Goran Gocić: Novi vandalizam

Dve gigantske statue Bude podignute su na Putu svile u Bamijanu, današnjem Avganistanu, u VI veku. Izgraditi ih je bio podvig čak i po današnjim standardima: veća je visoka 55 metara. Po monumentalnosti podsećaju na američku planinu Rašmor.

Nekoliko meseci pre 11. septembra 2001, talibani su ih digli u vazduh. Danas talibanska vlada naplaćuje turistima pet dolara da vide ostatke. Uglavnom dolaze muslimanski ekstremisti da se dive radu kolega. 

Ovaj vandalski čin izazvao je odijum širom zapadnog sveta. Ali avaj, zanimljivo je da praksa rušenja spomenika nije nikla po nerazvijenim enklavama i zabitima trećeg sveta. To je postao punokrvni zapadni fenomen. 

Na evropskom istoku započela je 1989. padom komunizma. Spomenici radničkoj klasi i borbi protiv fašizma počeli su da netragom nestaju sa Baltika, u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj i Hrvatskoj. Ukrajinu ne pominjem jer su tamo spomenici poslednja briga.

Nije u modi samo istorijski revizionizam; ono čemu teže mladi svih epoha su brza i kusa rešenja. To važi čak i u kolevkama racionalizma Britaniji i SAD. U Oksfordu se 2020. pojavila inicijativa da se ukloni reljef bivšeg vlasnika rudnika dijamanata Sesila Roudsa. Čovek po kome je Rodezija dobila ime 1895. godine bio je kontroverzan još za života: njegovi kopači su radili u robovlasničkim uslovima i umirali kao muve. Mark Tven je napisao: 

„Kad dođe njegovo vreme, kupiću komad konopca za uspomenu“.

Spomenik britanskom trgovcu robljem Edvardu Kolstonu srušila je rulja u luci u Bristolu iste 2020. godine – takođe koristeći komad užeta, kako je obećao Tven. Prekoputa okeana sledeće godine, u Ričmondu, SAD, spomenik generalu Konfederacije Robertu E. Liju doživeo je sličnu sudbinu. 

Sad, ostaje otvoreno pitanje da li je uklanjanje ili, još gore, stihijsko rušenje ovih spomenika raskrštavanje sa kolonijalizmom i robovlasništvom ili ih zapravo zataškava, kao da nije ni postojalo? Obaška što je brzoplet sud o nabrojanim ljudima iz današnje perspektive neminovno problematičan.

Jer šta ako je viktorijanski imperijalista, na primer, takođe osnovao prvu stipendiju na svetu? Bilo bi pošteno da se, nakon uklanjanja njegovog spomenika, onda vrati 12,5 miliona funti – današnji ekvivalent od nekadašnjih 100.000 koje je Sesil Rouds donirao Orijel koledžu u Oksfordu 1902. godine – njegovoj kompaniji „De Bers“.

A šta ako je, ne daj bože, robovlasnik istovremeno i bivši američki predsednik, jedan od očeva američke nacije i pisac Deklaracije nezavisnosti Tomas Džeferson? Onda, jebiga, možda treba pocepati Deklaraciju, dignuti u vazduh planinu Rašmor u koju je uklesan njegov lik i naplaćivati turistima po pet dolara da vide ostatke.

Pre dve godine zgrozila se jedna romska nevladina organizacija nad vicem pronađenim u udžbeniku za decu. Kažu da je sama upotreba reč „Ciganin“ rasistička.

Svi su se složili oko utišavanja rasističke retorike, ali opet niko nije predložio da se starogradska pesma preimenuje u „Evo banke, Rome moj“, a navijačka grupa zvezdaša u „Romi“. Ulični izraz „ciganija“ da se promeni u „romanija“, a Lorkina drama da se prepravi u „Romska svadba“. Ali isto da važi i van granica Srbistana: francuske cigarete „žitan“ naravno da se hitno prekrste u „romane“. Šta, brend je zaštićen? Tim gore po njega.

Nije lako sažeti pitanje šta je savremena politička korektnost. Meni liči na teror površne, ali glasne manjine koja veruje da na vandalizovanju jezika i spomenika neminovno niče bolji svet. Njeni ljuti neprijatelji su statue i reči.