Saša Radojević: Muharem Serbezovski

Posle šest decenija prisustva na muzičkoj sceni, pevač Muharem Serbezovski je najavio da će ove godine imati veliku oproštajnu turneju po gradovima nekadašnje Jugoslavije. Iako se vremenski sve više udaljavamo od administrativnog postojanja te zemlje, u svetu ljubitelja muzike Serbezovskog ta duhovna zajednica je neokrnjena, bez obzira na to koliko je njen obim umanjen.

Muharem Serbezovski je i svojim obitavanjem u trouglu Sarajevo-Skoplje-Beograd bez većih turbulencija održavao veze između te tri sredine. Rođen je u Skoplju u porodici prvog Roma koji je postao učitelj u Makedoniji, kao pevač se proslavio u Beogradu, a u Sarajevu je pohađao visoke škole i bavio se politikom kao poslanik u Skupštini Kantona Sarajevo i Parlamentu FBiH, gde je bio i predsednik Komisije za ljudska prava.

Tokom duge muzičke karijere Serbezovski je otpevao više od trista pesama. Istakao se pesmama „Džemile“, „Dođi mi u godini jedan dan“, „Hatidže“, „Ramajana“, „Zmija“, „Za venčanim stolom“, „Sine moj“... One koje su stekle poziciju tradicionalne svakako su numere „Zašto su ti kose pobelele, druže“ i „Ramo, Ramo“. Orijentalni prizvuk tih pesama znatno je složeniji nego što je to određenje da je reč o privlačnosti egzotičnog.

Pesma „Zašto su ti kose pobelele, druže“ na suštinski način svedoči o saosećanju („I zato ja osećam sve tvoje boli, iako te ne znam, prijatelju moj“) prema nekome koga narator često viđa na ulici tužnog i usamljenog. Završnica te pesme („Ovaj svet je lažan, to nek znaju svi“) na tragu je rafiniranih promišljanja prisutnih u raznim umetničkim disciplinama. Ovaj zaključak nije bez osnova, budući da je Serbezovski magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.

S druge strane, pesma „Ramo, Ramo“ jedan je od najzanimljivijih fenomena na ovdašnjoj muzičkoj sceni jer svedoči o jedinstvenoj vezi filma i ovdašnje narodne muzike. Početkom sedamdesetih godina, zahvaljujući prikazivanju na televiziji, indijski film „Prijateljstvo“ (Dosti, 1964) probio je brojne emotivne barijere i proizveo kolektivnu histeriju u vidu masovnih zahteva da se taj film o vezi bogalja i slepog mladića, koji pokušavaju da prežive na ulicama Bombaja, odmah reprizira. I to se zaista dogodilo – film je ponovo prikazan na televiziji narednog dana. Prijateljstvo je impresioniralo publiku i zbog muzike, a na tragu popularnosti tog filma nastala je i pesma „Ramo, Ramo“, koja nije prepev neke od numera nastao iz eksploatacionih razloga, već autohtona kompozicija. Sam tekst te pesme zapravo je sadržaj filma „Prijateljstvo“, uz melanholični poetski začin – „pesma nas je tešila, tuga nam se smešila“.

Praćenje karijere Muharema Serbezovskog prilika je da se rasvetli i tretman Roma u našoj popularnoj kulturi. Na samom početku, Serbezovski je dobio status zapaženog dela muzičkog karavana koji je kružio Jugoslavijom. On je bio simbol prirodnog uključivanja Roma u širu zajednicu, što je kasnije bilo dodatno naglašeno njegovim romanima i knjigama poezije („Šareni dijamanti“, „Cigani A kategorije“, „Rat ciganskih bogova“, „Putevi vetrova i Cigana“, „Cigani i ljudska prava“...). Prosvetiteljski poriv Serbezovskog nastavljen je njegovim prevođenjem na romski jezik – Kurana, Hadisa, Starog i Novog zaveta, kao i literature Dostojevskog, Tolstoja i Markesa.

I u novim vremenima, kada raskošnost romskih svadbi postaje sadržaj prikazivan na nacionalnoj frekvenciji, Serbezovski dokaz o kraljevskom statusu među pevačima dobija i kroz činjenicu da mu daju bakšiš i od nekoliko desetina hiljada evra. Ali kako to kaže Muharem, u cilju rušenja iluzija, kada se ugase kamere, darodavci mu oduzmu taj novac i ostane mu samo dogovoreni honorar. Možda je ta širina interesovanja, svest o krhkosti slave i predstava o vlastitim kulturnim korenima, kao i potreba da se oni afirmišu i oplemene, doprinela nastanku impresivnog opusa Muharema Serbzovskog. Ukoliko prilike dozvole, to će moći da se vidi i na njegovoj velikoj oproštajnoj turneji koju je najavio.

Autor je scenarista i reditelj