Krivica sa oportunitetom

U Novu godinu svako ulazi s nadom da će nešto lepo i značajno u njoj da mu se dogodi. Četrdesetdvogodišnju Jasminu Zakić iz Idvora takve su nade napustile. NJenog sina Nenada više nema, a pravdu za njega ona ne očekuje, jer „pravde nema u ovoj državi“. Jasminin jedini cilj je da se čuje kako se ovde postupa „sa nekim ko nad decom vrši nasilje“ i kako se ovo zataškava, iako će „ta deca možda i sama postati nasilna, videvši da se nasilništvo ne kažnjava“. Priča o Nenadu relativno je poznata javnosti, preko istraživanja Centra za istraživačko novinarstvo Srbije i pisanja drugih glasila. Nenada i još jednog njegovog druga iz razreda, nastavnik biologije Jano Sabo maja 2019. naterao je da kleknu i puzeći mu donesu sveske do katedre kako bi ih pregledao. Nastavnik je, naime, bio ljut što su se ta dvojica osmaka nečemu smejala, pa je odlučio da ih kazni i ponizi. Ili „da se i on njima nasmeje“, kako je svoj postupak obrazložio pred ostalim đacima. „Nenad je o tome danima ćutao, uplašen i osramoćen. Međutim, mene je o incidentu odmah izvestila direktorka škole Katarina Filipović, obećavši da će preduzeti sve što može da se Sabooov postupak sankcioniše“, kaže Jasmina. Nepunu nedelju kasnije, na roditeljskom sastanku shvatila je da su to bile prazne reči. Jer, već sa vrata Filipovićeva je poručila da će Sabou samo biti oduzeto 30-40 odsto od plate i da će on šest meseci biti pod nadzorom. „Bila sam šokirana takvim obrtom situacije“, majka navodi. Tog istog dana Sabo je održao čas Nenadovom razredu. Zlostavljani dečaci nisu prisustvovali iz straha od novog poniženja. „Moj sin je mesecima posle išao kod psihologa koji je dijagnostikovao traumu na osnovu simptoma nesanice i stalnog preznojavanja“, ističe Jasmina. U izveštaju stručnjaka pisalo je i da je Nenad bio uveren da se ovo ne bi dogodilo da ima oca, odnosno – nekog fizički jačeg ko bi ga zaštitio. Međutim, njemu je tata preminuo kad mu je bilo šest meseci. Uz to, Nenad se od rođenja borio sa srčanom manom, kakvom stanju je svako preveliko uzbuđenje kontraindikovano, a kamoli ono kao posledica zlostavljanja. Za to je znao i Sabo, kao i celokupno nastavno osoblje u idvorskoj OŠ „Mihajlo Pupin“, koja broji svega 60 učenika. Premda je bio jedinac, mažen i zbog bolesnog srca, od svoje petnaeste Nenad je privređivao tokom letnjih raspusta. Vaspitavan da bude odgovoran, kod kuće se sa bakom brinuo o svinjama, uspevajući i da bude odličan učenik. „Posebno je bio uspešan baš u biologiji, išao je i na takmičenja. Svirao je violinu i bio obdaren za glumu i pisanje“, priča majka. I tako zaokružuje sinovljev psihološki profil, koji bi svako ko ga je poznavao potvrdio na sudu, da je ikada ovde bio pozvan. A nije, uprkos brojnim prilikama ročišta tokom desetak postupaka koje je Jasmina povela. I sve ih redom izgubila, osim jednog, zaglavljenog u Apelacionom tužilaštvu u Beogradu. Prvu je tužbu podnela protiv Saboa u Osnovnom sudu u Pančevu, tereteći ga za krivična dela zlostavljanja i mučenja svog sina. „Ne bih to nikad učinila da je škola postupila po Protokolu o zlostavljanju, umesto što je omogućila da Sabo sam da otkaz, udaljivši ga na par dana iz nastave, po preporuci Tima za zaštitu od diskriminacije“, ona naglašava. Sve o (ne)preduzetim nužnim radnjama, Jasmina je saznala iz dokumentacije koju je dobila od direktorke. Iz ta dva lista papira, i laik može da zaključi da je umesto deteta zaštićen – nastavnik. I to ozloglašen, što se ispostavilo iz razgovora sa drugim njegovim đacima i njihovim roditeljima. „Međutim, niko od njih nije imao hrabrosti da mu se suprotstavi, iz straha od ucena i osvete“, objašnjava naša sagovornica. Tako je u borbu za pravdu krenula sama, unapred osuđena na poraz. Jer, kao što je Sabo bio pomilovan u školi gde je radio, podjednako se glatko izvukao i na suđenju. Nagodivši se sa tužilaštvom, uplatio je 30.000 dinara u humanitarne svrhe, prema načelu o oportunitetu. Tim skromnim sredstvima, u visini minimalne zarade te 2019, on je „oprao“ obraz, slobodan da nadalje predaje u dve druge škole, u Kovačici i Padini. „Na sudu je tvrdio da nije kriv, i da su dečaci puzali po sopstvenom izboru, da bi na sebe privukli pažnju. Stoga nije jasno zašto je dao novac da bi izbegao krivično gonjenje“, Jasmina