Hamasov varvarski masakr najmanje 1.400 Izraelaca 7. oktobra i potonja izraelska vojna kampanja u Gazi, pokrenuta s ciljem da se ta organizacija izbriše s lica zemlje, otvorili su mogućnost četiri geopolitička scenarija za svetsku privredu i stanje na tržištima. Kao što u slučajevima šokova poput ovog često biva, optimizam bi se mogao pokazati neutemeljenim. Prema prvom scenariju, rat bi najvećim delom ostao ograničen na Gazu, bez regionalne eskalacije, izuzimajući čarke s iranskim eksponentima u zemljama koje s Izraelom dele granicu; većina aktera sada i preferira izbegavanje regionalne eskalacije. Kampanja Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) u Gazi značajno slabi Hamas i ostavlja za sobom veliki broj civilnih žrtava, dok nestabilni geopolitički status quo nekako opstaje.
Kakve bi implikacije rat Izraela i Hamasa, humanitarna katastrofa u Pojasu Gaze, mogli da imaju po opšte prilike u svetu?
Pošto je izgubio svu podršku, izraelski premijer Benjamin Netanijahu odlazi s funkcije, ali izraelsko javno mnjenje i dalje kategorički odbacuje rešenje s dve države. U skladu s tim, palestinsko pitanje nastavlja da vri; normalizacija diplomatskih odnosa Izraela i Saudijske Arabije je na ledu; Iran ostaje faktor destabilizacije u regionu; a Sjedinjene Države nastavljaju da brinu gde i kada će uslediti nova erupcija.
Ekonomske i tržišne posledice ovog scenarija su blage. Tekući skromni rast cena nafte polako usporava, jer proizvodnja i izvoz energenata iz Zaliva nisu pretrpeli šok. Mada bi SAD mogle da pokušaju da blokiraju izvoz iranske nafte kako bi Teheran kaznile za destabilizovanje regiona, malo je verovatno da bi Vašington pribegao takvoj meri koja bi dovela do dodatnog zaoštravanja. Iranska privreda bi i dalje stagnirala pod teretom sankcija, istovremeno uvećavajući zavisnost od bliskih veza s Kinom i Rusijom.
U međuvremenu, Izrael bi se suočio s ozbiljnom recesijom, ali takvom da se može kontrolisati; dok bi Evropa osetila neke negativne efekte, poput malog povećanja cena nafte i uticaja koji bi ratom podstaknuta neizvesnost imala na opadanje poverenja kako među poslovnim svetom, tako i među opštom populacijom. Budući da podrazumeva smanjenje autputa, potrošnje i stope zaposlenosti, ovaj scenario bi trenutno stagnantne evropske privrede pogurao ka blagoj recesiji.
Drugi scenario - mir
Prema drugom scenariju, posle rata u Gazi usledili bi mir i normalizacija prilika u regionu. Izraelska kampanja protiv Hamasa biva uspešno okončana bez prevelikog broja žrtava, a umerenije političke snage - poput Palestinske samouprave ili neke arapske multinacionalne koalicije - preuzimaju na sebe upravljanje ovom palestinskom enklavom. Netanijahu daje ostavku jer je izgubio praktično svu podršku koju je imao, a nova umerena vlada desnog ili levog centra fokusira se na rešavanje palestinskog pitanja i nastavlja da radi na normalizaciji odnosa sa Saudijskom Arabijom.
Za razliku od Netanijahua, nova izraelska vlada ne bi bila otvoreno posvećena promeni režima u Iranu. Bila bi u stanju da obezbedi prećutnu podršku Islamske Republike normalizaciji izraelsko-saudijskih odnosa u zamenu za otpočinjanje novih pregovora o nuklearnom sporazumu, koji bi uključivao i popuštanje režima sankcija. Jasno je da bi ovakav scenario imao veoma pozitivne ekonomske implikacije, kako po region tako i globalno posmatrano.
A sa treće strane - eskalacija
Prema trećem scenariju, situacija eskalira i prerasta u regionalni konflikt u koji se uključuju Hezbolah u Libanu i, moguće, Iran. To bi se moglo desiti na nekoliko načina. Iran, bojeći se posledica eliminacije Hamasa, daje nalog Hezbolahu za napad na Izrael kako bi mu skrenuo pažnju s operacije u Gazi. Ili se Izrael odlučuje da taj rizik izbegne pokretanjem sveobuhvatnog preventivnog udara na Hezbolah. A tu su i drugi iranski eksponenti u Siriji, Iraku i Jemenu. Svaki od njih žudi za tim da isprovocira Izrael i američke snage u regionu, u skladu s vlastitim planovima za destabilizaciju.
