drama arhivirana krotkim pristajanjem na sve što ga je ranije vodilo u virtualni rat.
Geopolitički okvir u kome opstaje Srbija ne omogućuje nam uspeh u bilo kakvom ratu. Status ostrva u okviru Alijanse drži nas pacifikovanim i prikovanim za dno na duže vreme. Prostor za borbena dejstva srpske vojske samo su Pasuljanske livade. Vrhovni je tamo redovni gost, i javno se divi trupama koje su pod njegovom komandom u velikoj poligonskoj formi.

„Srbija nema razumno definisanu politiku niti strategiju odbrane“

Utešno je saznanje da Balkan, sa više ratišta u relativnoj blizini, nije u neposrednoj opasnosti da postane prostor za obnavljanje sukoba. Kosovo je kontrolisano žarište, Bosna i Hercegovina ima emotivnu platformu za razvijanje velike krize, ali ne i snage za njeno širenje. Imperijalni zamah Rusije može da razori rusku imperiju ako se rat zaustavi. Ruski prodor na Balkan se odvija na nivou političkih subverzija, uz podršku Aleksandra Vučića i Milorada Dodika kao željenih gaulajtera Kremlja. Rusiji bi odgovarali sukobi niskog intenziteta na Balkanu, ali tuđim snagama. Tih snaga nema, a u svakoj varijanti projektovanog sukoba, Srbija bi se našla u poziciji iz koje se teško izlazi.

Srbija nema razumno definisanu politiku niti strategiju odbrane. Šta je prioritet vojske - odbrana granica koje još nisu sasvim poznate, ili položaja vrhovnog, sve sa unutrašnjim uređenjem i „čuvanjem ustavnog poretka“ koji postoji u okviru totalitarne logike. Stereotip po kome vojska čuva granice, suverenitet i teritorijalni integritet, nadilazi njene koncepcijske moći. Mala zemlja poput naše, može da dobije ratove jedino ako ih ne vodi. Ako nema dovoljno pameti i političke mudrosti da ih izbegne, ne pomaže neostvarivo impresivno brojno stanje ili polovna borbena tehnika.

TANJUG / Ministarstvo odbrane i vojske Srbije

U čemu je onda smisao nove kampanje o ponovnom aktiviranju obaveznog regrutovanja za služenje u Vojsci Srbije? Taj zahvat je mnogo složeniji nego što zajednički razumeju vrhovni i ministar vojni. Visok nivo njihove nekompetencije podržao je navodno i vojni vrh, svojom svestranom stručnom analizom i predlozima koji otuda dolaze. Ispada da obavezno služenje vojske neposredno sledi. Da li će rok trajati 90, 100 ili 110 dana, to još ne zna ni vladar, ali je obećao da će se najkasnije do maja znati.

Autor ovog teksta je sklon da sumnja u ostvarenje zamisli koju je Generalštab podržao, želeći sklad sa amaterskom militarnom političkom grupom. Čak i ako nešto od toga bude ostvareno, biće to maketa i simulacija povratka stajaće vojske.

Ono što je zamišljeno može se smatrati opasnim poigravanjem velikim sistemom. Loša profesionalizacija nije opravdanje za novu grešku koja dolazi iz ideje o militarizaciji politike i amaterizaciji vojske. To je proces koji ide uzajamno.

Konačni bilans neostvarive ideje 

Pozicioni ratovi su davno otišli u istoriju. Države štite živu supstancu, i uz profesionalce i vrhunsku tehniku čuvaju ljude. Vreme topovskog mesa koje vojska olako nudi protivničkoj artiljeriji predstavlja ratnički arhaizam.

Srpskoj vojsci su potrebne relativno male, lako ali moćno naoružane, manevarski elastične jedinice, sposobne da se neposredno nađu na mestu krize. I njih čine isključivo profesionalci.

Ne bih na ovom mestu govorio o uslovima koje bi trebalo stvoriti za regrute, niti o zabludi da država za to „ima para“. Bolje je te pare, ako ih ima, uložiti u plate profesionalaca i stanove za njih. U bolje uslove za obuku jedinica i komandnog kadra. Odanost profesiji nije samo čin rodoljublja, nego i odanost države profesionalcima. Šta država nudi vojnicima koji su taj najteži posao izabrali za sebe? Uvid u ushićenje vrhovnog na Pasuljanskim livadama suviše je malo za to.

TANJUG / Ministarstvo odbrane i vojske Srbije

Već više od decenije vojska je idealno mesto za sinekure mediokriteta koje tamo ispraća partija na vlasti. Većina od njih nije imala pojma čime se, u stvari, bavi Ministarstvo odbrane, niti su to saznali. Vrhovni je potcenio sistem dovodeći takve diletante da rade važan posao. A to govori da su njegova znanja o tome čime komanduje maršalskom palicom sasvim oskudna. Svode se na impresiju golom silom, bez zamisli šta se sa njom, a i sa državom događa u sudaru sa protivnikom. On samo svojim biračima pokazuje onu stranu moći koja je neostvariva jer ne postoji.

U konačnom bilansu neostvarive ideje o održivosti obaveznog vojnog roka, nalaze se, pre svega, ambicije o partijskom drilu regruta. Nasilna ideološka presija u skladu sa prirodom SNS-a, ojačala bi inače uzdrmanu privrženost vladajućoj partiji. Tako se misli u trustu naprednjačkih mozgova koji bi obnovili stajaću armiju. To je, pored iluzije o snažnoj vojsci, težište zamisli. Nije moguće postojanje krivotvorenog vrhovnog komandanta bez masovnosti u trupama i raspirivanja neophodne ljubavi ka njemu.
Suština ovde nije samo u detaljima, nego u učvršćivanju svevlašća, a sa njom i sumnjivog kulta opskurne ličnosti. U projekciji vlasti koja je nesmenjiva, takva vojska bi bila partijski oslonac i pretorijanska garda vladara. Problem je samo u tome što njega tamo niko ne voli, osim generala koji ga takođe ne vole, jer više nemaju izlaza iz poniženja na koje su pristali.

Autor je kolumnista, a od 1970. do 1995. bio je profesionalni vojnik