primećuje. Odgovor je jednostavan: u suprotnom bio bi izložen riziku maksimalne kazne od godinu dana zatvora, pa više ne bi smeo da predaje. Na ovu „sramnu“ presudu, Jasmina se žalila, ipak shvativši da Sabou „više ništa ne može“. Ono što je smatrala svojom obavezom, bilo je da tuži školu, a potom i direktorku Filipović, ne bi li sprečila da se drugima dogodi ono što se desilo Nenadu. Polazište joj je bila pomenuta dokumentacija, a svedočanstvo traljavog odnosa rukovodstva „Pupina“ prema Zakonu o upravnom postupku. I svedočanstva želje da slučaj što pre postane nečija tuđa briga. Po savetu advokata, tužitelj je sada bio Nenad, iako maloletan, jer on je taj koji je pretrpeo duševnu bol usled zlostavljanja. Ali, samo tri dana nakon podnošenja zahteva za odštetu, dečak je preminuo od posledica operacije srca. Tek tad nastaju peripetije. Jasmini je Osnovni sud u Pančevu u ostavinskom postupku prvo priznao pravo nasleđivanja vođenja spora u junu 2021, da bi joj isti sudija, Pavel Kukučka, to pravo oduzeo u februaru naredne godine. I presudio da se tužbeni zahtev odbija, i to zato što ostavinsko rešenje po kom je postupao nije bilo potpuno, što je zapravo bila njegova greška. Povodom ove odluke s kojom je Kukučka odugovlačio, Jasmina je podnela disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva. Tužilac Saveta procenio je da je Kukučka opravdano (zbog kovida) bio sprečen da donese presudu u kraćem roku, kao i da nije nadležan za procenu njegove odluke. Stoga je možemo smatrati konačnom. Krivična prijava protiv direktorke Filipović imala je prividno više izgleda za uspeh. Predmet je Osnovni sud u Pančevu sam prosledio Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštvu u Beogradu. „Shvatila sam kao dobar znak to što je direktorkin nesavestan rad procenjen kao moguće koruptivan“, kaže naša sagovornica. I sami „dokazi“ išli su tome u prilog, nepostojeći u vreme na koje se odnose, kako Jasmina navodi. „Da je direktorka zaista odmah obavestila nadležne o incidentu i ovo zavela u školske delovodnike, zar mi to ne bi dostavila skupa sa ono malo dokumentacije koju mi je predala 2019“, retorički se pita. Da se sve odigralo na način predstavljen u rešenju Višeg javnog tužilaštva, Filipovićevu ne bih ni tužila“, ona je izričita. Ovako joj sve deluje krajnje sumnjivo, kao još jedan od nivoa udruživanja u cilju vršenja krivičnih dela, ili u najmanju ruku – njihovog zataškavanja. Po takvom scenariju, ona smatra, i ova je tužba odbačena. Podrazumeva se da se Jasmina žalila i na rešenje Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije, Apelacionom tužilaštvu u Beogradu, koji je oborio sve rekorde u brzini donošenja odluke. Za samo 19 dana, to Tužilaštvo je njen prigovor odbilo „kao neosnovan“. Iako na ovo rešenje nema prava žalbe, niti prigovora, Jasmina neće stati, već će se obratiti Upravnom sudu, najvišem organu u domaćoj sudskoj hijerarhiji. „Pretpostavljam da će me i on odbiti, pa mi preostaje Međunarodni sud u Strazburu“, ona navodi. Proces protiv OŠ „Mihajlo Pupin“, koji je još Nenad pokrenuo, zapeo je na istom mestu - u Apelacionom tužilaštvu. Naime, Pavel Kukučka, pomenuti sudija Osnovnog suda u Pančevu, već mesecima okleva da predmet prosledi višoj, apelacionoj instanci, premda je na ovo obavezan. I uprkos tome što je Jasmina uputila zvaničnu opomenu da se postupak ubrza. U tom vakuumu, ona se pita šta bi još mogla da učini da raskrinka organizovano delovanje na svim nivoima, na štetu dece. Teren joj je, čini se, skučen, jer i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog napretka „štiti nasilnike“. Jasmina ovo naslućuje na osnovu odgovora prosvetne savetnice, koja ju je (prisno i klijentelistički) „razuveravala“ da se direktorka Filipović oglušila o propise. S druge strane, zaštitnici građana, i pokrajinski i republički, ogradili su se od slučaja izjavom da nisu nadležni da kontrolišu rad sudova. Ovo može da znači da smo prepušteni njihovoj milosti, ili nemilosti, ukoliko im je prioritet da nešto prikriju. Ako im ovo nije namera, već samo povoljna okolnost (oportunitet), treba kriviti sistem koji omogućava da se zlostavljači nekažnjeno izvuku. Kao i oni što „svoj i ugled struke“ brane po svaku cenu, pa čak i uništenih, povređenih, izranavljenih detinjstava. Dragana Nikoletić