Ako Izrael i Hezbolah zbilja ozbiljno zarate, Izrael bi verovatno pokrenuo i udare na iranska nukle arna i druga postrojenja, verovatno uz logističku podršku Amerikanaca. Opštu pometnju u regionu bi Iran, koji izdvaja velika sredstva za naoružavanje Hamasa i Hezbolaha, verovatno iskoristio da načini i poslednji korak ka sticanju nukle arnog naoružanja.
Ako bi Izrael - možda skupa sa SAD - bombardovao Iran, proizvodnja i izvoz energenata iz Zaliva bili bi otežani, moguće i mesecima. To bi izazvalo naftni šok nalik onom iz sedamdesetih godina, posle koga bi usledila globalna stagflacija (period rastuće inflacije i nižeg rasta), dramatičnog pada na berzama, velikih oscilacija u prinosima na obveznice, i pomame za sigurnim vidovima imovine, poput zlata. Negativni ekonomski efekti bili bi ozbiljniji u Kini i Evropi nego u SAD, koje su sada neto izvoznik energenata i mogle bi da sredstva prikupljena jednokratnim oporezivanjem domaćih proizvođača - zbog velikih profita koji bi u takvim uslovima ostvarili - iskoriste kako bi ograničile negativni uticaj koji bi takvo stanje imalo po ostale potrošače: domaćinstva i kompanije izvan energetskog sektora.
Konačno, u ovakvom scenariju, iranski režim opstaje na vlasti, jer suočeni s izraelskim/američkim napadom na njihovu zemlju mnogi Iranci, čak i oponenti aktuelnog režima, iz patriotizma staju uz njega. Svi regionalni akteri se dodatno radikalizuju i postaju skloniji konfrontaciji, a mir ili normalizacija stanja postignuta diplomatskim putem ostaju pusti snovi. Ovakav scenario bi čak mogao da osudi na propast izglede Džoa Bajdena da izbori drugi predsednički mandat.
Integrisanje Irana u međunarodnu zajednicu
Prema četvrtom scenariju, konflikt takođe prerasta u regionalni, ali podrazumeva i promenu režima u Iranu. Ako Izrael i SAD zaista krenu na Iran, ciljaće ne samo njegova nuklearna postrojenja već i vojnu infrastrukturu, kao i onu civilnu koja se može koristiti u vojne svrhe, a na meti će biti i vodeće figure režima. Umesto da režim podrže, obični Iranci - nakon više od godinu dana dugih protesta protiv nasilja koje sprovodi tamošnja policija za moral - mogli bi da stanu iza umerenijih lidera poput bivšeg predsednika Hasana Ruhanija.
Pad Islamske Republike omogućio bi Iranu da se ponovo integriše u međunarodnu zajednicu. Na globalnom nivou i dalje bi bila u toku stagflatorna recesija, ali bi se stekle okolnosti za veću stabilnost i jači rast na Bliskom istoku.
Koliko je verovatan svaki od ovih scenarija? Verovatnoću bih rasporedio na sledeći način: 50 procenata šansi da bude očuvan status quo; 15 odsto da bi posle rata mogao da usledi period mira, stabilnosti i progresa; 30 odsto da bi moglo da dođe do regionalnog konflikta; i samo pet odsto da bi i u uslovima regionalnog konflikta moglo da se stigne do pozitivnog ishoda.
Dobra je vest, onda, da postoje relativno visoki izgledi od 65 odsto da tekući konflikt ne preraste u regionalni, što implicira da bi i njegove negativne ekonomske posledice bile blage ili pod kontrolom. Loša je vest, međutim, da tržišta trenutno verovatnoću regionalnog konflikta koji bi izazvao teške stagflatorne efekte širom sveta procenjuju na najviše pet odsto, kad je mnogo realnija procena da ta verovatnoća iznosi 35 odsto.
Ova preterana samouverenost je opasna, posebno imajući na umu da je kombinovana verovatnoća da će se ostvariti neki od scenarija koji će dovesti do globalnih poremećaja (scenariji jedan, tri i četiri) i dalje 85 procenata. Najverovatniji scenario možda podrazumeva samo blage kratkoročne posledice po tržišta i stanje globalne ekonomije, ali on implicira da bi nestabilni status quo mogao dugo da potraje, što bi na kraju vodilo novim konfliktima.
Tržišta se zasad pozicioniraju na osnovu optimističkih očekivanja i nadaju se najbezbolnijim scenarijima. Ali tržišta su često znala da teško pogreše u proceni posledica velikih geopolitičkih šokova. Ne bi trebalo da budemo iznenađeni ako se to ponovo desi.
Autor je profesor emeritus na Stern poslovnoj školi pri Univerzitetu Njujork
