Pozorišna kritika: Haos razuzdane žurke

Kako danas igrati Branislava Nušića? Sigurno je da se to više ne može na način da se slatko smejemo svim našim slabostima, ili da Nušićeve komade shvatimo kao dobroćudnu kritiku upućenu svakodnevnom društvu i običnom čoveku. Jer sve se u međuvremenu promenilo. Te anomalije ljudske prirode delovale su pre jednog veka otprilike kao male boginje u svetu koji smo do neke mere još voleli i u kojem smo mogli koliko-toliko da se orijentišemo.

Svi ti „simpatični“ ljudski grehovi, od korupcije, neistina, izmotavanja i taština raznih fela, kako ih je pre sto godina opisao Nušić, u međuvremenu su metastazirali i danas su se pretvorili u troglave aždaje u društvu (ne samo srpskom), koje ne uspeva da se sastavi samo sa sobom. Od nekog doba smo prestali da se smejemo. U takvom redu stvari je reditelj Miloš Lolić želeo da u Narodnom pozorištu postavi Nušićev komad „Mister Dolar“, koji je u ovom teatru prvi put odigran davne 1932. godine.

U današnjoj verziji (dramaturgija Periše Perišića) ono prvobitno mesto radnje, koje je početkom 20. veka bilo smešteno u elitnom klubu za visoku gospodu, sada je pretvoreno (u idejnoj scenografiji takođe Miloša Lolića i u kostimografiji Marije Marković Milojev) u turbo mondeni prostor beskrajnih orgija novokomponovanih bogataša i njihovih sponzoruša. U tom prostoru sevaju svi mogući opijati, nabrekli eros vrišti na sve strane, a dim, reflektori i zaglušujuća čekić-muzika (u obradi Nevene Glušice) stvaraju dojam konstantne ekstaze.

Taj supermoderni disko modul na hiljadu volti koji gledamo na pozornici i ovako dizajnirano društvo konstantnog šenllučenja, koje želi da živi preko granica vlastite izdržljivosti pa makar sutra propao svet, kako kaže filozof Peter Sloterdijk, dobro oslikava vreme u kojem živimo. Ničeg simpatičnog tu više nema, a novac zamenjuje svaku vrstu ljudskih odnosa, ličnih imena i smisla bilo kakvog čovekovog delanja. Lolićev elitni klub šljokica, krvi, znoja i drugih izlučevina do savršenstva simbolizuje pejzaž praznine ljudske duše, kao i ledeni prostor sveta koji je kreirao čovek. Slika te izluđujuće podzemne arene u koju su se ljudi dobrovoljno strovalili najveći je doprinos ove predstave.

Ipak, „Mister Dolar“ nije predstava bez problema. Izvedba koja traje više od dva sata insistira na tome da se gotovo neprestano čuje preglasna i gotovo iritirajuća muzika, ali u toj kakofoniji jakih tonova stradali su Nušićevi dijalozi, jer se u opštoj buci naprosto ne čuju dovoljno razumljivo.

Drugo, predstava je koncipirana kao sveopšti haos jedne razuzdane žurke (Irena Maksimović, koreografija dens grupe), ali onda su ceh platili pojedini likovi, odnosi među njima i važne poente koje oni izgovaraju. Pitanje: zašto dva sata na pozornici egzistira prizor praktično jedne te iste masovne scene, bez nijansi i unutrašnje organizacije? Mračni junaci sa Brojgelovih slika, na primer, imaju stotinu lica, a ne samo jedno. Što se tiče brojnog ansambla Narodnog pozorišta, on je solidno obavio svoj posao, naročito u situaciji neprestanog plesa i jurcanja po pozornici i na tom vidljivom naporu treba mu odati priznanje.

Nažalost, taj „vatreni zid“ ljudskih tela, zastrašujućih zvukova i sevajućih reflektora, koji kao uvodna slika savršeno opisuje današnju civilizaciju, nije se iz gledališta dao probiti i u daljem toku predstave postao je za publiku prilično nezanimljiv. Najznačajnija vizuelna odlika ove predstave postala je i njena najveća slabost. Šteta.