Crtani komentari

Upravo je, u izdanju Lagune, izašla knjiga karikatura 10, 9, 8, 7… koja svojim sadržajem pokriva poslednjih pet godina, odnosno drugu polovinu neverovatne vladavine svakog mogućeg besmisla u ovoj našoj državi. Radi se o zbirci mojih crtanih komentara iz nedeljnika NIN i sa portala nova.rs. Karikatura kao forma izražavanja obogatila je istoriju civilizacije, tokom svog dugog postojanja, raznim pojavnim oblicima. Različita je i uloga koju ima, u zavisnosti od toga da li se radi o čistom humoru ili političkoj karikaturi. Meni, kao autoru, otkrila je poslednjih godina još jedno svojstvo koje mi je ranije izmicalo pažnji. Postoji narodna izreka: Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Reakcije i komentari na karikaturu, od strane njenih glavnih likova, zatim komentatora političke i javne scene ili pak obične čitalačke publike, taj su trag koji nam savršeno precizno otkriva svačiju tačnu poziciju. A ona nam ponekad, iz raznih razloga, ostaje skrivena. Uvek sam se pažljivo čuvao dodatnih verbalnih objašnjenja svojih karikatura ili reakcija na primedbe i komentare. Pa bih i sada, tekst kojim sam propratio ovih nekoliko karikatura iz knjige, a koje su isprovocirale reakciju raznih delova javnosti, radije smatrao nekom vrstom intimnog i sažetog dnevnika karikaturiste. Uz to, da se ne lažemo, živimo u vremenu u kome se neke naizgled jasne poruke i sadržaji moraju, kao deci u vrtiću, polako i na razdele tumačiti. Malo slikom, malo rečima.NAPLATA Pojavni oblik našeg vrhovnog prevaranta, kao poglavice ljudožderske civilizacije iz nekih dalekih vremena, izazvao je dizanje obrva i zabrinutost pojedinaca iz međunarodnih tela i komisija, stalno ili privremeno prisutnih u Srbiji. Uz, naravno, naše domaće dežurne branioce njegovog lika i dela. Otprilike, optužen sam za rasizam, odnosno povredu osećanja osoba drugačije boje kože i, eventualno, drugačijih civilizacijskih navika. Budući da imam iskustvo dugogodišnjeg rada u Kanadi u kojoj se veoma vodi računa o takvim stvarima, posebno sam obratio pažnju na ten mog omiljenog lika i obojio ga u roze. Kao novorođenče. A insignije koje ga krase – papirna zlatna kruna, lobanje, razne šarene đinđuve i slične drangulije oduvek su korišćene i u karikaturama a i u drugim umetničkim medijima kao simbol zaostalosti i primitivizma, a to su, složićete se, pojave karakteristične za apsolutno sva podneblja, nacije, rase i polove. Teško da se kvalifikacija rasizam mogla primeniti u ovom slučaju. Osim ako nasilni, divlji i necivilizovani ne spadaju u neku posebnu rasu, pa moramo da vodimo računa o njihovim tananim osećanjima. Nažalost, bojim se da je upravo ta kvalifikacija, rasizam, korišćena od strane botova koji su masovnim optužbama bombardovali anonimne čuvare morala na Facebook-u i u dva navrata uticali na zatvaranje moje stranice i definitivnu eliminaciju sa te društvene mreže.STADIONI Karikatura sa stadionima, nastala posle najave našeg velikog graditelja da će nas u bliskoj budućnosti darivati sa nekoliko najvećih stadiona ikada, jako je uznemirila čitalačku publiku, više nego što sam očekivao. NJeno objavljivanje na naslovnoj strani NIN-a skrenulo mi je pažnju na nešto što sam do tada propustio da primetim - koliki je broj običnih građana, čitalaca, za koje se ne bi moglo reći da su ljubitelji našeg neprikosnovenog vođe, koji na bilo koju jaču i direktniju negativnu asocijaciju u mom crtanom komentaru reaguju konstatacijom da sam „ovoga puta baš preterao“. Samo vezivanje imena i lika takozvanog predsednika za Pinočea, ili u nekim drugim prilikama, za Gebelsa i Hitlera, ta divna stvorenja iz istorije civilizacije, čita se kao neumesno, čak zlobno preuveličavanje. Zaista!?!? Bilo da je rezultat istinskog nerazumevanja naše situacije ili straha, shvatio sam da je takva reakcija još jedan i te kako bitan razlog što nam se dogodilo ovakvo istorijsko posrnuće sa vođom koga ćemo se jako teško otarasiti. Čekamo li zaista trenutak da stadioni, simbol Pinočeove krvave diktature, postanu i naša realnost? Jesmo li toliko otupeli i nemaštoviti da na osnovu svega što gledamo oko sebe poslednjih 10 godina nismo u stanju da naslutimo takvu zastrašujuću mogućnost? Olakim neverovanjem u tragične ishode ili strahom od takvih ishoda