Prstohvat sećanja na Abdulaha Sidrana: Pesnik na službenom putu na film

"Čini mi se da sam ceo život prodavao golu sirovu kožu da bih otkupio i sačuvao golu sirovu kožu", govorio je proslavljeni scenarista i književnik Abdulah Sidran (1944- 2024). Kako su juče izvestile agencije, u subotu uveče, posle teške bolesti, otišao je sa ovoga sveta. Iako su ga proslavili scenariji za čuvene filmove Emira Kusturice „Sjećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“, i „Kuduz“ Ademira Kenovića nesumnjivo je ostavio veliki trag u književnosti.

Bila je velika čast, i zadovoljstvo imati ga za sagovornika.

A radili smo intervjue u Herceg Novom, Beogradu, uživo, u međuvremenu mejlom... Sećam se, recimo, u „Blicu“ je svojevremeno postojala nevelika rubrika „čitač“ u kojoj su ljudi od imena i prezimena u par redova preporučivali neki naslov. Pošaljem mu mejl sa takvom molbom, a on odgovara:

"Nekidan sam u prelijepoj hercegnovskoj knjižarici  kupio nekoliko knjiga, dvije-tri od istoga autora, Tomasa Bernharda, i istoga izdavača, LOM, Beograd. Njihova izdanja kupujem napamet i redom. Ponekad se dogodi da kupim i ono što već imam u kućnoj kolekciji, nekog Fantea, Selindžera, Hamsuna, Kafku, Bukovskog. Možda postoji, ali ja ne znam za boljeg i pametnijeg izdavača beletristike, na prostorima cijele bivše nam domovine. Pošto sam u autu, na zadnjim sjedištima, nosio povelju i poklone od nagrade primljene na tamošnjem filmskom festivalu - bilo je normalno što sam odmah, vraćajući se u Bosnu, počeo čitati najtanju od tri Bernhardove knjige: MOJE NAGRADE. Strašan, razdirući, a ljekovit cinizam, u odličnom prevodu Bojane Denić. TO BI BILO ONO ŠTO SI TRAŽILA”. 

Ponekad se duhovito potpisivao sa “pisac iz provincije za novinarku iz prestonice”. Kada je postao laureat nagrade “Milan Žmukić” na 28. Filmskom festivalu u Herceg Novom (priznanja koje dodeljuju Festival i Centar film – Beograd za doprinos sedmoj umetnosti I afirmaciju manifestacije) govoreći o tome šta mu ova nagrada znači kazao:

“Najtačnije bi bilo kazati jezikom Edvarda Kardelja: da je to nagrada za ‘minuli rad’".

Rekao je za sebe i da je “nepravedno veseo”:

“Često sam proteklih decenija na domaćim filmskim festivalima, na način danonoćnih bdijenja i druženja, davao svoj ‘skromni doprinos’ atmosferi prijateljstva i povjerenja među jugoslavenskim filmadžijama, novinarima i piscima. Bio jedan neopravdano i bezrazložno – veoma veseo čovjek. Pa se ljudi sjetili, uzdahnuli i mašili se lijepoga uzdarja. Nije loše ni kada te na takav način spoje sa Milanom Žmukićem, filmskim poslenikom koji je svoj život utkao u današnju crnogorsku filmsku stvarnost i tradiciju".

Ovaj, kako ga zovu, majstor pera, rođen je 1944. u Sarajevu, u svet pisane reči zakoračio prilično rano, njegov je bogati opus i životni put obeležen, izmeu ostalog, tačkom preseka dve umetnosti - filma i literature…

“Ja sam pesnik na službenom putu na film”.

O toj tački preseka pisao je, razume se, i u autobiografskoj knjizi indikativnog naziva “Otkup sirove kože”…

“Kaže mi čovek u Goraždu: 'Da mi se samo jedan milimetar odmaknut od guzice, nikad me više stigla ne bi!' Sve što radi i zaradi dotiče mu tek za prehranu, za ono što ode u guzicu. Kako se od nje odmaknuti? Čini mi se da sam ceo život prodavao golu sirovu kožu da bih otkupio i sačuvao golu sirovu kožu".

Pre pet, šest godina upitan seća li se početaka kazao je:

“Kad sam bio mlađi – sve sam znao. Sad mi se čini da ništa ni o čemu ne znam. Što kod bih kazao, mogu kazati i naći argument za sasvim suprotan iskaz. Pamtim da sam jedared za svoj stvaralački kredo proglasio onu zakletvu što se izgovara u američkim sudnicama: kunem se da ću govoriti istinu, cijelu istinu, samo istinu, i ništa osim istine. Lijepo zvuči, kao svaka utopija”.

Upitan da kao proslavljeni scenarista osvrne na savremenu kinematografiju u regionu, rekao je:

“ Ne stižem valjano ‘upratiti’ ni sve šta rade mlade bh filmadžije. Svakako je dobro što su iskoračili na evropsku i svjetsku poslovno-produkcijsku filmsku pozornicu, a nikako nije dobro što se toj pozornici mora prilagođavati i izbor filmske priče. Filmska se priča pravi i od onog što se nekad smatralo podobnim tek za dobru tv reportažu, ili polusatni dokumentarni film. Kao da se odustalo od ambicije da film bude – umjetnost”.