Počinje 21. Beogradski festival igre: Izazov sili gravitacije

Komad Damjena Žalea je direktni izazov sili gravitacije, ujedno i jedan od najvećih pozorišnih izazova današnjice. Ko bi se usudio da pomera delo koje je toliko čvrsto usidreno u Operi Geteborga? Joan Buržoa, čije je radove videlo na desetine hiljada posetilaca pariskog Luvra, prihvatio je da rekonstruiše svoje najpoznatije instalacije za prostor jednog bioskopa u centru Beograda. Prva evropska turneja komada Skupština, koji za vankuverski Kidd Pivot potpisuje Kristal Pajt, počeće u Novom Sadu… Ovo su neka od zapažanja jednog od najuglednijih kritičara umetničke igre. Karmelo Zaparata piše za italijansku La Republiku i nekoliko uglednih evropskih časopisa o kulturi. U Beograd stiže prvi put, kao dopisnik sa lica mesta!

Telefon neumorno zvoni. Obično je to publika sa ozbiljnim stažom. Prelomili su nekako da ulaznice pazare na sajtu, ali je ipak važno čuti ljudski glas. Šta nam preporučujete da ne izostavimo ove godine? Eh, biće da je to najteže pitanje za svakog selektora…Ako želite da uživate, neizostavna su tri naslova: Balada Maura Bigoncetija, Crvene cipelice Filipa Kraca i Elegija Enrika Morelija… A onda, Radim Vizvari, pantomimičar koji se kreće scenom poput brodvejske zvezde dok uspeva da rasplače, a onda i do suza nasmeje svakoga. Dame, dođite bez šminke!

U Grenoblu i Geteborgu u toku je utovar šlepera. Uvek je nervoza, bez obzira na organizaciju koja traje mesecima. Pozorišni dekor je za vozače roba kao i svaka druga, ali za ovu našu neretko imaju komentar. „Ovo nikada nisam video! Pa ovi po tri sata unose svaku stvar”… Liftovi, dizalice, kranovi, a onda kilometri, pa čekanje na granicama, i bezbroj papira. Još ako vozač svoje impresije predstavi cariniku, žurka za naš mali tim počinje na Batrovacima ili Horgošu...

Kada smo pre osam godina upoznali Rafaela Bonačelu i njegovu trupu iz Sidneja, mogli smo samo da konstatujemo da ovaj koreograf stvara čuda. Podigao je tada na noge Sava centar, a nakon toga i publiku u Novom Sadu… Pokušavali smo da ih vratimo, ali to nije lako. Trupa od četrdesetak ljudi iz Australije! A onda se jednog dana Rafael javio: „Aja, stižemo u Evropu 2024! Između sezone u Parizu i Londonu, možemo da igramo u Beogradu, šta misliš?” Ne mislim, jer da mislim, ne bi nikada došli. Rekoh ko iz topa: Naravno!

Pri izboru mladih autora, do sada nismo grešili. Pružali smo im priliku da prikažu svoje radove rame uz rame s čuvenim majstorima. Jue Jin, Sofija Napi, Filip Krac i Una Doerti su predlog za ovu godinu. Za nekoliko sezona o njima će pričati svet. Ipak, mamac za najširu publiku je komad Zvona i čini. Brojni Čaplinovi naslednici su postali glumci, reditelji, igrači. Unuci uglavnom ne nose njegovo prezime, ali nose čudesni dar.

U Nacionalnoj fondaciji za igru počeli su časovi za mlade igrače. S njima će raditi dvadesetak pedagoga, koreografa i igrača iz inostranstva. U salu je ušla Ljiljana Šaranović. Nekada prvakinja beogradskog baleta, prvi put se nakon nekoliko decenija, na poziv našeg festivala, kao pedagog vraća u svoj grad! Usput, klinci se raspituju kada dolazi Buržoa… Planiraju slikanje, jer on je napravio spotove Hariju Stajlsu i Seleni Gomez.

Iza nas su dve decenije i preko pet stotina izvedenih naslova, a uz nas - publika s kojom smo rasli. Napravili smo dokumentarac o festivalu i umetnicima koji su ga učinili važnim. Poređali smo činjenice, uspomene i uspehe. Sve što je višak zaboravili smo. Naša je avlija teška za razumevanje. U velikom svetu igre uvek je sve drugačije. Baš kao kada čekate Barišnjikova na aerodromu. Tražite zvezdu, a zagrli vas prijatelj…

Dvadeset prvo izdanje festivala ima zadatak da predstavi tanane, a savršene različitosti. I ljude koji stvarnost čine boljom. Na fotografijama koje prate ovogodišnji slogan, u balonu ili na žici koja visi nad gradom, jedna je prelepa Maja. Učenica moje baletske škole.

Autorka je osnivačica i direktorka BFI