Aleksandar Žikić: Kultura čovečje ribice

Počnimo sentencom anonimnog mislioca XXI veka:

Svaka budala mogla bi da bude mudra, ali neće. Zato je budala. Svaki mudar čovek mogao bi da bude budala, ali neće. Zato je mudar.

Ako mudrost shvatimo kao upotrebu znanja, veština i sposobnosti za opštu dobrobit (koja tako automatski postaje i lična), jasno je kako se njeno odsustvo odražava na kulturu određenog naroda. Ako se, dalje, složimo da je stanje duha suštinski važno za kvalitet i svrsishodnost življenja i delovanja, a da je kultura proizvod i manifestacija duha, složićemo se, valjda, i u tome da kontinuirano snižavanje nivoa kulture ne može da donese mnogo toga dobrog. Insistiranje na pogrešnim, očigledno štetnim oblicima kulture i promovisanje agresivnosti u javnoj komunikaciji, predstavlja okidač svih vrsta nasilja u društvu. Naopaki kulturni modeli i svođenje javne scene na frik-šou direktno ugrožavaju duh naroda, a sistematsko ponižavanje kreativnosti, kako god vam to zvučalo, napada i samu ljudskost, čini nas manje ljudima.

Vrhunski dometi i pripadajuće vrednosti postoje u svakoj oblasti delovanja, u svakom žanru. Umesto njihovog sistematskog ignorisanja i nasilne afirmacije podela i sukoba, dužnost je onih koji brinu o kulturi – a to smo svi, mada neki, bio bi red, više od drugih – da te domete i vrednosti pravovremeno prepoznaju, podrže, neguju i učine sve da budu upotrebljeni na najkorisniji način: onaj koji sadrži što više dobra i što manje zla. Istinska kultura gradi se mudrošću i ljubavlju i, čak i kad govori o ružnim i negativim stvarima, oplemenjuje duh. Surogat-kultura čini sve suprotno.

Mehanizam propadanja je sledeći: pod snažnim, upornim pritiskom kulturnih administratora i lažnih autoriteta, surogat-kultura postepeno preuzima primat i postaje ne samo dominantna nego i neuporedivo štetnija nego što bi bila u uslovima koliko-toliko zdravog razuma i dobre volje. Neprestano snižavanje kriterijuma, odsustvo kritike kao dragocenog saveznika i izjednačavanje uspeha sa masovnošću konzumenata nepogrešivo vodi glorifikaciji banalnosti i prostakluka s jedne i opseni prostote s druge strane. Time se kultura gura ka najnižim stepenima.

Niže od mediokritetskog terora, kome je, manje-više, izložen čitav svet, stoji vladavina poluproizvoda i nadmene banalnosti, koju možemo nazvati kulturom pokondirene tikve. Narednim korakom izlazi se iz okvira ljudskosti uspravnog čoveka i ide prema kulturi izgubljene karike, čija je glavna karakteristika sklonost agresivnom majmunisanju. Sledeći stepen je kultura čovečje ribice: dezorijentisanost, slepilo i doživljavanje endemske pećine kao doma. Sada smo, otprilike, tu negde.

Sledeća bi, jer uvek ima niže, mogla da bude kultura amebe. Kako bi to izgledalo? Ako bismo mogli da zamislimo jednoćelijski mozak, približili bismo se odgovoru. Bio sam slobodan da o tome napišem malu pesmu, koju bih, ako dozvoljavate, ovom prilikom podelio s vama:

Jednoćelijski mozak ne može da misli
Može da priča može da radi
Jednoćelijski mozak ne može da hoda
Može da stupa na crnoj paradi
Jednoćelijski mozak ne zna za meru
Zna da se krije zna da se ljuti
Jednoćelijski mozak ne zna za milost
Ne zna za radost ne zna da ćuti