efikasno pomažemo opstanak ovakvog režima. Kazna za zakasnelo osvešćenje je surova, kazuje nam ne tako davna istorija.VREME JE Silovanje je izuzetno osetljiva tema koja sama po sebi teško može da se komentariše karikaturom. Između ostalog i to je razlog što se u ovom mom crtanom komentaru pojavljuje samo kao povod za jedan drugačiji pristup koji, zapravo, postavlja celu priču na širi i kompleksniji nivo. Zato su me donekle i iznenadile reakcije, namerno ili zlonamerno oštre, od strane osvedočenih zaštitnika ženskih prava i zagovornika polne ravnopravnosti, čije stavove, da ne bude zabune, uglavnom svesrdno delim. S razlogom sam očekivao više pameti, tačnije i tananije čitanje karikature. Pa neće biti da niste razumele poruku koju karikatura nosi. Neće biti da ste uverene kako se problem o kome je reč može uspešno rešavati izolovano od šireg konteksta, van društveno-civilizacijskih okolnosti u kojima se sve dešava. Neće biti da ste poverovale u neku moju perverznu potrebu da, ničim izazvan, politizujem problem i potpuno bezosećajno pomeram fokus na nezaobilazni lik poglavice ili, ne daj bože, na sebe lično. I otmem scenu istinskim žrtvama. Nema sumnje da se silovanja događaju u celom svetu, pa i u ozbiljnim i organizovanim državama, ali u tim sredinama institucije postoje i neuporedivo brže i efikasnije sankcionišu kriminalce. U našoj zabiti, sa poglavicom na čelu države i vrednostima koje on i njegova vlast neguju, bez nezavisnog pravosuđa, šanse za pravedan i human ishod su minimalne. Zašto nas tako uporno i ne bez uspeha odvraćaju od „politizacije“ i ovog i svih drugih problema? A mi sa nepodnošljivom lakoćom to prihvatamo i zaklinjemo se kako nam politika nije ni na kraj pameti. Suđenje traje. Pratite pažljivo šta se događa u sudnici i van nje. O svemu tome govori ova karikatura.BEOGRADU S LJUBAVLJU U kakvom neuporedivom vremenu živimo! Ugušismo se u poplavi državnog i crkvenog ordenja i spomenika kojima nas ova prevarantska vlast, u nedostatku jačih argumenata, prevodi žedne preko vode. Spomenik Stefanu Nemanji je najznačajniji primerak ovog novog spomeničkog siledžijstva, na pogrešnom mestu, pogrešnih dimenzija, sumnjive umetničke vrednosti i još sumnjivije cene. Obeležje rodonačelniku dinastije Nemanjić, uz sve pompe, fanfare i cepanje lažnih patriotskih osećanja, do srži je zavadilo ovu nesrećnu beogradsku i državnu vlast sa pristojnim, stručnim, učenim profesionalcima i građanima Beograda, ukratko, sa dobrim ukusom i zdravom pameću. I završilo je na mojoj „uznemirujućoj“ karikaturi kao najtačniji opis ove velike bruke. Dobili smo „spomenik iz inata“ ili osvetu primitivne vlasti svima koji taj primitivizam primećuju. Dakle, to nije moj odnos prema našoj istoriji i njenim velikanima već prema lopužama koje tu istoriju ovako bezočno kompromituju. I da se cela ova ujdurma do kraja začini, čin otkrivanja spomenika proglašen je poprištem pripremanog atentata na jedinog i najvećeg, kakvog od vremena Nemanjinog nismo imali.IZ ISTORIJE SRBA Ponekad, u poslednje vreme sve češće, ne mogu da se oduprem izazovu da kao predmet svog kritičkog komentara potkačim i sopstveni narod. Verujem da kao i pojedinci i masa zaslužuje moju pažnju. Nije preporučljivo, ali mi savest nalaže. Naravno, ispostavilo se da je narod i te kako osetljiv na tu vrstu kritike. Ume da se ljuti, uvredi i preti, naročito preko pojedinaca, predstavnika „nebeskog naroda“ sa izuzetno razvijenim osećanjem patriotizma. Bez šanse za makar ovlašnu samokritiku. A to je veoma bitna stavka na listi razloga koji su nas doveli u ovaj ćorsokak po kome nepokolebljivo tumaramo. Više od stotinu godina od kada je predstavnik tog istog naroda svojom pameću i nadahnućem osvetlio gradove celog sveta, njegovi sunarodnici hodaju na višemesečnim litijama po vrletima Crne Gore, po vetru, snegu i mraku, sa barjacima i svećama u rukama u potrazi za pravdom, istinom, budućnošću… nisam sasvim siguran za čim tačno. Zar jedan evropski narod na početku 21. veka ne bi trebalo da ima jasnije formulisane ciljeve i primerenija sredstva da ih ostvari? Slaba je svetlost sveća da bi osvetlila put u ovom našem mraku. Ima li onda jačeg razloga za karikaturu od tog apsurdnog civilizacijskog raskoraka koji zjapi između 1893. i 2020? Kao i obično, bilo