To da Palestinci moraju da pate kako bi Jevreji ostvarili aspiraciju da se osećaju bezbedno u vlastitoj državi tragedija je koju je David Ben-Gurion, osnivač modernog Izraela, predvideo još 1919. godine
Sa jedne strane 1.400, sa druge 8.500 glava do dana u kome smo stigli do najlepšeg i najprokletijeg komada planete..
Kada je 2002. posetio Ramalu, portugalski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Žoze Saramago je uslove u kojima Palestinci žive na Zapadnoj obali uporedio s istrebljenjem Jevreja u Aušvicu. Ova nesvakidašnja izjava izazvala je burne međunarodne reakcije, ali je Saramago konstatovao da mu je, kao intelektualcu, dužnost da „pravljenjem emocionalnih poređenja šokira ljude i na taj način ih natera da shvate šta se zbiva“.
Saramago ni u kom slučaju nije bio prva, a svakako ne ni poslednja osoba koja je posegla za primerom pokušaja nacističke Nemačke da uništi jevrejski narod kako bi osudila postupke jevrejske države. U završnom tomu knjige Proučavanje istorije, objavljene 1961, britanski istoričar Arnold Tojnbi izneo je stav da su, kroz cionizam, „Jevreji na Zapadu asimilovali nejevrejsku zapadnu civilizaciju u najnesrećnijem mogućem obliku. Asimilovali su zapadni nacionalizam i kolonizaciju“.
Prema Tojnbijevom viđenju, „zauzimanje kuća, zemlje i imovine 900.000 palestinskih Arapa od kojih su napravljene izbeglice (...) s moralnog stanovišta ravno je najgorim zločinima i nepravdama koje su tokom četiri ili pet vekova nejevrejski evropski osvajači i kolonizatori počinili na prekomorskim teritorijama“.
Destrukcija analogijom
Svaka od ovih teza je apsurdna: izjednačavanje zločina koje su nejevrejski zapadnjaci počinili s „nejevrejskom zapadnom civilizacijom“; sugestija da su većinu evropskih Jevreja koji su emigrirali u Izrael činili nacionalisti, konkvistadori i kolonizatori, a ne izbeglice u bekstvu pred pogromima i genocidom; te pokušaj da se uspostavi moralni ekvivalent između zaplene palestinske zemlje i imovine - koliko god to bilo za osudu - i ekstremnog nasilja kome su zapadni kolonizatori pribegavali protiv starosedelačkih naroda. Dobro da Tojnbi u poređenje nije uključio i zločine nacističke Nemačke.
Istorija je prepuna masovnih zločina, ali nacistički pokušaj eliminacije čitavog jednog naroda utemeljen je na grotesknoj rasističkoj ideologiji koja nema pandana u istoriji. Upoređivati taj primer s drugim oblicima nasilja, bilo to iz zle namere ili puke ignorancije - kao kad je američki kongresmen Voren Dejvidson vakcinaciju protiv kovida-19 uporedio s Holokaustom - ne samo da je pogrešno, nego je i destruktivno. Takva poređenja neizbežno trivijalizuju zločine nad Jevrejima počinjene tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka i iskrivljuju naše razumevanje aktuelnih zbivanja.
Pa ipak, analogije s Holokaustom se stalno iznova koriste kako bi se opisali tragični događaji u Gazi. Na zajedničkoj konferenciji za medije s nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, izraelski premijer Benjamin Netanijahu je pripadnike Hamasa nazvao „novim nacistima“. Konstatovao je da je „divljaštvo kome smo svedočili, a koje su počinile Hamasove ubice pristigle iz Gaze, najgori zločin počinjen nad Jevrejima od vremena Holokausta“.
"Mi želimo jedno, oni drugo"
Netanijahuove reči nesumnjivo odražavaju viđenje mnogih Izraelaca. Čuo sam jednog izraelskog kritičara Netanijahua kako kaže da je trenutna situacija nalik onoj iz 1940, i da je rat protiv Hamasa „rat protiv zla“ u kome se mora pobediti „potpunom eliminacijom“ neprijatelja. Ali užasni pokolj koji su 7. oktobra počinili pripadnici Hamasa, ubivši preko 1.400 Izraelaca, po razmerama se pre da uporediti s nekim brutalnim pogromom, a ne s gotovo potpunim uništenjem evropskog jevrejstva.
Potpuno je prirodno što je divljački napad Hamasa Izraelce duboko šokirao. Primarni motiv za osnivanje Izraela bilo je stvaranje sigurnog utočišta za Jevreje i pružanje zaštite jednoj manjini koja je stolećima proganjana. Da će Jevreje zaštititi od pokolja bio je jedan od glavnih Netanijahuovih aduta. Viđenje Izraela kao bastiona koji će onemogućiti ponavljanje Holokausta nešto je na šta se pozivalo nekoliko generacija izraelskih lidera.
To da Palestinci moraju da pate kako bi Jevreji ostvarili aspiraciju da se osećaju bezbedno u vlastitoj državi tragedija je koju je David Ben Gurion, osnivač modernog Izraela, predvideo još 1919. Samo dve godine nakon što je britanska vlada obnarodovala svoju podršku stvaranju „doma za pripadnike jevrejskog naroda“ u Palestini, Ben-Gurion je primetio: „Nema rešenja. Mi želimo da Palestina bude zemlja našeg naroda. Arapi žele da bude zemlja njihovog naroda. Ne znam koji bi se Arapin složio s tim da Palestina pripada Jevrejima.“
Može li se konflikt rešiti
Otad je na obe strane bilo mnogo nasilja, pogrešnih računica i uzajamnog nepoverenja. Poput Ben-Guriona pre njega, i Netanijahu veruje da se ovaj konflikt ne može rešiti, već da se njime samo može upravljati. Podstičući političke podele među Palestincima, proširujući jevrejska naselja na Zapadnoj obali i inicirajući periodične vojne ofanzive u Gazi, Netanijahu je verovao da će biti u stanju da kontroliše Palestince i osigura bezbednost Izraela. I mada je ta strategija spektakularno propala, povlačenje paralela između postupaka izraelske vlade i onih nacističke Nemačke ne samo da je neutemeljeno, nego skoro neizbežno ima i antisemitske implikacije.
U isto vreme, insistiranje izraelskih lidera na narativu prema kojem je rat protiv Hamasa egzistencijalna bitka između dobra i zla samo će pogoršati stvari. Zlo je koncept koji pripada metafizici, ne politici. Kao što je i sam Ben Gurion rekao, izraelsko-palestinski konflikt se u suštini svodi na pitanje zemlje i suvereniteta. Takvi sporovi zahtevaju političko rešenje. Ali sve dok izraelski lideri u svakoj instanci palestinskog neprijateljstva budu videli kapije Aušvica, rešenja neće biti. Biće prihvatljiva samo totalna dominacija.
Isto važi i za Palestince. Sve dok na Izraelce gledaju kao na zle „doseljenike-kolonizatore“ i upoređuju ih s nacistima, na užasne terorističke napade poput onog izvedenog 7. oktobra gledaće se kao na herojske i neophodne činove otpora. Kako stvari sad stoje, bilo kakvo političko rešenje je veoma daleko, s obzirom na traumatično vrzino kolo terorističkog nasilja i brutalne osvete. Ali ako se rat vodi protiv zla, onda takvo rešenje postaje nemoguće.