je lakše uvrediti se nego staviti prst na čelo.STRUKA I BRUKA Scena u kojoj žena, lekar, istaknuti član Kriznog štaba u našoj korona realnosti i naknadna ministarka šeta kao maneken po modnoj pisti, izazvala je poprilično mrštenje među istaknutim zaštitnicima ženskih i svakih drugih prava. Kritika je, dosta neočekivano, inicirana sa strane suprotne onoj koju nazivamo vlast. Optužen sam (ja koji sebe smatram iskrenim feministom) za mizoginiju. Na pomenutoj karikaturi, kao gledaoci oko modne piste, stoje premoreni, očajni i besni lekari iz prvih redova borbe protiv korone, istinski heroji i žrtve pandemije. Svakodnevno pojavljivanje pomenute zvezde u usponu na sednicama Kriznog štaba, uvek u drugačijem modnom aranžmanu, sa atraktivnim detaljima, vidljivo nesnalaženje na klackalici između virusa i politike, arogantno ponašanje prema novinarima i predstavnicima sopstvene profesije iz preopterećenih bolničkih soba i hodnika, izazvali su otvoreno negodovanje zabrinute javnosti. Moja karikatura, kao fotografija precizno odslikava tu situaciju sa svim detaljima koje sam naveo. Ništa nisam morao da domišljam. Pa sam prvi put ozbiljno posumnjao u dobronamernost kritičara, uglavnom novinara, inače deklarisanih boraca protiv ove mafijaške vlasti. Koga su branili, kome i čemu su išli naruku, namerno pogrešno tumačeći oštricu karikature. Zašto su pomerili fokus sa očiglednog problema i tobož hrabro i iskreno negodovali zbog „neukusnog“ ataka na jednu ženu? Možda smatraju da postoji nešto nedolično u manekenskoj profesiji? Da završim sa naslovom karikature: STRUKA I BRUKA!DILERI Vidljivo odsustvo opozicionih političara sa mojih karikatura je jedno od najčešćih pitanja i primedbi kojima sam izložen. Mada ponekad napravim izuzetak, više sam nego ubeđen da je kritikovanje opozicije u stanju u kojem se naše društvo nalazi potpuno besmisleno. Ponekad čak i štetno. Nije da ne postoje razlozi da se ponekad ozbiljno potkači i opozicija. Kao na ovoj retkoj karikaturi sa takvim sadržajem. Odnos prema Kosovu je tema koja opoziciju, nažalost, nikako ne razlikuje od vlasti. A najvidljivija boljka i poklon poglavici i njegovom plemenu je hronična nesposobnost opozicije da se ujedini. Ali, nemojmo nikad izgubiti iz vida, jedini ozbiljan program koji SNS vlast ima je beskrupulozno, nemilosrdno, prljavo, u suštini protivzakonito divljanje nad opozicijom. Sa jasnim ciljem da se potpuno eliminiše sa naše tzv. političke scene. Ne može se reći da taj cilj mafija na vlasti briljantno ne ispunjava. Način, ostrašćenost i sredstva koja pritom koriste, ja zaista ne prepoznajem ni u jednoj iole pristojnoj državi u ovom trenutku. Jedino se, kao zastrašujuća asocijacija, nameće nacistička Nemačka. U takvoj situaciji moje kritičko bavljenje opozicijom delovalo bi mi kao sramno šutiranje nesrećnika koji već dugo leži na zemlji pod divljačkim udarcima razularene vlasti. Hvala, karikatura se time ne bavi. Dakle, da odgovorim na one primedbe i pitanja sa početka. Rado ću se, sa maksimalnim profesionalnim poštenjem i energijom, baviti manama opozicije onda kada ova naša nesrećna država zaliči na demokratiju.DOSTOJNO USTOLIČEN Vazdušni desant na Cetinjski manastir i herojska pobeda Srpske pravoslavne crkve logična je i nezaobilazna tema za karikaturu. Logične su, doduše, i reakcije na nju, kad znamo u kakvom društvu živimo. Dva su me pitanja navela da smestim crkvu u karikaturu i naljutim (ne)vernike. Prvo: Kako smo došli do toga da crkva, bilo koja crkva, zadužena za duhovne sfere i duše svojih vernika, koristi policijske helikoptere, šlemove, pendreke i suzavac za pristup tim dušama? Bila je to slika za istoriju. Drugo: Odakle velikodostojnici SPC, na čelu sa patrijarhom, pod tako otvorenom i besramnom komandom države, odnosno našeg vrhovnog poglavice? Deljenjem ordenja sa imenom Svetog Save mračnim likovima kao što su Palma, Vučićević, Vučelić i njima slični, ukaljali su nepovratno instituciju od koje se očekivalo da ostane čistih ruku. Priznajem, čak sam i ja, nevernik, u ovom opštem ludilu i beznađu poželeo da makar jedan segment našeg društva, crkva, ostane pošteđena moralnog posrnuća i prljavštine koju mafijaška elita neštedimice prosipa po nama sa vrha vlasti. Poštovani vernici, imate li vi oči i mozak?